Marko Drajić (BCBP) o Vučićevom nastupu u Minhenu: "Kao Jutjub influenser koji po ko zna koji put zabavlja narod pivom i kobasicama"

Koliki je realni politički i diplomatski značaj Minhenske bezbednosne konferencije za zemlje poput Srbije?

"Minhenska bezbednosna konferencija je značajna za zemlje poput Srbije onoliko koliko su predstavnici tih zemalja spremni da prihvate i sposobni da razumeju globalne promene, pa onda i da politiku svoje zemlje prilagode njima. U Minhenu je potvrđena nova politička mapa sveta koja je obeležena jazom između Evrope i SAD, željom SAD da na drugačijim, suverenističkim, osnovama redefiniše svoju globalnu ulogu, potrebom Evrope da postane nezavisna geopolitička sila i mestom Kine koja bi da iskoristi ove promene i predstavi sebe kao konstruktivan partner. Male zemlje poput naše u ovakvoj podeli karata treba da odigraju mudro, budu pouzdan partner i usklade svoje interese sa zadatim okolnostima, bez zadrške, bez sedenja na više stolica i bez neiskrene politike. Svet nema ni vremena ni strpljenja za balansiranje. Male države sa takvim idejama će biti izolovane".

Kako se precipira Srbija na konferenciji, kada se uzme u obzir njena spoljna politika koja nije usklađena sa EU?

"Jedino gore od percipiranja neke zemlje u pozitivnom ili negativnom kontekstu je da ne postoji nikakva percepcija. Da zemlja postane potpuno irelevantna. Bojim se da naša polako dobija takav epitet uprkos svom položaju i veličini u regionu. Zbog potrebe za brzim i efikasnim merama koje Evropa najavljuje u vezi sa svojim međunarodnim pozicioniranjem i narušenim transatlantskim odnosima, ona više nikoga neće čekati. Evropski voz je krenuo iz stanice novom brzom prugom ka neizvesnoj budućnosti u kojoj želi da bude jaka i efikasna, a Srbija je i dalje na parkingu ispred železničke stanice i ljuti se na red vožnje. Odlazi i poslednji vagon, a mi čekamo neki sledeći koji neće doći".

Kako zapadni bezbednosni krugovi trenutno gledaju na Srbiju u kontekstu rata u Ukrajini i odnosa sa Rusijom?

"Srbija više ne može nikoga da prevari u vezi sa svojim međunarodnim pozicioniranjem. Zapadu je jasno da rukovodstvo ove zemlje ne želi da raskine svoje duboke i intenzivne odnose sa Kremljom. Za nekoliko dana će biti četiri godine od ruskog napada na Ukrajinu. Evropa je dakle godinama u ratu sa Rusijom, uvela joj je sve moguće sankcije, intenzivno se naoružava i spremna je da brani svaki svoj pedalj. U takvom okruženju niko na kontinentu nema razumevanja za neusaglašavanje Srbije sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU, prorusku propagandu koju proizvodi srpska vlast, za saradnju srpskih i ruskih bezbednosnih službi u borbi protiv tzv. Obojene revolucije, ili za širenje društveno-političkih veza kroz otvaranje Ruskog istorijskog društva na čijem je čelu Sergej Nariškin, direktor ruske Spoljne obaveštajne službe, a srpskog ogranka Aleksandar Vulin. Obojica pod sankcijama Zapada".

Koliko se u Minhenu govorilo o rizicima destabilizacije Zapadnog Balkana i kakva je uloga Srbije u tim procenama?

"Nažalost, s obzirom na prethodno opisane okolnosti, Zapadni Balkan nije u fokusu međunarodnim donosiocima odluka. Na ovaj region se gleda kao na tinjajući plamen, pa se čini da bi svako džaranje ili duvanje u njega moglo da rasplamsa vatru. Umesto toga, izgleda da se Evropa odlučila za pametniji pristup – izdvojiti iz vatre one grane u toj vatri koje su se ohladile, tu pre svega mislim na Crnu Goru koja krupnim koracima ide ka članstvu u EU. Neke zemlje su već u NATO, neke žele da do postanu deo te Alijanse, tako da se zapravo čini da se zid oko Srbije polako podiže čime se ona onemogućava da bude kreator problema. Pre nekoliko dana nas je generalni sekretar NATO podsetio da nismo rešili slučaj Banjska i napade na KFOR na Kosovu, u zemlji se obučavaju teroristi da destabilizuje izbore u Moldaviji i seje se strah da će nas komšije napasti. To su zabrinjavajući signali na koje će Evropa najverovatnije reagovati sve većom izolacijom i neutralizacijom".

Koji su bili ključni ciljevi koje je predsednik Srbije mogao da pokuša da ostvari tokom boravka u Minhenu?

"Da je predsednik kome je stalo do budućnosti zemlje i njenih građana, mogao je da izađe na svetsku pozornicu i kaže Srbiji je mesto u EU i želimo da budemo deo novog političkog i bezbednosnog koncepta Evrope, kao što je učinila npr. Velika Britanija. Mogao je da iskoristi jednu od poslednjih prilika da zemlju afirmiše kao pouzdanog i iskrenog saveznika evropskih zemalja. Na primer, mogao je da pokaže spremnost da konačno uđe u rešavanje nekih od gorućih regionalnih pitanja i time dokaže i evropskim liderima da želi da rešava probleme a ne samo da ih stvara, ali i građanima Srbije da ne želi više da ih drži kao taoce propale nacionalne politike. Mogao je da se na sastanku sa Martom Kos obaveže da će povući zakone kojima je potpuno uništio pravosudni sistem i poslednji tračak nade da želi zemlju u kojoj postoji vladavina prava. Nažalost, sve je to mogao, da nije već odavno prešao Rubikon i zemlju uveo u spiralu nasilja, kriminala i korupcije iz koje ne može da izađe".

Po vašoj proceni, da li je Vučić u Minhenu nastupio kao lider zemlje kandidata za EU ili kao balansirajući akter između Zapada i Rusije/Kine ili kao nešto treće?

"Najviše je nastupio kao You Tube influenser koji po ko zna koji put zabavlja narod pivom i kobasicama umesto da mu objasni da Srbija mora hitno da skrene autom u drugi smer, jer ovaj vodi u ćorsokak, i to velikom brzinom. Balansiranju je kraj, politici četiri stuba je kraj, svim nadanjima da će njegovi autoritarni saveznici u Evropi preuzeti vlast a on dobiti podršku je kraj. Videćemo to i u aprilu na izborima u Mađarskoj. Srpska spoljna politika ide u dva ekstrema – u jednom vidi sebe kao geopolitičku silu koja može da radi šta joj se prohte, a u drugom proklamuje da treba da se sakrije pod kamenom. Realnost je zapravo između – Srbija treba da donese odluku da želi da bude deo Evrope, ne samo geografski, i da u okviru Evrope doprinese svojom kulturom, istorijom, identitetom, znanjem i političkom mudrošću. Takvu Srbiju bi svako želeo za saveznika. Ovu čija vlast vodi nekonzistentnu i neiskrenu spoljnu politiku ne žele ni oni za koje možda većina građana smatra da su nam saveznici".

Šta bi se za Srbiju moglo smatrati „uspehom“ Vučićeve posete Minhenu?

"Nažalost ne vidim nikakav uspeh u ovoj predsednikovoj poseti. Iz njegovih poruka možemo zaključimo da istrajava u stavu da ne želi da reformiše zemlju i da želi da bude deo drugačije, iliberalne Evrope. Ako je to bio cilj, onda je u tome uspeo".

Koliko je Vučić imao kredibiliteta da u Minhenu govori o regionalnoj stabilnosti, imajući u vidu unutrašnje političke tenzije u Srbiji?

"Unutrašnje političke prilike su mnogo više interesovale naše sagovornike u Minhenu nego spoljnopolitička foliranja našeg rukovodstva. Jer, kao što sam rekao, tu je sve već jasno. Međutim, postoji velika zabrinutost među važnim donosiocima odluka i onih koji utiču na formulisanje politika evropskih zemalja u vezi sa stanjem demokratije i vladavine prava u Srbiji. Neki su priznali i svoje greške kada su ćutali i žmurili na ono što je i pre deset godina bilo očigledno, a to je da će Srbija završiti u autokratskom blatu, nestabilna i potencijalno još veći izvor problema nego ranije. Evropa je mislila da će kroz transakcioni odnos u kome je Srbija bila kooperativna u migrantskoj krizi ili prodaji oružja Ukrajini, Srbiju postepeno pacifikovati i vezati je za sebe pa i po cenu dopuštanja nedemokratskih praksi na srednji rok. Nažalost, pokazalo se da je zanemarivanje unutrašnjeg stanja dovelo do najveće nestabilnosti zemlje u poslednjih 20 godina. Evropski partneri žele da pomognu da se postojeće stanje prevaziđe. Građani imaju sve više saveznika među njima".

U kojoj meri su poruke koje Vučić šalje sa međunarodnih skupova namenjene stranoj, a u kojoj domaćoj publici?

"Sve javne poruke koje on šalje sa međunarodnih skupova su namenjene domaćoj javnosti. Vučić iza zatvorenih vrata govori kako je maltene veći Evropljanin od Roberta Šumana, a kada se upale reflektori govori kako Hrvatska, članica EU, u vojnom paktu sa Albanijom i Kosovom predstavlja bezbednosnu pretnju Srbiji koja zato mora da se naoruža. Na sastancima sa zapadnim sagovornicima govori kako ne sme da uđe u punu saradnju sa njima jer je narod proruski orijentisan i zato što proteste organizuju Rusi, a onda unutar zemlje širi prorusku propagandu i te iste proteste guši uz pomoć ruskih bezbednosnih službi kojima se zahvaljuje na saradnji. To je jedno ogromno licemerje koje se čini mi se sve više razobličava i među građanima Srbije i među stranim zvaničnicima".

Koliko su bilateralni sastanci na marginama konferencije važniji od samih panela i javnih obraćanja?

"Sve je važno i sve ima drugačiju svrhu. Naravno, velika pozornica je rezervisana za najvažnije poruke koje državnici žele da upute čovečanstvu, svojim saveznicima ili onima koji to nisu. Međutim, bilateralni i multilateralni sastanci na marginama su oni koji zapravo oblikuju političke odluke. Ove godine je bilo preko 200 takvih sastanaka. Beogradski centar za bezbednosnu politiku je zajedno sa svojim dugogodišnjima partnerom Evropskim savetom za međunarodne odnose organizovao radnu večeru četvrti put za redom. Njoj su prisustvovale diplomate, političari i ljudi iz civilnog sektora iz Evrope i SAD. Tom prilikom smo preneli svoju zabrinutost za budućnost demokratije u Srbiji, za gušenje osnovnih prava građana, slobode medija i stranog mešanja u unutrašnja pitanja. Razgovor je bio sadržajan, a sagovornici su izrazili razumevanje i spremnost da budu više uključeni u rešavanje krize".