Kraj ljubavi Erdogana i Putina: Zašto se Ankara udaljava od Moskve

Još od početka 2000-ih, svaki ozbiljniji spor između Turske i Zapada izazivao je strahovanja da Ankara napušta evroatlantski blok. Takve procene posebno su se pojačale nakon što je Turska 2017. kupila ruski protivraketni sistem S-400, uprkos protivljenju NATO-a i SAD.

Ipak, autorka smatra da se danas odvija tiha, ali značajna promena kursa. Uoči NATO samita koji će ovog leta biti održan u Ankari, turski zvaničnici sve češće ističu važnost transatlantskih odnosa, dok zemlja postepeno smanjuje ekonomsku, energetsku i vojnu zavisnost od Rusije.

Kako je počelo približavanje Moskvi

Paradoksalno, približavanje Turske i Rusije počelo je nakon jedne od najvećih kriza u njihovim odnosima. Kada je turska vojska 2015. oborila ruski borbeni avion na granici sa Sirijom, Ankara je strahovala od ruske odmazde. U isto vreme raslo je nezadovoljstvo zbog odnosa sa Vašingtonom, posebno zbog američke podrške kurdskim snagama u Siriji koje Turska smatra terorističkom organizacijom.

Situacija se dodatno promenila nakon neuspelog puča protiv Erdogana 2016. godine. Ruski predsednik Vladimir Putin bio je među prvim svetskim liderima koji su pružili podršku Erdoganu, dok je reakcija zapadnih saveznika u Ankari ocenjena kao spora i mlaka. To je dodatno učvrstilo uverenje turskog rukovodstva da se ne može u potpunosti osloniti na NATO.

Ubrzo nakon toga Turska je pokrenula vojnu operaciju u severnoj Siriji uz prećutnu saglasnost Moskve, a zatim kupila ruski sistem S-400, što je izazvalo ozbiljnu krizu sa Sjedinjenim Državama.

Rat u Ukrajini približio dve zemlje

Početak rata u Ukrajini 2022. godine dodatno je produbio ekonomske veze Ankare i Moskve. Iako je Turska podržala teritorijalni integritet Ukrajine, osudila rusku invaziju i nastavila da isporučuje bespilotne letelice Kijevu, odbila je da se pridruži zapadnim sankcijama Rusiji.

Hiljade Rusa preselile su se u Tursku, otvorile firme i kupovale nekretnine, dok je trgovinska razmena dve zemlje dostigla rekordne nivoe. Posebno je značajna bila energetska saradnja. Rusija je postala glavni snabdevač Turske naftom i gasom, a dve države nastavile su saradnju na izgradnji nuklearne elektrane Akuju na Mediteranu.

Zbog toga su mnogi u NATO-u počeli da smatraju da se Turska sve više udaljava od saveznika i približava Kremlju.

Ekonomska kriza promenila računicu

Međutim, unutrašnji problemi počeli su da menjaju Erdoganovu strategiju. Turska je 2023. godine ušla u period visoke inflacije, slabljenja nacionalne valute i ozbiljnih ekonomskih teškoća. Razorni zemljotres koji je pogodio zemlju dodatno je pogoršao situaciju.

Posle izborne pobede Erdogan je zaključio da Turska ne može sebi da priušti dalju izolaciju od Zapada. Evropska unija ostala je najvažniji trgovinski partner zemlje, dok su američke sankcije zbog kupovine sistema S-400 nanosile štetu turskoj vojnoj industriji.

Nova ekonomska politika bila je praćena diplomatskim zaokretom. Ankara je odobrila ulazak Švedske u NATO, ograničila izvoz pojedinih proizvoda Rusiji i počela da prilagođava finansijski sektor kako bi izbegla sekundarne američke sankcije.

Udaljavanje od ruske energije

Jedan od najvažnijih koraka bilo je smanjenje energetske zavisnosti od Rusije. Turska je povećala uvoz tečnog prirodnog gasa iz SAD i drugih zemalja, otvorila pregovore sa Iranom i Turkmenistanom o novim gasnim koridorima i odustala od Putinove ideje o stvaranju velikog ruskog gasnog centra na turskoj teritoriji.

Udeo ruskog gasa u turskom uvozu pao je sa više od 50 odsto 2018. godine na manje od 40 procenata krajem 2025. godine. Istovremeno, najveće turske rafinerije počele su da kupuju više nafte iz Iraka, Kazahstana i drugih proizvođača.

Čak je i projekat nuklearne elektrane Akuju, simbol rusko-turske saradnje, počeo da nailazi na probleme zbog sankcija Moskvi. Ankara sada razvija planove za novu nuklearnu elektranu zajedno sa američkim i južnokorejskim partnerima.

Povratak NATO-u

Promene na Bliskom istoku dodatno su učvrstile novu orijentaciju Ankare. Pad režima Bašara al Asada u Siriji krajem 2024. godine značajno je oslabio ruski uticaj u toj zemlji i smanjio potrebu Turske da održava bliske veze sa Moskvom radi ostvarivanja svojih ciljeva u Siriji.

Istovremeno, rat između SAD i Irana pokazao je praktične prednosti članstva u NATO-u. Kada su iranske rakete ušle u turski vazdušni prostor, presreli su ih sistemi povezani sa NATO savezom. Saveznici su potom dodatno ojačali protivvazdušnu odbranu Turske raspoređivanjem sistema Patriot, dok ruski S-400 nije imao nikakvu ulogu.

Turska sada pregovara sa Francuskom i Italijom o nabavci sistema SAMP/T, učestvuje u novim NATO inicijativama na Crnom moru i radi na formiranju multinacionalnog korpusa Alijanse na svojoj teritoriji.

Moskva gubi, NATO dobija

Prema oceni Gonul Tol, sve ovo pokazuje da je Ankara zaključila da joj saradnja sa Zapadom donosi više koristi nego oslanjanje na Rusiju. Iako Turska neće potpuno odustati od politike balansiranja između velikih sila, njena ekonomija, bezbednost i vojna industrija ostaju duboko povezane sa Evropom i Sjedinjenim Državama.

„Erdogan je godinama pokušavao da pronađe alternativu Zapadu kroz bliske odnose sa Rusijom. Danas ga je realnost vratila tamo gde je Turska bila decenijama – u zapadni tabor“, zaključuje autorka.