Desnica preti da proguta Evropu, ovo je najgori scenario: Ukrajina ostaje bez pomoći, klimatska kriza na vrhuncu, a migrante čeka poseban pakao

Polemika je počela je kada su ekstremno desničarska "Braća Italije" Đorđe Meloni doživela uzlet na izborima prošle godine. Onda su desničarske partije ušle u švedsku vladu po prvi put. U narednim mesecima desile su se pobede desnice u Finskoj i Grčkoj.Ovaj talas nakratko je prekinut padom desničarske vlade u Poljskoj i povratkom Donalda Tuska na vlast.

Desničarski pejzaž

Međutim, Slobodarska partija Gerta Vildersa (PVV) neočekivano je trijumfovala na izborima u Holandiji i postala najveća stranka u u parlamentu, sa preko 23 odsto osvojenih glasova. Uz to, ekstremno desničarska partija Alternativa za Nemačku (AfD) ostvarila je velike uspehe na lokalnim izborima u toj zemlji.Ovi rezultati ukazuju na dve političke i tri političke implikacije za Evropu u narednim mesecima.Iako je nemoguće predvideti ishod evropskih izbora sledeće godine, verovatno je da će sledeća Evropska komisija odražavati istu proevropsku većinu desnog centra, socijaldemokrata, liberala i zelenih. Najveća grupacija u Evropskom parlamentu predlaže svog glavnog kandidata za predsednika izvršnog ogranka EU - Komisije.Štaviše, 27 šefova vlada koji sede za stolom Evropskog saveta koji će sledećeg leta imati poslednju reč o tim imenovanjima dolaze iz različitih političkih sredina. Od pet najvećih zemalja – Nemačke, Francuske, Italije, Španije i Poljske – dve (Nemačku i Španiju) vode socijalisti, dve (Francusku i Poljsku) liberali i jednu (Italija) tvrda desnica.

Ako stranke desnog centra prihvate desničarsku populističku agendu, na primer prekomerno rasplamsavanjem imigracije kao prioriteta, birači su skloniji da se opredele za tvrdo desničarski model, a ne za blagu umerenu kopiju. Grupacija desnog centra u Evropskom parlamentu, Evropska narodna partija, koju predvodi nemački poslanik Manfred Veber, zainteresovana je za ideju saradnje sa tvrdo desničarskim evropskim konzervativcima i reformistima, grupom koja uključuje "Braću Italije" i poljske desničare.

Tri glavna problema

Ukoliko dođe do širenja desničarskog političkog pejzaža u Evropi, prvo postoji rizik od opadanja evropske podrške Ukrajini. Već smo svedoci kako desni populistički lideri poput Viktora Orbana dižu glas, preteći da će blokirati otvaranje pristupnih pregovora sa Kijevom i paket ekonomske pomoći Ukrajini od 50 milijardi evra, kao i 20 milijardi evra vojne pomoći.

Orbanove proruske simpatije nisu ništa novo, ali činjenica da se on sada oseća ohrabrenim da ih tako otvoreno iskaže nije slučajnost. Verovatno računa da se politički vetrovi menjaju u njegovu korist. Do sada, desničarski lideri kao što je Meloni držali su ukrajinsku stranu. Ipak, pojavili su se zabrinjavajući signali. Pre nekoliko nedelja, kada su je prevarila dvojica ruskih komičara koji su se pretvarali da su predsednici Afričke unije, Meloni je iznela drugačije stavove. Zabrinjavajući deo tog poziva nije bila sama šala, već ono što je Meloni rekla misleći da razgovara sa afričkim liderom sa proruskim stavovima. Italijanska premijerka je govorila o umoru Zapada i nadi da bi kompromis sa Rusijom mogao proizaći iz toga.Drugi rizik je klimatska kriza. I ovde, desničarsko odbijanje postaje sve jače i već je poremetilo evropski zeleni dogovor, posebno u vezi sa širim pitanjima održivosti kao što su krčenje šuma i poljoprivreda. Ti vetrovi će se verovatno pojačati u narednim mesecima. Oni verovatno neće u potpunosti blokirati prelazak na dekarbonizaciju, ali podrška svim merama će verovatno biti izraženija više u smislu tehnoloških inovacija i industrijske politike, nego klime kao takve.Imajući to u vidu, teško je zamisliti jaču desnicu koja podržava evropsku industrijsku politiku koja zahteva nova sredstva. Iz istog razloga, dok bi desničarska Evropa u principu mogla da podrži veći naglasak na odbrani, bilo bi manje verovatno da će odobriti značajan porast evropskih fondova namenjenih za ovu svrhu.Treći problem je migracija. Desničarske stranke širom Evrope slažu se da ne žele ilegalne migrante ili tražioce azila, ali se ne slažu oko podele odgovornosti između njih. Stoga su saglasni da se problem prebaci na zemlje tranzita i porekla. Ipak, sa izuzetkom sporazuma između EU i Turske koji je postignut 2016. godine, ovaj pristup ni u jednom slučaju nije zaista funkcionisao, a evropski memorandum o razumevanju sa Tunisom je poslednji slučaj neuspeha.Sve veći broj evropskih zemalja teži ka tome da migrante pošalje u siromašnije, tranzitne zemlje, obećavajući im kasnije ulazak u EU. To se već dogodilo sporazumom između Italije i Albanije. Isto je pokušala da uradi Velika Britanija sa Ruandom.Ustavni sud Ujedinjenog Kraljevstva zaustavio je ovaj projekat.Dodatna komplikacija ionako složene situacije bio bi povratak Donalda Trampa na vlast u Americi.