Za 16 godina na kancelarskoj funkciji, Angela Merkel je ostavila svoj trag u nemačkoj spoljnoj politici. Uloga Nemačke u svetu je postala važnija, a sve je više izazova sa kojima se valja uhvatiti ukoštac.
PROČITAJTE JOŠ:
Angela – kako? Niko van Nemačke nije znao ko je Angela Merkel kada je 2005. prvi put postala kancelarka. I niko nije mogao da pretpostavi kakav pečat će ona ostaviti u svetu.
Ali, ona brzo hvata korak, pa i u spoljnoj politici. Nju je od početka oblikovala uglavnom sama umesto da to prepusti dotičnom ministru spoljnih poslova. Kao domaćin samita G8 u Hajligendamu 2007. već se suvereno ophodila sa najvažnijim šefovima država i vlada u svetu. Iz ove perspektive je to gotovo bio svet blagostanja, prenosi Dojče vele.
U krizi evra Nemačka preuzima vodeću ulogu
Ali, kancelarka ubrzo mora da se prebaci u krizni modus: 2008. je izbila svetska finansijska kriza. Evro, jedan od najjačih simbola evropskog jedinstva, nalazi se pod pritiskom. „Ako propadne evro- propašće Evropa“, upozorava šefica vlade.
Gotovo nevoljko, privredno najjača zemlja EU sa Merkelovom na čelu preuzima vodeću ulogu u Evropi. Nemačka vlada primorava s jedne strane posebno zadužene zemlje da sprovedu tvrd kurs štednje i reformi; u Grčkoj neki kritičari izvlače čak paralele sa nemačkom okupacijom u Drugom svetskom ratu.
S druge strane, Merkelova odobrava sveobuhvatnu evropsku pomoć. Nemačka jemstva za dugove drugih zemalja su se drastično povećala.
Za to što je ostatak Evropske unije sveukupno prihvatio novu vodeću ulogu Nemačke, može da se zahvali i pažljivom nastupanju Angele Merkel. Ona „kulturu uzdržanosti“ povezuje sa „kulturom odgovornosti“, kako je to politolog sa Univerziteta Hale, Johanes Varvik, izrazio u razgovoru za DW.
Ne više tako blizak partner Francuske
Sve važnija uloga Nemačke dovela je i do kvarenja odnosa sa Francuskom. Merkel, doduše, stalno govori o tesnom partnerstvu; mediji dobru saradnju sa predsednikom Nikolom Sarkozijem čak označavaju imenom „Merkozi“. Ali, Merkelova se nije mnogo obazirala na zahteve različitih francuskih predsednika, nedavno i Makrona, za produbljivanjem EU, na primer, stvaranjem zajedničkog ministra za finansije.
Hening Hof iz Nemačkog društva za spoljnu politiku to zove „propuštenom šansom“. Varvik za DW govori o „sve većem otuđivanju“ od Francuske i da Merkelova u pogledu produbljivanja EU „nema velike vizije“.
Fascinirana Kinom
Kancelarka inače nastavlja spoljnu politiku ranijih nemačkih vlada: temeljito, bez velikih gestova, po mogućnosti uz saglasnost svih strana, stalno vodeći računa o nemačkim ekonomskim interesima u svetu.
To se isplatilo: trgovinska razmena, pre svega sa Kinom, veoma brzo se povećava. Merkelova često putuje u Kinu i izgleda da je fascinirana. Hening Hof vidi kod nje „divljenje kineskoj privrednoj sili koje se graniči sa strahopoštovanjem“. O ljudskim pravima ona tamo govori krajnje oprezno.
Amerikanci ukazuju na drugu stranu sve veće zavisnosti od Kine. Hof smatra da je Angela Merkel „dugo potcenjivala opasnosti koje predstavljaju autokratskih sistemi, pre svega Kine i Rusije, sistemi koji se služe geo-ekonomskim sredstvima moći, dezinformacijama i podrivanjem Zapada“.
Velikodušna azilna politika
Da je Angela Merkel 2015. godine otišla sa funkcije, njen dotadašnji, sveukupno gledano uspešan, bilans, verovatno bi brzo bio zaboravljen. Ali ništa je nije učinilo tako poznatom u svetu, i ništa nije toliko polarizovalo javnost kao njena odluka u leto 2015. da otvori granice za izbeglice i migrante koji su pristizali.
Ona je to obrazlagala hrišćanskom ljubavlju prema bližnjima, ali i iskustvom koje je imala kao građanin DDR sa granicama koje nisu mogle da se pređu. Merkelova pozira na „selfijima“ sa sirijskim izbeglicama a Nemačka postaje mesto iz snova za ljude iz čitavog sveta.
Jedni je slave skoro kao sveticu. Magazin „Tajm“ je 2015. proglasio za „ličnost godine“ pa čak i za „kancelarku slobodnog sveta“. Drugi, pre svega vlade na istoku EU, vrlo joj zameraju što je pokušala da svoju velikodušnu azilnu politiku nametne čitavoj EU. Tada je počeo da se širi desničarski populizam u Evropi.
Odnos sa Vašingtonom je postao hladniji
Angela Merkel je u početku bila vatrena „transatlantkinja“. Još kao opoziciona političarka je podržavala rat koji je u Iraku poveo predsednik SAD Džordž Buš mlađi; rat koji je većina građana Nemačke tada odbacivala.
No, odnosi su se ohladili, između ostalog i zato što su se SAD sa predsednicima Bušom i Obamom sve više orijentisale na Aziju. Za vreme Obame, koji je u retrospektivi nazvao Merkelovu svojim najvažnijim spoljnopolitičkim partnerom, 2013. je obelodanjeno da je tajna služba SAD godinama špijunirala kancelarku. Merkel je ogorčena: „Špijuniranje među prijateljima – to nikako ne može!“
Tamni oblaci
A onda je svetska politička situacija veoma brzo postala mračna: Rusija 2014. anektira Krim, Britanci 2016. na referendumu glasaju za izlazak iz EU, a ubrzo zatim u SAD Donald Tramp postaje predsednik. Svojim sloganom „America first“ pokazao je nipodaštavanje multilateralizma. Čak je i NATO doveo u pitanje. Angela Merkel 2017. sa razočaranjem konstatuje: „Vremena u kojima smo mogli da se pouzdamo jedni u druge, delom su prošla“.
Olujni oblaci koji su se navlačili podstakli su Merkelovu da se 2017. još jednom kandiduje za kancelarsku funkciju – i tako je to postala i četvrti put.
Razgovori sa autokratama – zbog državnog rezona
Ona je videla sebe kao svetionik u svetskoj politici. „Nemačka je u većoj meri od drugih upućena na multilateralni okvir“, objašnjava Varvik njen motiv.
Hof smatra da ona ima „nesvakidašnju sposobnost da Evropu i Zapad drži na okupu – baš kao i strane koje se nalaze u konfliktu“. Ovo potonje je stalno pokušavala u konfliktu između Ukrajine i Rusije, ali u tome na kraju nije imala uspeha. Doduše, svojom stalnom podrškom nemačko-ruskom projektu gasovoda „Severni tok 2″ zamerila se SAD i istočnim zemljama EU.
Odnos sa SAD se vidno poboljšao nakon stupanja na dužnost Džozefa Bajdena 2021. Bajden je u julu pozvao Merkelovu – kao prvu šeficu jedne evropske vlade – u Vašington, a njeno političko životno delo je okarakterisao kao „istorijsko“.
S druge strane, lični animoziteti ili političke razlike u mišljenjima je nikada nisu sprečavali da stupi u razgovor i sa autokratskim šefovima država i vlada kao što su Vladimir Putin, Redžep Erdogan ili Si Đinping – iz državnog rezona. Varvik kaže da ona u pregovorima ima „legendarnu izdržljivost“.
„Ništa se ne podrazumeva“
Šta je njeno spoljnopolitičko zaveštanje? – Možda to što je rekla 2019. na Univerzitetu Harvard kada je primala svoju 16. počasnu doktorsku titulu: „Ništa se ne podrazumeva. Naše individualne slobode se ne podrazumevaju (što će postati škakljiva tema u krizi sa koronom, prim. red.), demokratija se ne podrazumeva, baš kao ni mir i blagostanje“.
Veliki trenuci Merkelove su nastupali pre svega u kriznim situacijama, a takvih je za vreme njene duge vladavine bilo napretek. Nikada nije bila govornica koja može da zapali mase, ali pre svega u krizama se kod nje ispoljavalo ono što Varvik zove „mešavinom pragmatizma, prodornosti i robusne ličnosti“.
I Hof je vidi kao „neumornu kriznu menadžerku“ koja je „postigla velike stvari“. Doduše, i kao političarku koja je uvek nastojala da „očuva postojeće“. Prema njegovima rečima, ona je „krize premalo koristila kao šanse za temeljne promene“; na primer, nije se zalagala za veće integracione korake u EU.
Varvik ovako rezimira politiku Angele Merkel: ona je razumela „da Nemačka ima globalne interese i da je Nemačka s jedne strane suviše mala da sama postiže ciljeve, a s druge, zbog svoje veličine i uloge u Evropi mora da bude predvodnik“.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar