Živećemo bolje i osećaćemo se bolje kada se vrati stvarni život u Srbiju. Kada se vrati nada da naš život zavisi od nas a ne “velikog brata”

Piše: Žarko Korać

Ljudi u Srbiji se često žale na nesanicu, bezvoljnost i onda nagle ispade agresije ili osećanje bespomoćnosti. Dovoljno je pogledati pisma čitalaca medijima koji imaju takve rubrike, pa videti da se takve žalbe redovno pojavljuju. Odgovaraju na takve žalbe lekari psihijatri, nutricionisti ili spotski treneri. Ali ono što se ne nalazi u odgovorima je najčešći uzrok tih tegoba - opšta patologija društva. Jer mi smo društvena bića, mi se rađamo i živimo u društvu i ono na nas utiče na mnogo načina. Naravno, može čovek biti nesrećan i u vrlo sređenom društvu, ali bilo bi besmisleno tvrditi da stanje u društvu ne utiče na naše ukupno raspoloženje i doživljaj života.

Srbija je prošla kroz seriju dramatičnih događaja od 1990 godine. Rat i raspad Jugoslavije, rat na Kosovu, rat sa NATO paktom, ubistvo premijera Đinđića. Ali nažalost njeno podizanje iz ekonomskih posledica rata i izolacije, zaustavljeno je izborom podeljenog dela SRS na vlast. Srbija je uprkos katastrofalnoj politici Miloševića izabrala njegove političke saveznike da je ponovo vode. Tako je Srbija posle trideset i pet godina ponovo na svom početku, ovaj put bez rata.

Ta politička odluka pokazaće se ne samo pogubnom za njen demokratski razvoj, već i za osećanje ljudi da im se život popravlja i da bolje žive. To se u politici često potcenjuje. Opšti utisak ljudi kako im izgleda život. To nikakva propaganda ne može da promeni. Očigledno je da većina ljudi u Srbiji ne samo da ne živi dobro, već misli da se to neće promeniti. Kako inače protumačiti podatak iz većine istraživanja na studentskoj populaciji, da je njihova dominantna želja da kada diplomiraju, život nastave van Srbije. To je poražavajuće. Mi prvi put u istoriji Srbije imamo najobrazovanije mlade ljude koji svoju budućnost ne vide u vlastitoj zemlji.

U ponovo društveno i politički razorenoj Srbiji, malo je sfera života koje su ostale netaknute. Ljudi srecu vide u porodičnim i prijateljskim odnosima, hobijima i ako mogu to sebi da obezbede, putovanjima. Sve veća želju za putovanjima van zemlje, ali i u zemlji, može se shvatiti i kao ono što se u psihopatologiji zove fuga, gde se fizičkim bekstvom pokušava da reši unutrašnji problem koji muči čoveka. Naravno da ljudi putuju da bi upoznali nove geografske krajeve, nove kulture, da bi se odmorili. Ali u Srbiji prečesto čujem izraz: ako ne odem na put uskoro, slomiću se! To jeste vrsta definicije fuge, put kao bekstvo od tegobe sopstvenog života koje se ne može popraviti, sem simboličkim bekstvom.

Ipak, u Srbiji je ostao jos jedan ventil za izbacivanje muke zbog uslova života - praznici. Upravo smo pred državnim praznikom, Prvi maj. Iz posleratnog perioda ostao nam je taj socijalistički praznik, naravno danas u Srbiji lišen ikakvog sadržaja. Posle rata on je vrlo ozbiljno shvatan. Dodele priznanja, priredbe i naravno izleti i organizovana druženja. Ostao je naziv “prvomajski uranak”. Koristi se i danas, mada retko ko pre sunca odlazi u prirodu kao nekada. Danas je on uprkos nazivu, samo običan državni praznik i nekoliko neradnih dana. Vreme za odmor i malo gurmanluka, često uz porodicu.

Pokušaj da se zaborave tegobe života, i opšte nezadovoljstvo. Koliko se u tome uspeva, trebalo bi svako da sebi odgovori. Po meni, vrlo malo. Teško da se egzistencijalne krize društva koje guši čoveka, mogu rešiti odmorom od dva dana.

Jer vlast u Srbiji godinama svakog dana preti svojim građanima. Da se sprema rat i da će nas napasti susedi. Da se sprema ubistvo predsednika, da su ljudi koji protestuju agenti stranih sila koji žele da unište Srbiju. Da Srbija postoji isključivo zbog napora Aleksandra Vučića i ako on izgubi vlast, nestaje Srbija. To se čuje svakog dana preko najvećeg dela medija u Srbiji. Vučić je sebe proizveo u “velikog brata” kao u Orvelovoj distopiji. Niko nikada u istoriji Srbije nije ovoliko pretio njenim građanima. Građani se pojavljuju kao neka amorfna masa koju treba stalno dovoditi u red.

Slika Srbije je godinama sumorna, “veliki brat” oduzima ljudima ono sto bi Frojd zvao eros, nagon života. U kojoj evropskoj zemlji njen predsednik svoje studente zove ustašama i ubicama? U kojoj evropskoj zemlji policija upada na univerzitet da bi tražila “ubicu” studentkinje koja je izvršila samoubistvo? U kojoj evropskoj zemlji predsednik države sam za sebe kaze da je “lepši i obrazovaniji od rektora univerziteta”?

Neće se promeniti ništa u Srbiji dok se ne promeni vlast. Ali neće se promeniti ni osećanje depresije i bespomoćnosti koje ova maligna vlast sistematski izaziva kod svojih građana.

Živećemo bolje i osećaćemo se bolje kada se vrati stvarni život u Srbiju. Kada se vrati nada da naš život zavisi od nas a ne “velikog brata”. Kada nas ne budu plašili sa televizijskih ekrana, i kada političari koji vode Srbiju budu ljudi koje srećete na ulicama i izletištima, možda na nekom drugačijem “prvomajskom uranku”.