Lekcije iz "Sablje": Podsećanje na prethodno vanredno stanje

Nekoliko sati nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine, Vlada Srbije je predložila, a v.d. predsednika Srbije Nataša Mićić proglasila vanredno stanje."Polazeći od toga da su ubistvom predsednika Vlade Zorana Đinđića, ugroženi bezbednost Republike Srbije i prava čoveka i građanina i rad državnih organa, u cilju otkrivanja i hvatanja izvršilaca atentata, donosim odluku o proglašenju vanrednog stanja. Donela sam odluku da prihvatim taj predlog Vlade sa ciljem da se očuva bezbednost ljudi, imovine i sprovede odlučan obračun državnih organa sa organizovanim kriminalom", rekla je tada Nataša Mićić u obraćanju novinarima.Odmah posle toga pokrenuta je najveća akcija u istoriji svih bezbednosnih službi u Srbiji pod nazivom "Sablja", u kojoj je na informativni razgovor privedeno oko 12.000 ljudi, uglavnom onih sa kriminalnim dosijeom. U pritvoru je zadržano oko 3.000 građana. U toj akciji uhapšeni su neposredni izvršioci i organizatori ubistva Đinđića, dok politička pozadina nikad nije otkrivena.Tadašnji predsednik Vlade Zoran Živković u izjavi za portal Nova.rs kaže da je uvođenje vanrednog stanja 2003. godine imalo konkretan cilj – a to je hvatanje kriminalne grupe koja je ubila premijera Đinđića."Glavna mera koja je tada bila doneta jeste da policija i istražni organi u pritvoru mogu nekog da zadrže duže od 48 sati. Mediji su bili u obavezi da iz istrage prenose samo ono što dobiju iz policije i tužilaštva. Na manje od 24 sata posle ubistva bili su zatvoreni svi granični prelazi, a bilo je i ograničeno vreme rada ugostiteljskih objekata", priča Živković.

Za vreme tog vanrednog stanja građani su dobijali informacije putem medija dokle se stiglo u akciji "Sablja"."Mnogi ljudi mi i danas govore da se nikad nisu osećali sigurnije kao tada, u vreme vanrednog stanja, a neki su me  molili da ga ne ukidamo. Vanredno stanje nije dobro, jer govori da nešto u državi nije kako treba, ali su ljudi te 2003. godine razumeli odluku da ono bude uvedeno i osećali potrebu za njim. Kriminalaca na ulicama nije bilo", kaže Živković.Još jedan svedok iz tog vremena – Žarko Korać, tada potpredsednik Vlade, navodi da se malo toga seća. Ipak, on kaže da je vanredno stanje tada policiji i tužilaštvu dalo određena prava koja nisu imali u "normalnim okolnostima".

"Mi tada nismo znali razmere zavere za ubistvo Zorana Đinđića. Podsetiću vas da u tom prvom naletu nisu pronađeni Spasojević i Luković. Oni su kasnije ubijeni. Uvođenjem vanrednog stanja omogućena je istraga protiv atentatora na premijera, ali i ostalih kriminalnih grupa u Srbiji. Praktično su svi oni koji su imali krivični dosije bili na razgovoru u policiji", navodi Korać i dodaje da se lično u tom periodu po njega ništa nije promenilo, osim što je imao pratnju policije, koja mu nije prijala."Dobio sam pratnju jednog policajca, koji bi bio uz mene čim bih izašao iz zgrade Vlade. To je važilo i za ostale članove Vlade. Sa druge strane, znam da su se građani osećali bezbedno", ističe nekadašnji potpredsednik Vlade.Vanredno stanje 2003. godine trajalo je 42 dana. U akciji "Sablja" uhapšen je atentator na Đinđića, bivši pomoćnik komandanta JSO Zvezdan Jovanović, njegovi pomagači i još nekoliko pripadnika te jedinice, kao i većina pripadnika zemunskog klana i drugih kriminalnih grupa u zemlji i rasvetljena neka nerazjašnjena ubistva iz prethodnih godina. Optužnica protiv 44 osobe za učešće u ubistvu premijera Đinđića podignuta je 2003. godine, a prvi na listi okrivljenih, Milorad Ulemek Legija, predao se srpskim vlastima 2. maja 2004. godine.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram