Piše Peđa Mitrović: Srbija 2030 – na pogrešnom kursu

Piše Peđa Mitrović, narodni poslanik i generlani sekretar Stranke slobode i pravde

Koreni aktuelne krize su dublji i posledica su promašene ekonomske politike koju Srbija vodi od trenutka kada je Siniša Mali preuzeo rukovođenje državnim finansijama. Pogrešne ekonomske odluke Malog, u koje je i sam Vučić verovao i iza njih stajao, koje su eskalirale nakon korone, su postavile temelj privredne stagnacije pred kojom se Srbija danas nalazi.

Prekomerno štampanje para, neplansko i haotično subvencionisanje stranih investicija i okretanje preplaćenim javnim investicijama finansiranim iz kineskih kredita, uz stavljanje svih karti na EXPO koji nikada nigde nije imao apsolutno nikakav razvojni karakter, napravilo je strukturne poremećaje u privredi Srbije čija cena je stigla na naplatu. Prvo, ove mere su privremeno i neodrživo pregrejale agregatnu tražnju, što je generisalo visoku inflaciju, ali i prenapreglo nereformisano tržište rada. Uz poptuno nereformisan privredni ambijent i fiksiran devizni kurs, ove mere su kratkoročno stvorile neodrživ ekonomski bum, ali su srednjoročno i dugoročno urušile konkurentnost privrede Srbije. To se danas vidi u rapidnom smanjenju stranih investicija i generalnom usporavanju privredne aktivnosti, za šta režim brže-bolje optužuje “obojenu revoluciju”. Zbog svih tih strukturnih poremećaja smo za motače kablova, cipelare i druge prerađivače sa niskim stepenom dodate vrednosti postali preskupi za investiranje, jer su troškovi poslovanja drastično porasli, a za naprednu prerađivačku industriju i high-tech industrije, koje su nam kritično potrebne kako bismo se odmakli od motanja kablova i popeli naviše na merdevinama tehnološkog razvoja, smo ostali i dalje rizični za investiranje. Naprednjačkom Srbijom, u očima stranih investitora sa boljom tehnologijom, vladaju javašluk, korupcija i pravna neizvenost, zato neće da rizikuje da investira kod nas.

Da ne govorimo to da se režim na razvoj domaće privrede nije ni obazirao – sistematski ju je gušio korupcijom, komplikovanim propisima, nereformisanom administracijom i stvaranjem nelojalne, partijske konkurencije koja na nameštenim javnim nabavkama ostvaruje basnoslovne margine, a onda na regularnom tržištu cenama dampinguje firme koje pošteno rade. Tako da domaća porodična preduzeća koja nemaju veze sa državom više od decenije rade bez ikakve podrške države. Oni nisu dobijali ni delić finansijske pomoći koju su dobijale strane kompanije. Iza toga stoji jasna politička logika – autokratskom režimu nikako nije potreban finansijski snažan, decentralizovan privatni sektor. Kao takav, on uvek može biti izvor otpora i politički izazivač autokratskog režima, finansijer opozicionih snaga. Upravo zato je domaći privatni porodični sektor sistematski potiskivan, bez obzira na ekonomskucenu koju je to nosilo za građane Srbije. I upravo zato tog domaćeg sektora nema ni u novom programu “Srbija 2030”. Na sve naše domaće, unutrašnje privredne slabosti, privredno je počela da posrće i Evropa, što dodatno pritiska naš domaći privredni rast. Otuda i glavobolje na Andrićevom vencu, jer i oni dobro vide da su kola krenula nizbrdo.

Plan bez plana, prazna obećanja

Javnosti je šestog marta predstavljen nesistematičan, neorganizovan ekonomski plan koji ne sadrži nikakve ozbiljne i konkretne ekonomske mere i aktivnosti za narednu deceniju. Još jednom smo videli i ponovo nismo impresionirani nasumičnim spiskom infrastrukturnih projekata koje je režim godinama unazad već više puta predstavljao javnosti i do sad nije uspeo da ih završi. Videli smo maglovite i neozbiljne priče o veštačkoj inteligenciji, energetici i obrazovanju. Gledali smo reprizu svega što smo već više puta gledali do sad, ali, podvlačim, nismo videli jasan, kredibilan plan razvoja zemlje za narednu deceniju – sa jasnim rokovima završetka i potrebnim finansijskim iznosima za svaki pojedinačni infrastrukturni projekat. Strukturne mere, koje treba da poprave privredni ambijent i da pojačaju finansiranje domaće šrivrede tek nismo videli. A samo takav plan, dobro razrađen, treba da bude temelj centralnih obećanja - o daljem rastu plata i penzija i povećanju životnog standarda.

Upravo takav kakav je predstavljen javnosti, program “Srbija 2030” nam govori ključnu stvar – ekonomski kurs zemlje neće se menjati, uprkos tome što je ekonomistima, a sve više i javnosti, više nego jasno da je potrebno napraviti hitan ekonomski zaokret u vođenju ekonomske politike, kako ne bismo zapali u problem ekonomske stagnacije čije početke već vidimo. Danas svima u Srbiji svima treba da se upale svi ekonomski alarmi.

Ni bazične kalkulacije nisu tačne

S obzirom na to da program “Srbija 2030” nema nikakve mere i aktivnosti, niti počiva na bilo kakvoj ekonomskoj doktrini, obećanja o rastu plata i penzija te projekcije rasta BDP-a su samo prazna obećanja – i ništa više. Ona čak nisu ni statistički neutemeljena i dobro proračunata. Projekcije o rastu plata do 2030, kada se u njih uračuna inflacija, zapravo govore da je rast realnih plata do 2030. nulti! To znači nema rasta životnog standarda do 2030. Ko normalan to javno obećava? Osim toga, uz projektovani rast BDP-a, o kom će uskoro biti reči, to je matematički i ekonomski nemoguće. Neko je ovo na brzinu spremao i debelo pogrešio. Postoji još jedan očigledan problem sa ovim dokumentom i on se odnosi na projekcije rasta BDP-a koje su za 30-40% više od projekcija međunarodnih institucija poput Svetske banke, MMF-a ili Evropske komisije. To ubrzanje rasta koje nudi “Srbija 2030” nije doslovno ničim objašnjeno. S obzirom na to da dokument vrlo jasno govori da nema promena u modelu ekonomske politike, to ubrzanje rasta nije posledica nekih novih mera i, recimo, oslanjanja na domaću privredu koja nesporno predstavlja najveći potencijal za ubrzanje domaćeg privrednog rasta u narednim godinama. O domaćoj privredi u dokumentu upadljivo nema nijedne jedine reči. To je jedna stvar.

Šta je uopšte izvor rasta u planu?

Druga stvar, koja takođe potiče iz samog dokumenta – izvor projektovanog ubrzanog rasta neće biti ni javne investicije, jer dokument predviđa zapravo pad njihovog relativnog učešća u BDP-u – sa sadašnjih 7% BDP-a na svega 3% BDP-a! Dakle, ne da javne investicije nisu izvor rasta, nego će njihov doprinos rastu biti prepolovljen, što zapravo znači da one moraju biti kompenzovane nekim drugim izvorom rasta. Dodatni problem za objašnjenje ubrzanog rasta su i strane investicije, koje su počele drastično da opadaju a tako će i ostati, jer model zapravo implicitno pretpostavlja dalju realnu apresijaciju dinara, uz fiksni kurs i inflaciju od 4-4.5% u narednih 10 godina. To nesporono vodi daljem povećanju troškova poslovanja u Srbiji, a kako nema strukturnih mera, i daljem slabljenju stranih investicija u Srbiju. Zar se nije predsednik sam žalio na prezentaciji kako nam mnogi odlaze zbog troškova rada koji su nekonkurentni? Jeste, ali novi koji njih treba da zamene ne dolaze. Zašto? Pa upravo zato što je privredni ambijent nereformisan. Pa šta onda ostaje kao izvor ubrzanog projektovanog rasta? To niko ne zna, a sasvim sigurno ne znaju ni u kabinetu na Andrićevom vencu. Oni su dobro svesni da je ovo jedan brzoplet i nekredibilan dokument i da su svi strukturni problemi srpske privrede ostali sa svima nama prisutni i kad se prezentacija dokumenta završila.

Ono što bi trebalo da predstavlja neku skicu strukturnih mera odnosi se na veštačku inteligenciju, tehnološki razvoj i obrazovanje. Režim govori o tome da se Srbija ubrzano priprema da se uključi u globalnu tehnološku trku, ali istovremeno program “Srbija 2030” ne prepoznaje osnovne društveno-ekonomske pretpostavke za takav razvoj i takvu trku niti predviđa bilo kakve mere za njihovo uspostavljanje. Govorimo o stabilnim institucijama, jednostavnim pravilima poslovanja, jednostavnom poreskom sistemu koji podstiče startapove, visoku efikasnost sudstva da garantuje pravnu sigurnost, dobar obrazovni sistem usklađen sa tržištem rada, a to nije dualni sistem. Nedovoljna je nabavka superkompjutera i usvajanje raznih strategija razvoja veštačke inteligencije ako ne postoji institucionalni ekosistem, skup pravila poslovanja, koji nije u stanju da kreira snažan startap ekosistem i da sistematski privlači investicije u ovaj sektor. Ni jedan od tih elemenata nije ozbiljno razrađen u programu „Srbija 2030“. Prezentacija koju je vodio Mihajlo Jovanović je izgledala studentski i bezidejno čak i za standarde SNS-a.

Sve ovo zajedno pokazuje da je režim sa ekonomskom politikom udario u zid, da ne zna kako dalje te da se u trenutku kada zemlja mora da napravi snažan ekonomski zaokret ka institucijama, efikasnosti, dobrom poslovnom ambijentu kako bi ojačala domaći privatni sektor i kako bi privukla bolje strane investicije, režim i dalje oslanja na neorganizovanu, nesistematičnu i dokazano pogrešnu ekonomsku politiku. Program „Srbija 2030“ zapravo potvrđuje ono na šta upozoravamo: režim ne razume suštinu ekonomskog rasta i razvoja. A bez tog razumevanja nije moguće koncipirati održivu razvojnu strategiju i zato je plan koji je predstavljen javnosti najslabiji u nizu tih planova koje gledamo od dolaska naprednjaka na vlast do danas. Oni su sve svoje ideje potrošili, a za nove nemaju ni snagu ni znanje. Verovatno se zato Vučić sve vreme znojio i bio neraspoložen tokom prezentacije programa. Međutim, naprednjaci su toliko potrošeni, da promena neće doći sa promenom ministara. Doći će sa promenom na izborima. To je jedina šansa za ekonomski zaokret.