Piše Goran Svilanović: O značaju 5. oktobra

Politika 05. okt. 202011:54 > 12:06
Podeli:
Foto:N1

U našoj javnosti se na različite nacine govori o značaju 5. oktobra 2000. Za jedne je to tragičan datum, za druge je to najsvetliji datum u skorašnjoj istoriji, za treće je to samo neuspeh i razočaranje, za četvrte uspomena na bolje dane. Prošlo je 20 godina, dovoljno da i ja bolje razumem razmišljanja i emocije “onih drugih”, ko god da su oni bili tada ili danas.

Da nije bilo izborne pobede 24. septembra 2000, o svemu što se dogodilo 5. oktobra govorili bismo kao o drzavnom udaru. Dakle, iz današnje perspektive, najvažnija odlika svega što se tog dana događalo je da je to bila odbrana izborne pobede, odbrana glasova građana i sprečavanje pokušaja manipulacije. Izborni rezultat postignut na septembarskim saveznim i predsedničkim izborima, legitimiše ono što je usledilo.

Sreo sam mnogo onih koji su razočarani što nije bilo simboličnog “6. oktobra”. Pod tim misle na dubinsko raščišćavanje u društvu, na političkoj sceni i u bezbednosnom sektoru, odlučniji raskid sa prošlošcu i potpuno opredeljenje prema EU i tzv. zapadnoj međunarodnoj zajednici.

Istina je, tako svhaćenog 6. oktobra nije bilo. Postoji veoma ozbiljan razlog zašto je tako. Srbija je 2000. jedva sakupila dovoljno snage da promeni vlast Slobodana Miloševica. I to je jedino oko čega je postojala saglasnost onih koji su tada glasali za Vojislava Koštunicu kao zajedničkog predsednickog kandidata i za DOS, kao koaliciju raznorodnih stranaka, i onih koji su bili na ulicama i sa kojima sam tog popodneva ušao u tadašnju Saveznu Skupštinu i RTS.

Valja pažljivo pogledati s jedne strane brojke o izbornom rezultatu, koji je bio jedva dovoljan za smenu starog i izbor novog predsednika SRJ, kao i politički profil stranaka koje su bile okupljene u koaliciji DOS.

Tri grupacije su bile saglasne da valja promeniti vlast, ali su ih do tog zaključka doveli različiti motivi. Za jedne je nacionalna politika vođena prethodnu deceniju bila od početka do kraja pogrešna, bili su joj suprotstavljeni svih prethodnih godina, bili su deo anti-ratnog pokreta u Srbiji i deo građanskog drustva. Za druge, politika nije bila pogrešna, već je bila neuspešna. Dakle, ustali su zbog poraza u ratovima i neostvarivanja ratnih ciljeva, a ne zato sto je vođena politika koja je do ratova dovela. Za treće, koji su takođe bili neophodni da bi se sakupio dovoljan broj glasova (a pogotovo su bili neophodni da bi uopšte doslo do tranzicije vlasti u kojoj niko nije poginuo), dalji ostanak na vlasti tog režima, prosto je postao preskup i protivan njihovim finansijskim i drugim interesima. Dakle, tek ove tri grupacije zajedno imale su, simbolično govoreći, 50% plus 1 glas. Ne smemo da zaboravimo da je na drugoj strani ostalo takođe, gotovo 50% građana. Ove brojke zaboravljamo kada govorimo tome zašto nije bilo dubljih promena narednih dana, meseci i godina. Svi ti, ustvari različiti interesi, sve te različite političke pozicije, došle su do izražaja odmah posle formiranja nove Savezne vlade, kasnije i nove vlade Srbije.

Foto: EPA PHOTO EPA/SRDJAN SUKI

Nije bilo saglasnosti oko drugih pitanja. Ni oko ocene odgovornosti Miloševića, ni oko budućnosti (da li želimo modernu Srbiju u EU i NATO ili želimo da na neki drugi način, „demokratski“, ostvarimo neki od ciljeva koji bi mogli da budu objašnjeni kao zaostaci Milšosevićevog nasleđa. Mislim da samo treba da razumemo da smo imali apsolutnu saglasnost (i gotovo apsolutnu podrsku) za jedan cin (svrgavanje Milosevica) i ni za šta više. I to smo uradili. Od jedne generacije političara je i to dosta.

Nove generacije političara bi morale sada da prave nove dogovore i to o buducnosti Srbije. Ti dogovori nisu laki i to smo videli u prethodnih dvadeset godina. Pogledajte, uostalom, kako je sve išlo teško. I ova tranzicija od SRJ u SCG, pa posle svega samo Srbija; odlaganje predsedničkih izbora; odlaganje donošenja Ustava; žestoko osporavanje ideje o ulasku zemlje u Partnerstvo za mir NATO, pa posle nekog vremena pristanak istih politicara da ipak uđemo u Partnerstvo, ali ne u NATO; pa žestoko osuđivanje hapšenja Miloševica i osuđivanje i javno linčovanje onih koji su za saradnju sa sudom u Hagu, pa zatim posle par godina, zaklinjanje u neophodnost saradnje sa Hagom i uostalom obavljanje tog posla; pa onda odbijanje da šaljemo trupe u u ratove napolju, da bi onda posle par godina, ipak to isto počeli da radimo pod zastavom UN; potpuno odbacivanje ideje o otvaranju grobnica u Batajnici i drugde, da bi vremenom i taj posao bio nastavljen. Koliko izgubljenog vremena, zamajavanja javnsti, potrošene energije…

Da ne ređam jer nikada neću uspeti da poređam sve teme oko kojih je odmah po svrgavanju Miloševića došlo do nesuglasica, da bi vremenom te nesuglasice ustvari bile svedene ne na principijelno pitanje da li nešto hoćemo da uradimo ili nećemo, nego na jedno sasvim drugo pitanje, a to je KO će to da uradi.

Ako prethodni primeri nisu dovoljno dobri, da li je možda bolji primer poređenje različitih komentara konkretnih primera privatizacije iz perioda 2000- kraj 2003, sa privatizacijama u periodu 2004-2006, kao i privatizacija koje su dosle kasnije, pa sve do danas. Zar na kraju svega nije ispalo da je stvarna tema bila KO će to da uradi, a ne KAKO ce se to uraditi?

Za ovakve dileme i međusobna optuživanja i osporavanja, cena se uvek plati. Cenu je zivotom platio Zoran Đinđic, a tragedijom njegovi najbliži. Cenu plaća Srbija jer je toliko vremena izgubila prethodnih godina u ratovima, da je svaka godina koju gubi od 2000. naovamo, nekako dvostruki gubitak.

Ne pišem ove redove s gorčinom. Pišem ih zato što mislim da bi svi oni koji žele dobro Srbiji trebalo da prihvate ovih nekoliko osnovnih činjenica i da na osnovu njih pogledaju u buducnost i da traže odgovore samo na jednostavno pitanje, u kakvoj Srbiji žele da žive.

Vesna Pešic je davno objasnila kako je jedan od ključnih problema politike i političara u Srbiji, da konačno sa koncepta naroda pređu na koncept drzave. Do danas nam je to zajednički problem. Moje je mišljenje da je ključni interes Srbije da konačno postigne kompromis oko Kosova. Smatram dogovor urgentnim! I mislim da sve one reforme koje se nisu dogodile do danas, nisu se dogodile upravo zato štto nema kompromisa oko Kosova. Ovako nerešeno, ono omogućava da se u politici stalno prebacuje kako je neko “patriota” a onaj drugi “izdajnik”. Jos veći problem je što je ogromna energija političke elite, državne administracije i javnosti, iscrpljena bavljenjem Kosovom. Neobično mi je da se u političkoj areni ozbiljni pretendenti svrstavaju u grupu onih koji misle da je status quo dobar za nas. On ne samo da nije dobar, on nije moguć. Status quo zaustavlja sve druge procese u Srbiji. Dok se ne postigne dogovor, nece biti potrebne demokratizacije srpskog drustva, neće biti uspeha u pregovorima sa EU, neće biti reforme ni bezbednosnog sektora ni pune vladavine prava i pune slobode informisanja. Sa dogovorom, sve komparativne prednosti Srbije dolaze do izražaja, i u ekonomiji, i u kulturi, u nauci, na svakom drugom polju. Srbija moze svojim susedima i Evropi, da ponudi veoma mnogo. To prepoznaju i naši susedi, i EU i nasi partneri sirom sveta, SAD, Rusija, Kina i ostali.

Foto: EPA PHOTO/EPA/SASA STANKOVIC/as

Pogledajte samo sa koliko podrške i u Briselu i u Vašingtonu je dočekana ideja o regionalnom ekonomskom području, o kojem se kod nas govori kao o “mini Šengenu”. To je pogled u našu evropsku budućnost i to je korak u pomirenju sa susedima. Osim ekonomskog potrebno je i pomirenje zasnovano na prihvatanju odgovornosti. Važi za nas, koliko i za naše susede.

Kompromis u dijalogu koji vodi EU, uz punu podršku SAD i ostalih članova Saveta bezbednosti UN, trebalo bi da ima dve komponente: bilateralnu i regionalnu. Bilateralna bi morala da sadrži garancije za primenu do sada postignutih sporazuma u Briselu; ozbiljan paket ekonomskih dogovora (u tom smislu je dogovor u Vašingtonu na pravom tragu), punu afirmaciju prava srpske zajednice i SPC na Kosovu i jasne oročene garancije za evropsku budućnost Srbije i Kosova.

Regionalna dimenzija bi trebalo da upotpuni kompromis potpisima “Balkanske šestorke” na deklaraciju o uzajamnom garantovanju granica u regionu i potpisom na deklaraciju koja bi označila kraj ratova u procesu raspada bivše Jugoslavije. Sporazum bi omogućio punu stabilizaciju Srbije i svih njenih suseda i omogućio bi nam da zajedno žalimo nad žrtvama ratova; omogućio bi nam razgovor o Danu sećanja na žrtve ratova 90-ih. Bilo je nekoliko velikih gestova kojima smo pokazali koliko žalimo zbog stradanja pripadnika drugih naroda; regionalna dimenzija bilateralnog dogovora i postizanje stvarnog mira, omogućilo bi puno pomirenje i zajednički žal i nad žrtvom koju su podneli naši sunarodnici.

Sve ovo će doneti budućnost. Koliko godina će biti potrebno da prođe ne znam. Nadam se ne puno. Tek tada će razgovor o Petom oktobru i promenama koje je doneo biti potpun. Ali u tom trenutku već ćemo razgovarati o Srbiji kao o novoj Nemackoj na Balkanu. To je taj istorijski, ekonomski, geopolitički i kulturni potencijal, koji naša zemlja ima i koji moze da ispuni.

Komentari

Vaš komentar