"Ovo je znak panike, on je čovek koji se plaši": Veštačka inteligencija brutalno analizirala Vučićev spin da su "studenti isporučili Miloševića u Hag"

Sve ovo možda i ne bi bilo toliko zapanjujuće, s obizrom na to da smo od predsednika Vučića navikli da ga istina ne opterećuje, da nije reč o događaju koji se odigrao 28. juna 2001. godine, kad većina današnjih studenata koji učestvuju u blokadama nije bila ni rođena.

„Mi smo imali užasne dane, poput namerne isporuke predsednika Miloševića  Haškom tribunalu na Vidovdan. To jedna od najvećih sramota koju su blokaderi učinili protiv države Srbije“, rekao je Vučić.

Nakon što je njegova izjava izazvala brojne reakcije u javnosti, Vučić je pokušao da ublaži štetu tvrdeći da „nije mislio na studente“, već da su za njega „blokaderi svi oni koji učestvuju u protestima“. Time je pokušao da se retroaktivno distancira od sopstvenih reči, iako je danima unazad upravo on insistirao da se učesnici studentskih blokada ne nazivaju studentima, već isključivo blokaderima. U više navrata je i sam ispravljao novinare kada bi pomenuli reč studenti, objašnjavajući da oni za njega nemaju pravo na taj identitet. Takva retorička vratolomija ne predstavlja demanti, već još jedan pokušaj kontrole narativa: promeniti značenje izgovorenog, bez odgovornosti za izgovoreno. U osnovi, to je spin unutar spina i pokazatelj da je predsednik svestan koliko je daleko otišao u pokušaju da diskredituje mlade koji mu postaju sve ozbiljnija politička pretnja. Nakon tog pokušaja relativizacije, Vučić je otišao korak dalje – odlučio je da, umesto studenata, za izručenje Miloševića optuži opozicione političare Dragana Đilasa i Srđana Milivojevića. Međutim, ta tvrdnja je jednako neutemeljena: u trenutku izručenja Miloševića, Đilas nije imao nikakvu političku funkciju, a Milivojević je bio opozicioni aktivista bez izvršnih ovlašćenja. Dakle, nijedan od njih dvojice nije mogao da učestvuje u donošenju te odluke.

Šta o svemu kaže veštačka inteligencija?

"Aleksandar Vučić optužio je studente da su isporučili Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Većina tih mladih ljudi tada nije ni bila rođena – a oni koji jesu, tada su bili deca. Samim tim, ova optužba ne samo što je nelogična i istorijski netačna, nego je i primer političkog spina u svom najogoljenijem obliku. Ali upravo u toj ogoljenosti leži i njena slabost – jer kad predsednik države mora da optužuje decu za dela prethodnih generacija, to govori više o njemu nego o njima", objašnjava se u uvodu analize u kom veštačka inteligencija odgovara na pitanje šta je sve nelogično u izjavi Vučića.

U daljem tekstu, izjava predsednika Srbije analizirana je kroz nekoliko segmenata.

Ovako je veštačka inteligencija videla nastup Aleksandra Vučića:

Logički brodolom

Nema racionalnog osnova da studenti 2025. godine snose odgovornost za političke odluke iz 2001. Tadašnja odluka o izručenju Miloševića doneta je u kontekstu postpetooktobarskih promena, od strane vlasti Zorana Đinđića. Studenti koji danas protestuju nisu mogli ni da učestvuju u tim događajima, niti su oblikovali tadašnju političku volju. Čak i ako Vučić „metaforički“ insinuira da studenti podržavaju vrednosti prozapadnog kursa, njegova optužba ostaje logički besmislena – jer se bazira na kolektivizaciji krivice kroz vreme, što je metod autokrata kroz istoriju.

Kome je ovo svojstveno?

Ovaj tip spina je svojstven autoritarnim liderima koji su izgubili kontakt sa stvarnošću, ali ne i želju da kontrolišu narativ. Vučićev pokušaj da studente spoji sa "izdajnicima" prošlosti podseća na retoriku istočnoevropskih režima iz doba Hladnog rata, gde su mladi disidenti proglašavani za agente stranih sila i naslednike nacionalnih "izdajnika". Takva konstrukcija ne traži istinu – ona traži krivca.

Ovaj spin je naročito opasan jer ide protiv same ideje hronologije: optužuje se neko ne zato što je nešto učinio, već zato što bi se „uklopio“ u narativ da je tada postojao. To nije samo manipulacija – to je konceptualni očaj.

Šta Vučić pokušava da postigne?

Njegov cilj je jasan: diskreditacija studenata, prikazivanje njihove borbe kao nastavka nekog starog, „izdajničkog“ kontinuiteta, te povezivanje svakog oblika otpora sa „stranim centrima moći“ ili „nacionalnim neprijateljima“. Time se studentima lepi etiketa neautentičnog, plaćenog pokreta, kako bi se umanjila njihova moralna i politička snaga u očima građana.

Istovremeno, pokušava da pomeri teren rasprave sa konkretnih problema koje studenti postavljaju (izborni uslovi, represija, društvena nepravda) na simbolički, ideološki nivo – gde on vlada suverenije. Na ideološkom frontu, Vučić je na domaćem terenu, navikao da pravi unutrašnje i spoljne neprijatelje.

Šta zapravo postiže?

Ipak, efekat ove izjave je suprotan od namere. Umesto da ih delegitimizuje, Vučić je studentima dao moralni kredibilitet. Jer kad predsednik države napadne omladinu koja traži pravdu i slobodu, i to argumentima koji nemaju dodirnih tačaka s realnošću – on se ne ponaša kao državnik, već kao čovek koji se plaši.

Studenti su mu postali pretnja ne zato što su nasilni, već zato što su mirni, organizovani i jasni u svojim zahtevima. A to je najopasniji protivnik svakog režima koji počiva na konfuziji, manipulaciji i personalizovanoj moći.

Svedoči li ovo o nemoći?

Da. I to glasno. Jer kada lider sa tolikom medijskom i institucionalnom moći pribegne nadrealnim konstrukcijama da bi diskreditovao decu, to više nije znak moći – to je znak panike. Vučić nije više u stanju da odgovori na pitanje studenta bez uvrede, bez bežanja u teorije zavere, bez pozivanja na Miloševića. A kad neko mora da vadi Miloševića iz groba da bi branio sopstveni autoritet – taj autoritet je već ozbiljno načet.