INTERVJU Pavle Cicvarić o hapšenju i pritvoru: Mislim da je pritisak građana najviše pomogao da se nađem na slobodi

Kako sa ove distance vidite taj šesti, ali i sedmi jul, šta se to zapravo desilo i ko je za to odgovoran?

Za nemile događaje tih dana, odgovorni su isključivo načelnik PU u Užicu i rukovodstvo grada. Kod nas su se protesti održavali mesecima, bez incidenata. Tog dana su sa prorežimskih medija “novinari” već pretili šta će se dogoditi ako Užičani odluče da izađu na protest. Što se nas tiče, u cilju izbegavanja bilo kakvog sukoba sa policijom, u hodu smo menjali rutu protesta, kako se ne bismo našli lice u lice sa njima.

Dakle, svi incidenti u gradu počinju dolaskom ogromnih snaga policije koje su tu došle iz raznih gradova Srbije i ponašale se bahato i preteći, a na kraju su upotrebili silu i hemijska sredstva protiv građana. Iako su moji sugrađani te večeri, isprovocirani policijskom opsadom, izašli u izuzetno velikom broju da pokažu bunt, posle te policijske intervenciije ih je bilo još više. Sve što je dalje usledilo je dalji pokušaj vlasti da zapreti i zastraši građane, što u mom gradu ne prolazi.

Kako ste razumeli odluku tužioca i sudije za prethodni postupak?

Slično kao i sve u državi. Oni su se pokazali ne kao elementi sudske grane vlasti, već kao produžena ruka izvršne, pa čak i partijski ljudi. Njihove postupke vidim kao nastavak represije režima koji je izgubio sve konce. Neću ulaziti u njihove motive, ali mislim da ti tužioci i sudije nisu pokazali doslednost i da su se odlučili da budu saučesnici u urušavanju pravnog poretka države. Ubrzo smo mogli da vidimo na koji način se režim obračunava sa sudijama koje nezavisno rade svoj posao - blate njih i njihove porodice kroz tabloide. Naša dužnost je da stanemo u njihovu zaštitu.

Kako su izgledali dani provedeni u pritvoru i kakav ste tretman imali od tamošnjih policijskih službenika?

Službenici su se ponašali u skladu sa zakonom i nije bilo nikakvih neprijatnosti sa njihove strane. Međutim, atmosfera u ćeliji je  sumorna. Dani su monotoni, uglavnom sam vreme provodio čitajući, trenirajući ili zapisujući kako mi je dan prošao. Ujutru je smotra, sledi doručak koji nam pružaju kroz mali otvor na metalnim vratima ćelije. Hrana nije najbolja, ali posle dan ili dva, naučiš se da ne budeš probirljiv. Pre podne je šetnja u dvorištu, nad kojim je razapeta bodljikava žica, koja je po mojoj proceni sedam puta pet metara. Šetnja mi je mnogo značila - nadišem se vazduha i istegnem noge, barem tih pola sata. To je bio trenutak da dodatno napunimo baterije, jer su nam građani sa obližnjih zgrada puštali muziku sa njihovih terasa, kako bi nam bar malo olakšali boravak u zatvoru i slali poruke podrške. Ostatak dana se provodi u ćeliji. Preko dana smo gledali N1 i Nova S, pratili smo vesti i tako bili svesni velike podrške građana. Uveče mnogi zatvorenici ne spavaju zbog mnoštva stenica koje tada izlaze, uglavnom se spava preko dana. Tokom noći se priča, sluša MTV ili gledaju filmovi. Ćelija broj 13, u kojoj sam bio, imala je deset kvadratnih metara, a nas je bilo četvorica, tako da ni u sobi nismo mogli da se normalno krećemo.

Toaleti zaista nisu za pohvalu, mislim da bi svima bilo prijatnije da ih ne komentarišem detaljno.

Rekli ste da je u pritvoru bilo jako dosadno, šta je ono što je bio najjači poriv koji bi vas poveo da ste mogli da se nađete na slobodi u tim trenucima?

Bilo je dosadno. U trenutku vreme prolazi jako sporo, ali retroaktivno, kada pogledam sa ove distance, imam utisak da je vreme u zatvoru proletelo. Znao sam da ću se slabo sećati detalja, baš zbog toga sam vodio detaljne beleške. Prvo što bih uradio, da mi je neko otvorio vrata ćelije, je da bih iste sekunde izašao na ulicu, taj poriv je bio konstantno najjači.

Kako je izgledala ta jednostrana komunikacija sa sugrađanima koje čujete i osećate njohovu podršku, kako ste to lično doživeli?

Tek kasnije sam saznao da komunikacija sa građanima zapravo nije bila jednostrana. Kada smo bili na šetnjama, često sam glasno upitkivao: “Da li nas čujete?” i posle su mi prijatelji rekli da su nas zapravo čuli. Uveče, kada bismo čuli buku građana koji su došli da se bore za našu slobodu, ceo blok bi izašao na prozor okovan rešetkama i vikao “Pumpaj!”. Dovikivali smo “Čujete li nas”, “Dobro smo”… To su verovatno bili trenuci koji su mi najviše ulivali snagu.

Zanimljivo je što je delovalo da je to što se nama i oko nas dešava bio doživljaj i za druge u pritvoru, one koji nisu bili politički zatvorenici, jer su zajedno sa nama pratili sve što se dešava.

Pritisak građana je i doveo do Vašeg puštanja iz pritvora, ali sa strane vlasti i prorežimskih medija stižu nove optužbe. Kako na to gledate?

Pritisak građana je, verujem, najveći razlog što smo sada na slobodi. Međutim, nisu svi oslobođeni. Jedna pobeda u Užicu je ostvarena puštanjem nas iz pritvora, ali širom Srbije mi imamo mnogo političkih zatvorenika, maltretiranih građana i studenata. Podsetimo se ekipe iz Novog Sada, studenta Luke koji je sa slomljenom lobanjom bio vezan za krevet i drugih koji danas vape za slobodom, utamničeni u Vučićevom kazamatu. Građani su bili uz nas u ovim teškim trenucima, sada je red da mi pružimo podršku onima koji su zatvoreni samo zato što su izražavali svoje nezadovoljstvo na mirnim demonstracijama. Nismo svi slobodni! Napadi tabloida su očekivani. Donekle je žalosno što se čovek na to navikne. To je jedna mašinerija koja
ima za cilj da obeshrabri pobunjene građane i da se sveti onima koji su digli svoj glas, da dodatno generiše podele. U mom slučaju, to je prošireno i na moju porodicu.

Vi ste deo neformalne grupe “Borba”, pa nam recite, kada je Vaša borba za bolje društvo zapravo počela?

Moja borba je počela pre nekoliko godina. Godine 2020. sam prvi put otišao na veliki protest u Beograd. Tog jutra sam pao teorijski deo vozačkog ispita i bio sam užasno nervozan, te sam valjda zbog toga odlučio, bez znanja roditelja, sa drugarom da odem na protest u Beograd. Bio sam treća godina srednje škole.

U međuvremenu su se mnogi protesti održavali, ali onaj koji me najviše pogodio je “Srbija protiv nasilja”, baš zbog masovnih ubistava, kao povoda ovih serija protesta. Organizovali smo grupu studenata koja je aktivno učestvovala u njima. “Srbija protiv nasilja” je iznedrila i nove studentske organizacije koje su odigrale važnu ulogu u budućem periodu.

Studentska borba se potom okrenula unutar fakulteta. Vodila se protiv nelegitimnih studentskih predstavnika u studentskim parlamentima, čiji su članovi bili neformalno predužena ruka režima. Kod nas na FPN smo izvojevali pobedu na studentskim izborima, a slično se desilo i na Pravnom fakultetu. To su bili jasni signali da se studenti bude.

Od tada, učestvovao sam u svim velikim protestima, a posebno mi je bio važna borba za Stari savski most, gde sam u okviru “Most ostaje” upoznao mnogo iskrenih boraca za pravičnu, demokratsku Srbiju.

Kao studenta koji je od novembra u prvim redovima svih studentskih aktivnosti, kako danas gledate na te početke?

Od početka novembra, posle pada nadstrešnice, odmah smo mogli da primetimo da su protest organizovali lokalni aktivisti, udruženja, političke partije i studenti, odnosno šire građanstvo. Paralelno su išle blokade Beograda na vodi, upad studenata u Rektorat 20. novembra kada sam priveden. Predsednik je na toj manifestaciji najavio svoje prisustvo uz dosta vlasti “podobnih studenata” koji su uživali u muzici i veselju, što je bilo neprikladno za taj društveni trenutak nakon tragedije.

Stoga smo tu bizarnu manifestaciju prekinuli i na video bimu postavili već poznatu parolu: “Ruke su vam krvave!”. To je bilo važno studentsko osvajanje slobode. Proglas je pozvao krajem novembra na četiri blokade u Beogradu, a tu smo svedočili napadu na studente FDU-a koji je bio kap koja je prelila čašu. To je bio početak studentskog protesta. Narednih nekoliko
nedelja bile su obeležene proglašavanjem blokada svih fakulteta širom Srbije. Protest se vremenom menjao i ja na celu situaciju gledam kao na jedan proces osvešćivanja građana u političkom smislu, ali i nas studenata.

Šta vidite kao najvažniji studentski korak tokom devetomesečne borbe?

Najvažniji korak je bio prihvatanje neophodnosti političke artikulacije. Režim neće ispuniti prvobitna četiri studentska zahteva i neće staviti sam sebi lisice na ruke. Posle toga je usledio studentski zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Čuveno “zeleno svetlo” studenata takođe vidim kao pozitivnu stvar. Deluje mi kao da je to korak ka većoj inkluzivnosti pobunjenog stanovništva.

Šta mislite o grupaciji koja se deklarišu kao “Studenti koji žele da uče”, da li među njima ima i Vaših kolega?

Što se tiče “studenata koji žele da uče” zaista mislim da im to ime nije prikladno, niti je to zaista grupa studenata. To je predstava režima u kojoj su pojedinci odlučili da učestvuju. Neke od njih poznajem, studenti su FPN-a, neki su bili predsednici tih fakultetskih organizacija koje su bliske režimu, o kojima sam pričao ranije. Na njihovim mrežama vidimo njih pet-šest koji se konstantno smenjuju. Pored njih, u ozloglašenom Ćacilendu, možemo naći svakakve ljude, uglavnom kriminalce.

Kako iz ugla studenta političkih nauka i višegodišnjeg aktiviste vidite političku scenu Srbije?

Živimo u atmosferi koja je predukt antipolitike. Na politiku se gleda kao na prljav posao, baš zbog negativne kampanje i blaćenja svakog ko se usudi da se bavi politikom. Dakle, građani koji se bave politikom - u očima režima, bivaju prikazani kao teroristi i blokaderi. Sve oko nas je politika. Na mom fakultetu, mi upravo izučavamo takve pojave.

Šta su, posle svih skupova u Srbiju u nedelju pokazali Užičani i kakvu su poruku poslali?

Užice je pokazalo slobodarski duh grada. Ne prihvatamo da nam “novinari” prorežimskih medija prete. Ne prihvatamo da nam neko ograničava prava. Užičani su pokazali otpor, kreativan i nenasilan način borbe protiv režima. Mislim konkretno na zaobilaženje kordona koji je štitio magistralu. Građani poznaju svoj grad i znaju kojim uličicama se može izaći na magistralnu put. Policija koja nije iz Užica uopšte ne poznaje te ulice. Tokom noći, oni su se povukli. To je jedna velika pobeda.

Pored toga, Užičani su svojom masovnošću i odlučnošću pokazali da se ne mire sa represijom režima i time postavili nove standarde za celu Srbiju. Pokazali smo jedinstvo svih društvenih grupacija koje su, bez zazora jedne od druge, komunicirale i sarađivale u borbi protiv zajedničkog neprijatelja.

Sa jedne strane pozivate na dalji pritisak i oslobađanje svih pritvorenih studenata i građana u Srbiji, a sa druge strane predsednik deli pomilovanja onima koji su lomili kosti studentima i kojima se na teret stavlja ubistvo u pokušaju. Kako ste to lično doživeli i razumeli?

Poziv na oslobađanje političkih zatvorenika je naša ljudska dužnost i u tome se nećemo zaustaviti. Pomilovanjem ljudi koji su tukli građane, predsednik poručuje da nije bitno šta radite, već kome pripadate i koga podržavate. Poručuje nam da u ovoj državi sve može da prođe, ako ste na njihovoj strani. Mislim da je to skandalozno, ali mislim da je to potez očajnika koji je pogubio sve konce.

Kako vidite dalji razvoj političkih dešavanja u Srbiji i da li će se desiti vanredni parlamentarni izbori?

Srbija se zauvek promenila. Strah je nestao, režim je pokazao da se opasnim, ali suštinski očajničkim metodama drži na vlasti. Pobunjeni građani su tu, spremni smo, imamo brojnost.

Po prvi put vidimo da vlast ne želi da raspiše izbore, a moja pretpostavka je da to rade zbog lošeg rejtinga. Režim najveću podršku ima u manjim mestima. Ako smo u Kosjeriću igrali egal, u izolovanim, lokalnim izborima, u sredini koja je relativno mala, možemo misliti kakav bi rezultat bio u većim gradovima. Biće primorani da iste izbore raspišu, teško je reći kada, ali bih se ja više fokusirao na to šta pobunjeno građanstvo radi do tog trenutka. Želim da taj dan sačekamo složni, uz razrađene taktike, uz spremnu logistiku.

Koju poruku šaljete Srbiji koja želi bolju Srbiju a koju vlasti na čelu sa Aleksandrom Vučićem?

Slobodarskoj Srbiji je, po mom mišljenju, potreban razgovor svih relevantnih aktera koji su iskreni u borbi protiv režima. Kada to kažem mislim na koordinaciju, saradnju, razumevanje i dijalog. Ne govorim ovo zato što navijam za neku od grupacija unutar opoziciono nastrojene javnosti, već iz vrlo pragmatičnog razloga. Borimo se protiv “zverke” koja je slaba, ali i dalje jako opasna. Svako nam je potreban u ovoj borbi, jer će finalna, iskreno se nadam nenasila borba, tek doći sa izborima. U tom ambijentu, svačiji glas i doprinos mogu biti presudni.