Ubistvo Radojice Nikčevića: Gazda Jezda, Sloba ili Eskobar

Hronika 24. maj. 202021:34 > 22:10
Podeli:
Foto:Screenshot/Youtube

Jedno od najintriigantnijih ubistava na beogradskim ulicama početkom 1990-tih, koje je odjeknulo jače i od ubistva Branisalava Matića Belog, Giškine pogibije, pa i od obračuna u diksoteci "Nana", bila je likvidacija direktora Stambene zadruge "Šumadija" i osnivača radio "Pingvin" Radojice Nikčevića, koji je tih godina doživeo meteorski uspon u zemlji koja je bila pod sankcijama, a inflacija uveliko kucala na vrata.

Nikčević je ubijen 7. oktobra 1993. godine u jutarnjim časovima, kada je izašao iz službenog mercedesa i uputio se ka ulazu u Prvu stambenu zadrugu „Šumadija“, koja se nalazila u beogradskoj Ulici Vase Pelagića. Prema pisanju tadašnjih medija Nikčeviću su u tom trenutku išla u susret dvojica muškaraca, koji su bili obučeni u radne kombinezone. Mimoišli su se sa njim i u trenutku dok je Nikčević bio okrenut leđima, jedan od te dvojice ispalio mu je dva hica potiljak iz nesporedne blizine iz revolvera kalibra .44.

Jedini očevidac ovog ubistva bio je radnik na obližnjoj benzinskoj pumpi, koji je čuo pucanj i uputio se prema tom mestu. Tamo je zatekao beživotno telo Radojice Nikčevića na asfaltu i video je dvojicu likvidatora u radničkim kombinezonima, kako sedaju u beli „jugo“ i odlaze sa mesta zločina.

Posle policijske potere taj „jugo“ je pronađen u jednoj od slepih ulica nedaleko od mesta ubistva Nikčevića, a policijska istraga utvrdila je da je bio ukraden.

Vest da je ubijen Radojica Nikčević odjeknula je kao bomba. Posebno, jer se radilo o likvidaciji poslovnog čoveka, koji je bio blizak režimu tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, i koji je uz pomoć jakih političkih veza okretao ogroman novac. Pred smrt govorio tadašnjim srpskim medijima da je težak 50 miliona maraka, a znak prestiža bili su mu dijamantski prsten i čuveni „roleks“ sat.

Foto: EPA FILES/SAŠA STANKOVIĆ

Međutim, ono što je ostalo nepoznato i dannas 27 godina posle likvidacije jeste ko je i zbog čega ubio Radojicu Nikčevića?

Nekako svih ovih godina profilisale su se tri navodne verzije o mogućem uzroku likvidacije Radojice Nikčevića, ali one nisu imale utemeljenje u dokazima, ali su do danas stekle status mita.

Jezdimir Vasiljević Foto: Rajko Ristić

Prva verzija o tome ko je mogao da stoji iza likvidacije Radojice Nikčevića, kaže da je on veliki novac uložio u banku „Jugosakndik“, koju je držao Jezdimir Vasiljević – „Gazda Jezda“, koja je sedam meseci pre ubistva Nikčevića krahirala, a Jezda u noći 7. na 8. mart 1993. pobegao iz zemlje. Priča kaže da je propašću banke mnogo izgubio Nikčević, kao i  Žorž Stanković, zvani „Batica“ (takođe ubijen 90-tih) i Nebojša Salatić. Navodno su svi ostali zakinuti za po nekoliko miliona maraka, pa su navnodno njih trojica odlučili da se osvete gazda Jezdi, ako im ovaj ne vrati novac. Spominjala se i otmica porodice Jezdimira Vasiljevića u Italiji, ali dokaza nije bilo. Beogradom je kružila priča da je Jezdimir Vasiljević bio brži od njih trojice, jer su za kratko vreme bili likvidirani.

Pablo Eskobar Foto: The Hollywood Archive / Hollywood Archive / Profimedia

Druga verzija o likvidaciji Nikčevića tiče se priča da je ovaj moćni biznismen bio umešan u nekoliko sumnjivih poslova, koji su mu došli glave, pa su se u vezi toga spominjala i dva poslovna putovanja. Jedno je bilo u Maleziju gde se Nikčević navodno dogovarao o kupovini nameštaja od pletenog pruća, ali su ti dogovori iz nekog razloga propali. Ali u drugom putovanju „čaršija“ je našla  glavni uzrok likvidacije Nikčevića. Naime, putovao je u Kolumbiju. pa se po kuloarima raspredalo  da je on otišao tamo da sa kolumbijskim narkokartelima sklopi dogovor o prebacivanju kokaina u Evropu, odnosno, tada u SRJ. Kolale su glasine da se tamo sastao lično sa Pablom Eskobarom. Ovu priču dodatno je podgrejala čitulja koja se pojavila u dnevnim novinama, gde je kao ožalošćeni bio potpisan Pablo Eskobar, koga je kolumbijska policija dva meseca kasnije posle potere po Medelinu likvidirala. Da li je Pablo Eskobar zaista dao čitulju ostala je večita enigma.

Treća teorija o tome ko može da stoji iza ubistva Radojice Nikčevića kaže da ovaj rođeni Nikšićanin, koji se izjašnjavao kao Srbin crnogorskog porekla, dao jedan sporni intervju listu „Duga“, gde je napao ratne profitere, koji su tad sticali ogromo bogatstvo i najavio „odmazdu države“, koja to neće tolerisasti. Pričalo se da je nekome to zasmetalo i da je naređena likvidacija Nikčevića zbog tih izjava. Naravno, dokaza nije bilo ni za tu tvrdnju.

Četvrta teorija on smrti Radojice Nikčevića povezuje se sa navodnim preuzimamnjem ljudi Đorđa Božovića Giške, ubijenog komandanta Srpske garde, kao i sa finansiranjem stranke Vuka Draškovića SPO. Ni za ovu tvrdnju nije bilo dokaza.

Sve četiri teorije koje su stasavale više od dve decenije, smatraju upućeniji u tadašnja dešavanja na beogradskom asfaltu,  imale su samo jedan cilj,  da se Nikčević diskredituje, ali i da se zavara trag koji bi odveo do likvidatora i naručioca ubistva. Smatralo se da iza ovoga stoji neko mnogo moćniji i uticajniji, koji je mogao da ima koristi od njegovog ubistva.

Ono u čemu se svi slažu jeste da je Nikčević do ubistva imao veliki broj poznanika kako u vlasti, tako i u opoziciji, policiji ali  među ljudima sa one strane zakona. Drugovao je sa Radomanom Božovićem (predsednikom Savezne skupštine i srpskim premijerom, Milom Đukanovićem predsednikom Crne Gore, pokojnim načelnikom Generalštaba VJ generalom Životom Panićem, pa i „čuvenim“ Aleksandrom Kneževićem Kneletom, kome je marta 1991. poverio komandu nad ekipom koja je trebala da razbije studenstske demonstracije ispred Terazijske česme 1991. Drugovao je i  sa ubijenim šefom voždovačkog klana Goranom Vukovićem „Majmunom“ koji je likvidiran 1994. godine. Često se hvalio da radi za čak tri bezbednosne službe onu saveznu, i dve republičke, srpsku i crnogorsku. Da li je sedenje na više stolica bilo okidač za likvidaciju, ostala je tajna.

Ko je Radojica Nikčević

Radojica Nikčević rođen je u Beogradu 1948. godine . Poreklom je iz Nikšića. Za sebe je govorio da je Srbin crnogorskog porekla i to je poreklo obilato koristio u svom poslovnom usponu. Posle završene Više ekonomske škole Nikčević se zaposlio u JIK Banci, gde vremenom postaje jedan od rukovodilaca. Odatle 1985. godine odlazi na mesto direktora Stambene zadruge Šumadija. Ova firma je u to vreme bila pred likvidacijom. Nikčević je postavljen za prinudnog direktora. Ubrzo Nikčević,  uz pomoć uticajnih prijatelja iz vrha tadašanje vlasti, za „Šumadiju“ obezbeđuje nove lokacije i poslove na Senjaku i Dedinju, elitnim beogradskim naseljima. Sedište firme vrlo brzo premešta iz baraka u Ulici Svetozara Markovića u novoizgrađenu poslovnu zgradu na Topčiderskom brdu. „Šumadija“ obezbeđuje stanove za mnoge visoke policijske funkcionere. Godine 1990. Nikčević osniva „Radio Pingvin“, prvu privatnu radio stanicu u Beogradu. Po kratkom postupku obezbeđuje prostorije i svu potrebnu opremu. Obezbeđuje i sve potrebne dozvole i frekvenciju. Nikčević okuplja talentovanu ekipu koja stvara najslušaniju stanicu u Beogradu. Program je bio izrazito apolitičan, sa puno muzike, uključenja slušalaca i nagradnih igara.

Osim u sferi medija, Nikčević je želeo da se okuša i u sportskim vodama, pa je tako bio i član rukovodstva Fudbalskog kluba i predsednik Košarkaškog kluba Partizan u trenutku kad je ovaj klub osvojio Kup šampiona u košarci 1992. i kad su crno-beli pokorili Evropu, a Željko Obradović, kome je Nikčević dao odrešene ruke u rukovođenju ekipom postao najveći trener u Evropi. Bio je i prvi čovek Vazduhoplovnog kluba „Savski venac“. Važio je za velikog patriotu, koji je bio spreman da finansira filmove o genocidu nad Srbima.

Nikčević svoje bogatstvo nikada nije sakrivao. Prema nekim porcenama iznosilo je oko 50 miliona tadašnjih nemačkih maraka. U to vreme bio je jedan od petorice Beograđana sa inicijalima na košulji izvezenim zlatnim koncem, jedan od trojice koji su u srpskoj prestonici kvartalno plaćali 5.000 dolara za diplomatske tablice na svojim automobilima. Navodno, najveća želja mu je bila da dostigne bogatstvo od 70 miliona dolara, koliko je posedovao njegov prijatelj Miša Ćulafić, američki biznismen.

Kobna 1993.

Odmah u leto kada se u tadašnjoj „Dugi“ pojavio intervju sa Nikčevićem, u kome je on optužio tadašnju vlast, u kojoj su većinu činili socijalisti Slobodana Miloševića, za korupciju i ratno profiterstvo, u kome je on tvrdio da niko u Srbiji ne može da se bavi velikim poslom ili švercom bez znanja države i da se sa profiterima treba obračunati , posebno sa onim koji su opljačkali Srbiju, gde je on spominjao milijarde ukradenih dolara, nije se dugo čekalo da na površinu isplivaju neke stvari.

Najpre se pojavilo pismo zadrugara Stambene zadruge „Šumadija“, odmah posle intervjua, koje je ukazivalo da poslovanje u ovoj „zadruzi“ nije baš čisto. Oni su u pismu napisali da su šokirani njegovom izjavom da se Radojica Nikčević bori protiv kriminala, a protiv njega već nekoliko godina se vodi sudski postupak za dobijanja kredita zbog kupovine stana od „Šumadije“ na nezakonit način“ i da je postupak toliko bio efikasan da je tužilac podneo ostavku i otišao u advokate. Zadrugari su ga optuživali da „kao bog i batina“ potkrada, muva i petlja sa imovinom 5.000 zadrugara. Oni su u tom pismu taksativno naveli i spisak njegove tadašnje imovine: luksuzno opremljene poslovne prostorije od 400 kvadrata na Topčideru, u mermeru, staklu, mozaicima, fontanama, umetničkim slikama, apartmani, neprodati stanovi, radio „Pingvin“, zgrada u Brankovoj ulici. Osvrnuli su se i na njegovu apolitičnost, optužujući ga da je po zadruzi delio pristupnice SPS i terao ih da se učlanjuju u tu stranku, a glavni izvođač radova mu bio saveznik iz SPO, da nabavlja specijalnu pušku za generala da ide u lov dok se vodio rat u Vukovaru, prisustvuje sahrani Giške….

 

 

Druženje sa Đovanijem di Stefanom

Đovani di Stefano REUTERS/Neil Hall/Guliver

Ovaj italijanski biznismen pojavio se u Srbiji početkom 1990 tih, poput gomile filozofa, pisaca, stranaca, publicista, koji su „obožavali“ Srbiju. U Jugoslaviji je prikazan kao vlasnik MGM filmske kompanije, United Artist-a, avio kompanije u Austriji, lanca od 80 bioskopa u Kolumbiji. Di Stefana, Radojica Nikčević je upoznao u novembru 1992. u jednom zamku u Francuskoj. Par nedelja kasnije, Di Stefano dolazi u Beograd i Jugoslaviju, prema njegovim rečima „zemlju neograničenih mogućnosti“. Januara 1993. Di Stefano odlazi u Bogotu, a gost u njegovom avionu je i Radojica Nikčević. Tu posetu Kolumbiji Di Stefano je pravdao sređivanjem poslova kompanije Cine Columbia. Usput, prodaje i priču o kupovini državne Banco Di Columbia. Nikčević je, međutim, kao razlog navodio kupovinu lanaca hotela u toj zemlji. Nasuprot ovim pričama stajali su tračevi da je Nikčević kontrolisao tržište droge i da je u Kolumbiju išao tim poslom, da bi se povezao sa Pablom Eskobarom, što je navodno bio jedan od motiva njegove likvidacije.

Svu imovinu i firme koje je Nikčević posedovao, posle ubistva nasledio je Đovani Di Stefano, koji je objašnjavao da time samo ispunjava amanet svog pokojnog pobratima.

 

Komentari

Vaš komentar