Podeli
Foto: EPA PHOTO TANJUG/Rade PRELIC/as-fob

U crnoj hronici februar 2000. godine ostaće zapisan kao mesec u kome je ubijen Pavle Bulatović , ministar odbrane SRJ. Uz streljanje predsednika Vlade Zorana Đinđića ovo je u novijoj srpskoj političkoj istoriji najteži atak na državu, ali za razliku od egzekutora premijera Đinđića koji su poznati i robijaju, istraga o ubistvu Bulatovića nije dala baš ni jedan rezultat.

Ovo ubistvo koje je potreslo vojsku i tadašnji državni vrh nikad do sad nije razrešeno uprkos tome što je bila formirana i parlamentarna komisija, koja u svom radu ništa nije zaključila. Neke stvari su zbog toga i danas ostale nejasne.

Tog februarskog dana, u večernjim časovima u restoranu fudbalskog kluba Rad, sedeli su ministar odbrane Pavle Bulatović, penzionisani general-major Vuk Obradović direktor tadašnje „Yu garant banke“ i Marko Knežević, vlasnik restorana. Neki mediji spominju i misterioznu četvrtu osobe, ali niko nikad to nije ni potvrdio ni demantovao, niti se znalo njeno ime ili niko nije hteo da spomene o kome se radi.

Gorepomenuti sedeli su za stolom u uglu sale. Bulatović je bio okrenut leđima prema zidu, a licem prema prozoru. Pratilac Bulatovića, nalazio se ispred ulaza u restoran. Inače sam Bulatović nije imao obezbeđenje vojnih specijalaca, na koje je po funkciji imao pravo. Govorio je da njemu ne preti opasnost jer je svoj posao ministra odbrane, koji je ušao u sedmu godinu, obavljao savesno i odgovorno i kako se kaže po pravilima službe. Često je kako su mediji kasnije pisali govorio: „Ako bi mene ubili, ni manje štete, ni veće bruke za državu”.

Kako je kasnije istraga pokazala ubica se preko fudbalskog stadiona, pod okriljem mraka privukao restoranu i prozoru, prema kome je Bulatović bio licem okrenut. Usledila je rafalna paljba iz automatske puške kalibra 7,62 mm. Neki tvrde da je u pitanju bila domaća M-70, a drugi kalašnjikov.  Čula su se tri rafala. Neki spominju i da je napadač uzviknuo: „E to ti je zbog…“ usledila je raflana paljba, srča na sve strane i jauci, a onda pobegao istim putem, kojim se prikrao restoranu.

Foto: EPA PHOTO EPA FILES/SASA STANKOVIC

Ranjeni su brzo prebačeni u Vojno-medicinsku akademiju, koja se  inače nalazi preko puta “Radovog” stadiona.

Tadašnji “Glas javnosti” napisao je, pozivajući se na izvore u Vojno-medicinskoj akademiji, da je nakon napada Bulatović “praktično mrtav” dovezen u njihov centar hitne pomoći sa mnogo prostrelnih rana: “u predelu glave, vrata, srca, pluća. Nekoliko hitaca je završilo u predelu jetre, a povređena je i slezina. Nije moglo da se zaustavi krvarenje iz vrata.

Vest o ubistvu ministra odbrane tadašnje Savezne Republike Jugoslavije nije odjeknulo samo u Beogradu, nego i u celom svetu. Čak je o tome izvestio CNN. Na Banjicu se odmah posle prijave pucnjave sjurila policija, a kad su videli o kome se radi pojavila se i vojna policija, ali i vojni bezbednjaci, koji su se kako se kasnije tvrdilo, bili neupotrebljivi iako su svi od njih drhtali. Većinu informacija prikupila je zapravo kriminalistička policija, koja je započela hitnu istragu. Tokom istrage policija je proverila i neke „kriminalce“ čiji su pozivi sa mobilnih telefona bili evidentirani na baznoj stanici , koja pokriva okolinu mesta gde je ubijen ministar odbrane. Međutim, istragom je utvrđeno da neki stanuju u blizini, neki imaju poslovni prostor, a neki su imali čvrst alibi, tako da je policija u jednom trenutku ostala u ćorsokaku.

Ubistvo Pavla Bulatovića tadašnja republička, ali i savezna vlada okarakterisali su kao akt terorizma i za likvidaciju ministra vojnog optužili inostrani faktor. Odmah je predloženo da se formira i Anketni odbor o Saveznoj skupštini, kojim je presedavao lider radikala Vojislav Šešelj, koji je tokom svog rada ispitao veliki broj generala, visokih oficira i političara o tome ko bi mogao i zbog čega da ubije Pavla Bulatovića.

Zaključak anketnog odbora, koji je vodio Šešelj bio je sledeći: “ Bulatović je likvidiran jer je pokušao da spreči mahinacije prilikom nabavke vojne opreme”.

U samom izveštaju nikakve strane službe nisu pomenute, iako je na dan posle ubistva tvrđeno drugačije.

„Saznali smo ko je ubica Pavla Bulatovića, ko je neposredni izvršilac, koji su mogući motivi i, što je najvažnije, da su sve strukture sistema učestvovale u zataškavanju. I da niko ozbiljno nije ni vodio istragu. Da nikome u vlasti, ni ranije ni danas, nije stalo do toga da se ubice otkriju. Boje se da rade, neće da rade, ili su dobili nalog da ništa ne rade. Ja sve što sam saznao, saznao sam saslušanjem policijskih i vojnih generala. Što ih tužioci nisu pozivali i saslušavali”, govorio je kasnije Šešelj.

Izveštaj anketnog odbora tadašnja Skupština SRJ nije nikad usvojila. Stenogrami su sadržavali brojne podatke koje su izneli generali, pukovnici, ali i vojni obaveštajci, kao i tadašnji pripadnici DB.

Ni u jednoj izjavi nije se moglo zaključiti da je Pavle Bulatović bio ubijen jer je sprečavao prljave poslove u nabavci za tadašnju Vojsku Jugoslavije.

Ova istraga nikad nije dala rezultate, nalogodavac i likvidator nisu otkriveni ni 20 godina posle, niti je bila pokrenuta inicijativa da se ponovo sprovede istraga i utvrdi zašto je brutalno ubijen minsistar odbrane bivše Savezne Republike Jugoslavije.

Ko je bio Pavle Bulatović

Pavle Bulatović  rođen je 13. decembra 1948. godine u Gornjim Rovcima, nedaleko od Kolašina u Crnoj Gori. Kad je bio ubijen imao je 52 godine. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Podgorici, gde je radio kao asistent. Takođe bavio se I novinarstvom Radio je kao glavni i odgovorni urednik univerzitetskog lista “Univerzitetska riječ”, za koji je pisao i pokojni Momir Bulatović, odakle datira njihovo poznanstvo, sa kojim iako su imali sito prezime nisu bili u nikakvoj rodbinskoj vezi.

Politički uspon Pavla Bulatovića usledio je u vreme Antibiroktatske revolucije I uspona “mladih, lepih I pametnih” na vlast u Crnoj Gori 1988. Postao je ministar policije. Njegovi protivnici govorili su da je tad iz policije otišao veliki broj profesionalaca na čija mesta su došli politički poslušnici. Neki su zabeležili I njegovu ratnu epizodu na Dubrovačkom ratištu, kad je izdao naredbu da se policija angažuje u ratnim operacijama, kao podrška JNA. Na mesto Saveznog ministra unutrašnjih poslova postavljen je jula 1992. U vladi Milana Panića. U vreme njegovog pravljanja republički MUP upao je u zgradu saveznog I preuzeo njihove prostorije. Bulatović je bezuspešno pokušao da razgovara sa tadašnjim republičkim kolegom pokojnim Zoranom Sokolovićem, a onda je svoje ministarstvo prebacio u zgradu SIV na Novom Beogradu. MUP Srbije je dobio arhive savezne Službe državne bezbednosti od 1944. do tada, u kojima je pokriveno sve što je rađeno na spoljnjem i unutrašnjem planu . Kasnije je prešao na mesto ministra odbrane na kome je ostao do svoje smrti februara 2000. Godine.