Suze, bol, nemoć i reči koje razaraju: Nastavlja se suđenje Kecmanovićima, očekuje se svedočenje porodice Kobiljski o tragediji 3. maja u "Ribnikaru"

Na prethodnim ročištima u postupku koji je pokrenut od strane 27 članova porodica protiv Kecmanovića govorile su porodice Božović, Čikić, Martinović, Aćimović, Vlahović i Kobiljski.

Svedočenje će nastaviti porodica Kobiljski, a pored njih očekuje se da svoje svedočenje iznesu porodice Asović, Negić i Anđelković.

Nina Kobiljski, majka devojčice Eme i supruga trenera Dragana Kobiljskog, ispričala je na poslednjem ročištu da je poslednji put videla svoju ćerku kada je odlazila u školu sa svojom mlađom sestrom.

„U policijskoj stanici na Vračaru ušla sam u kancelariju i videla jednog inspektora. Samo je izgovorio: ‘Žao mi je’. U tom momentu ispustila sam krik i više ga ništa nisam čula. Ispred stanice sam videla uplakane roditelje i počeli smo da se grlimo. Tada sam došla do tačke od koje nema dalje, ali ne mogu to da prihvatim. Draganu sam tada samo rekla: ‘Ema je poginula’. On se srušio ispred apartmana u kojem je stanovao u Rumuniji“, kazala je Nina ranije na sudu.

Tuga, bol, nemoć

Tokom prethodnih meseci svedočilo je više porodica o tragediji koja je potresla Srbiju kobnog 3. maja.

Prilikom svedočenja Ivana Božovića, oca devojčice Ane koja je ubijena u holu škole jer je bila dežurni učenik, nije bilo osobe koja je mogla da zadrži suze. On je ispričao da je agonija trajala nekoliko sati sve dok nije saznao zastrašujuću istinu da je njegova ćerka nastradala. Kako je rekao, najteži momenat bio je kada mu je rečeno da mu je čerka mrtva.

„Jedna od majki koja je bila tu, ušla je prva, a kada je ona izašla ušao sam bez poziva i samo sam rekao: „Recite mi više da znam gde mi je dete!“. Odmah su mi rekli, ali posle informacije da mi je dete ubijeno više ih ništa nisam slušao. Razmišljao sam kako suprugi da kažem. Plakao sam na zidiću, video sam brata tu, zagrlili smo se.. Tada je supruga došla, ona je odbijala da poveruje.. Rekao sam joj da sam već bio unutra i da nema šta više”, rekao je otac Ane bolnim glasom.

Posle porodice Božović, svedočila je porodica ubijenog mladog pijaniste Andrije Čikića. Emocija i opisi sa kojim je majka ubijenog dečaka opisivala njihov odnos rasplakao je pored porodica i publike, čak i sudiju i advokate.

“2. maja uveče rekao mi je da ga probudim jer ima čas istorije i da ne sme da kasni. Ujutru smo ga odvezli u školu i poslala sam mu poljubac i rekla dobro uči, on je nama poslao poljubac i rekao: "Dobro radite"”, rekla je drhtavim glasom Suzana Stanković Čikić.

Osvrnula se i na to šta se dešavalo u policijskoj stanici, nakon što svoje dete nisu mogli da pronađu.

„Dok smo bili u taksiju čula sam da su ubijena deca i rekla sam tada taksisti da nas vozi u SUP Vračar. Kada smo stigli tamo već je bilo dosta ljudi. Uhvatili su me za ruku, na spratu sam videla direktorku škole, kada sam je pogledala ona je samo oborila glavu, tada smo doživeli najveći šok. Pitala sam da li možemo da ga vidimo, samo sam želela da zagrlim svoje dete“, rekla je uplakana majka ranije.

Sledeća porodica koja je pokušala rečima da opiše samo delić svog bola bila je porodica Katarine Martinović. Njena majka Miljana ispričala je da je u zbrci koja se događala na relaciji škola-Klinički centar dobila poziv iz MUP-a, u kojem joj je čovek rekao da mora odmah doći u stanicu.

“Tamo sam videla ćerku da leži u nečemu sličnom krevetu. Uspela sam da pitam samo da li je smrt bila trenutna, oni su samo klimnuli glavom. Usledio je još jedna stres – kako da svojoj srednjoj ćerki, koja je ispred škole, da kažem da joj je sestra mrtva. Došla sam i rekla joj: „Ubio nam je Katu i onda sam čula njen vrisak”, rekla je u suzama i tada se cela sudnica rasplakala.

Ova tri svedočenja bila su 28. decembra, a samo dan kasnije svedočile su porodice Kobiljski, Aćimović i Vlahović, a majka ubijene devojčice, Natalija Aćimović, ispričala je da je za njih ćerka bila dar od Boga i da je imala jako tešku trudnoću.

“Bila je jako zrela i pametna. Svi su tražili njeno mišljenje, od najvećih sitnica do najbitnijih stvari. Porodica je bila ispunjena ljubavlju, iskazivali smo je svakog dana i svakog minuta, na različite načine. Bila je naša svetlost i radost. Umirala sam tada, znala sam da ništa nije u mojim rukama. Nadali smo se čudu, ali ono se nije desilo nažalost. Umrla sam sa svojim detetom“, rekla je majka.

Drugi parnični postupak protiv Kecmanovića

Inače, ovo je drugi parnični postupak protiv porodice dečaka-ubice, dok je prvi pokrenut od strane porodice Adriane Dukića. Otac Dane Dukić i majka Biljana Paunović su prošle nedelje do najsitnijh detalja govorili o životu koji su vodili pre tragedije, odnosno od momenta kada se porodica preselila iz Francuske.

„Poslednji vikend smo nas dve provele zajedno, šetale smo i išle u šoping. Bila je tako posebna, naše prvo dete… Pošto je moj suprug rano izgubio roditelje, bio je tužan, a ona je vratila sreću. Bila je druga mama u kući, zrela, odlučna i odgovorna. Mnogo nam je pomagala, a toga nismo bili ni svesni, sve dok je nismo izgubili”, ispričala je kroz suze Biljana.

Oba roditelja rekla su da su besna jer, kako su istakli, u Srbiju su se preselili iz Francuske jer su mislili da će im deca imati bezbedno i mirno detinjstvo, a sve ljude koje su ovde videli doživljavali su kao članove porodice.

“U stanici je mom suprugu rečeno da je Adriana mrtva i u tom momentu mi je poslao poruku da idem kući. Kada je izašao iz stanice, pozvao me i kroz suze ponavljao da Adriane više nema. Ja sam se srušila na Slaviji i počela da plačem. Ne sećam se ko me doveo kući, niti puta do kuće. Odrasla je u Francuskoj ali je oduvek isticala ljubav prema Srbiji. Svoje pirjatelje iz svih delova sveta učila je našim običajima i tradiciji. Nije me sramota da vam sada kažem da je ta Srbija ubila, ista ta Srbija koju je volela najviše na svetu”, naglasila je Biljana.

Reči Adrianinog oca potresle su sve u sudu.

“Zvao sam Adrianu na telefon, ali je bila nedostupna. Naša deca su već bila mrtva. Ona je ubijena sa pet metaka, jedan metak u potiljak i četiri u telo. Bila je mrtva na školskoj klupi. Samo ne znam koje dete je zaslužilo da bude izamsakrirano. Od tada idemo svaki dan na groblje, da se isplačem, da se izvinim i da joj kažem da je volim. Osećam se krivim što sam došao da živim u Srbiju” rekao je otac.

Podsetimo, K. K. (14) hicima iz očevog pištolja ubio je 3. maja prošle godine 10 osoba u školi “Vladislav Ribnikar”, odnosno devet učenika i domara škole.