Pred Višim sudom u Beogradu danas je nastavljeno suđenje u parničnom postupku protiv porodice Kecmanović po tužbi porodice Adriane Dukić, jedne od deset žrtava dečaka-ubice iz Osnovne škole "Vladislav Ribnikar". Na današnjem ročištu Adrianini roditelji su govorili o tome kakva je bila i koliko im je značila, a Dane Dukić, devojčicin otac, opisao je trenutak kada je saznao da njegove ćerke više nema.
Kao i drugi roditelji čija deca pohađaju „Ribnikar“, tog 3. maja, čuvši da se u školi dogodila pucnjava, otišli su na lice mesta kako bi saznali o čemu se radi. Nesrećni roditelji su tog prepodneva na sve moguće načine pokušavali da saznaju gde su njihova deca, da li su povređena, šta se dogodilo u školi i slično.
„Dok sam bio ispred škole pojavila se informacija da roditelji koji nisu pronašli decu treba da se jave u obližnju policijsku stanicu. Rekao sam supruzi da ću ja otići, a da ona sačeka Adrianu ako bude izašla iz škole u međuvremenu. Kada sam stigao u policiju, video sam neke roditelje uplakane i tada su mi se noge odsekle. Ušao sam u tu prostoriju i zatekao 20 ljudi – policijajci, inspektori, medicinski radnici“, opisivao je Dane u sudnici.
Objasnio je da je samo želeo da sazna šta se dogodilo i da ih je ubijalo iščekivanje jer do 14.00 časova do njih nisu stizale nikakve zvanične informacije.
„Kada sam ušao u tu prostoriju video sam i direktoricu. Rekli su mi da je Adriana ubijena i izjavili saučešće. Izašao sam napolje i poslao supruzi poruku da ide kući. Plakao sam. Posle masakra zvala nas je direktorica, izavila je saučešće. Trebalo je potom da preuzmemo stvari, sve je bilo natopljeno krvlju, samo je njena pernica ostala na stolu… Dan nakon ubistva, morao sam da idem na identifikaciju i svom detetu da pripremam sahranu“, rekao je kroz suze otac.
Pročitajte još:
Prethodno je nesrećni čovek objasnio da mu je kobnog dana, u ranim jutarnjim časovima, za pucnjavu javila supruga, te da je odmah napustio radno mesto i krenuo prema školi koju je pohađala njegova ćerka, ali i drugo dvoje dece.
“Zvao sam Adrianu na telefon, ali je bila nedostupna. Naša deca su već bila mrtva. Ona je ubijena sa pet metaka, jedan metak u potiljak i četiri u telo. Bila je mrtva na školskoj klupi. Samo ne znam koje dete je zaslužilo da bude izamsakrirano. Od tada idemo svaki dan na groblje, da se isplačem, da se izvinim i da joj kažem da je volim. Osećam se krivim što sam iz Francuske došao da živim u Srbiju” rekao je otac.
On je istakao da je sa ćerkom imao posebnu vezu, ta da mu je ona, nakon smrti roditelja, donela sreću i mir i da mu je pomogla da lakše prođe kroz sve što se događalo.
Pored Daneta Dukića, svoje svedočenje iznela je i njegova supruga Biljana Paunović, koja je ispričala da je bila jako vezana za svoju ćerku i da je sa njom imala odnos kao da joj je najbolja drugarica, a ne dete od 14 godina.
„Poslednji vikend smo nas dve provele zajedno, šetale smo i išle u šoping. Bila je tako posebna, naše prvo dete… Pošto je moj suprug rano izgubio roditelje, bio je tužan, a ona je vratila sreću. Bila je druga mama u kući, zrela, odlučna i odgovorna. Mnogo nam je pomagala, a toga nismo bili ni svesni, sve dok je nismo izgubili” priča kroz suze Biljana.
Kako navodi, kobnog dana bila je na poslu kad je čula za pucnjavu, ali je verovala da se nije ništa loše dogodilo. Ipak, ubrzo su stigle vesti o ubijenom radniku obezbeđenja.
“Pošto je moj otac bolestan, Adriana je rekla da će da postane lekar i da ga izleči, ali je on na to rekao da, dok ona postane lekar, on če biti već odavno mrtav. Ali ona je otišla pre njega. Tog dana sam je ispratila. Ona je čekala Daneta ispred zgrade, bila je jako vesela. Samo mi je mahnula i to je bio poslednji put da sam je videla. Nakon pucnjave zvala me njena drugarica i pitala me da li znam gde je, pošto su svi oni otišli kućama. Tada sam otišla ispred škole”, kaže nesrećna majka.
Oba roditelja besna su jer, kako ističu, u Srbiju su se preselili iz Francuske u kojoj su rođeni jer su mislili da će im deca imat bezbedno i mirno detinjstvo, a sve ljude koje su ovde videli doživljavali su kao članove porodice.
“U stanici je mom suprugu rečeno da je Adriana mrtva i u tom momentu mi je poslao poruku da idem kući. Kada je izašao iz stanice, pozvao me i kroz suze ponavljao da Adriane više nema. Ja sam se srušila na Slaviji i počela da plačem. Ne sećam se ko me doveo kući, niti puta do kuće. Odrasla je u Francuskoj ali je oduvek isticala ljubav prema Srbiji. Svoje pirjatelje iz svih delova sveta učila je našim običajima i tradiciji. Nije me sramota da vam sada kažem da je ta Srbija ubila, ista ta Srbija koju je volela najviše na svetu”, naglasila je Biljana.
Podsetimo, danas je održano ročište u parničnom postupku koji se vodi protiv porodice Kecmanović, škole i države Srbije. U sudnici je danas trebalo da se pojave i Kecmanovići, ali je njihovo svedočenje odloženo.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar