INTERVJU Sveštenik Željko Lubarda: Porfirije je imao ključnu ulogu u zlostavljanju moje porodice i mene

Od trenutka kad je portal Nova.rs eksluzivno objavio vest da je Okružno tužilaštvo u Sloveniji podiglo optužni predlog protiv Porfirija zbog zlostavljanja sveštenika na radnom mestu, Željko Lubarda, bivši ljubljanski paroh, našao se u centru pažnje, ne samo crkvenih glavešina, već i predstavnika vlasti u Srbiji.

U svom prvom javnom istupu nakon što je javnost saznala da je bio žrtva mobinga, Lubarda govori o tome kako je sve počelo i da li se brine za svoju bezbednost nakon svedočenja o događajima unutar SPC.

Kad ste prvi put shvatili da ono što vam se dešava nije običan sukob unutar crkve, već sistematski mobing?

To nikada nije bio sukob, a imajući u vidu kanonska i ustavna hijerarhijska ovlašćenja, nije ni mogao biti. Od samog početka bio sam žrtva zlostavljanja. Prelomni trenutak bio je neuspeli pokušaj povlačenja krivične prijave od strane Sinoda SPC. Krivičnu prijavu podnela je Crkvena opština u Ljubljani, u periodu kada sam vršio dužnost njenog zakonskog zastupnika, i to po pisanom nalogu i odobrenju tadašnjeg mitropolita Jovana Pavlovića. Prijava je bila podnesena protiv Perana Boškovića, nekadašnjeg paroha u Ljubljani, zbog finansijskih malverzacija. Sinod je pokušao da povuče krivičnu prijavu uprkos obilju jasnog dokaznog materijala i bez ikakve analize tih dokaza. Kada se uzme u obzir pravosnažna presuda u tom postupku, jasno je da je Sinod SPC na taj način dao institucionalni karakter zaštiti kriminala. Nisam želio da učestvujem u tome, čime je otvoren put stradanju moje porodice i mene.

Tvrdite da je pritisak počeo nakon što niste želeli da prikrijete finansijske malverzacije. O kakvim malverzacijama je konkretno reč i ko je tražio da ćutite?

Budući da nisu uspeli da zaustave pomenuti krivični postupak, iako sam Sinodu SPC prethodno pismeno objasnio zašto je to nemoguće, počeo sam da trpim pritiske da lažno svedočim tokom suđenja, i to u korist osobe koja je finansijski oštetila SPC. Nakon što sam i to pismeno odbio, usledili su konkretni progoni s ciljem da se spreči moje svedočenje, pokušajem da budem fizički uklonjen iz Slovenije. Kada ni to nije uspelo, Porfirije, tadašnji mitropolit zagrebački, prijeteći mi je zabranio da svedočim.

A koju je konkretnu ulogu on imao u vašem slučaju?

On je imao ključnu ulogu u zlostavljanju moje porodice i mene. To je potpuno jasno i iz dokaznog materijala i iz presude u radno-pravnom postupku, a kao takav je identifikovan i od strane Okružnog tužilaštva u Ljubljani.

Pomenuto Okružno tužilaštvo podiglo optužni predlog protiv njega. Šta očekujete od tog procesa?

Očekujem objektivno suđenje, pri čemu ne treba zaboraviti da ću na suđenju uz pravnu pomoć i sam aktivno učestvovati, budući da imam status žrtve krivičnog dela. Oni koji su učestvovali na dosadašnjim sudskim postupcima u kojima sam lično učestvovao, znaju šta to znači. Suđenje će biti javno, tako da će mediji moći pratiti tok suđenja. Inače, to suđenje, i pored određenih specifičnosti kao što je dostavljanje sudske pošte u inostranstvo, ne treba doživljavati kao nešto posebno za pravosudni sistem u Sloveniji. Mada razumem razloge za drugačije doživljavanje predstojećeg suđenja u Srbiji, to u Sloveniji nije tako. Dovoljno je pomenuti da je pre desetak godina u Sloveniji suđeno mariborskom nadbiskupu zbog privrednog kriminala.

Da li je Porfirije pokušao da vam priđe, da vas kontaktira i ponudi neku nagodbu tokom ovog procesa?

S obzirom na to da imam neotuđivo pravo na naknadu štete i na to da odgovorne osobe za zlostavljanje budu suočene sa primerenom kaznom, bilo bi očekivano da je postojala inicijativa za neku vrstu nagodbe, ali do toga nije došlo. Takav pristup je po pravilu lakši i korisniji za optuženu stranu. Međutim, elitizam i zaštićeni društveni status često dovode do gubitka sposobnosti objektivnog sagledavanja stvarnosti. Dobijao sam informacije da su podređeni sveštenici, i tokom radno-pravnog postupka, predlagali postizanje vansudskog sporazuma, ali je on to kategorično odbijao.

Šta je bio ključni dokaz koji je sud prihvatio kad je utvrdio da ste bili žrtva zlostavljanja?

Taj postupak je vođen na osnovu više stotina stranica dokumentacije. Svi ti dokazi su važni, ali bih možda posebno izdvojio činjenicu da je službenicima SPC prioritet bio prikrivanje finansijskog kriminala unutar SPC, zbog čega su često morali otvoreno da pokažu nameru zlostavljanja mene i moje porodice.

Da li smatrate da iza svega stoji pokušaj da se vaš slučaj predstavi kao "napad na SPC", umesto kao pitanje odgovornosti pojedinaca?

To nije i ne može biti napad na SPC.  Takav stav moguć je jedino uz iskrivljeno poimanje Crkve kao privatizovane ustanove, što Crkva Hristova nije i nikada neće biti, bez obzira na brojne pokušaje da se ona takvom učini.

Vaš slučaj izazvao je i reakciju predsednika Srbije, a vi ste nakon toga saopštili da se osećate ugroženo i da ste tražili zaštitu institucija Slovenije i EU. Zbog čega konkretno strahujete? Da li se više plašite ljudi iz SPC ili vlasti?

Pre svega bih naglasio da ne pravim razliku između ljudi iz SPC i ljudi iz vlasti, jer se u oba slučaja radi o ljudima pod kontrolom istog centra moći, odnosno iste „duboke države“. Ako pogledate objavljene dokumente Savezne komisije za vere iz četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, videćete da su upravo tada postavljeni temelji današnjeg delovanja pojedinaca iz vrha SPC. Dakle, reč je o istim strukturama koje imaju isti cilj - suštinsku promenu osnovnih načela SPC i njeno rasparčavanje.

Preduzeo sam određene mere radi povećanja lične bezbednosti, ali i sprečavanja zlonamjernih uticaja na krivični postupak koji je u toku. Poznato mi je da je već bilo pokušaja uticanja na taj postupak, koordinisanih van Slovenije i realizovanih preko Kopra i Ljubljane. Pomenuću samo sastanak više uključenih osoba u te nečasne poslove, koji je nedavno održan u Kopru. Za sada mogu reći da me ne bi iznenadilo da to postane osnov za nove krivične postupke.

Dakle, osećate da vam je bezbednost ugrožena?

Naravno da osećam, ali ne bih puno govorio o merama koje sam preduzeo. Sa žaljenjem mogu samo potvrditi da iz tog razloga ne mogu dolaziti u Srbiju. Ne treba da navodim ko sve može da dođe u Srbiju, a ja ne mogu. Nažalost, to nije prvi put da se Srbija odriče svoje dece u interesu struktura koje je nemilosrdno razaraju. No, za mene Srbija nije i nikada neće biti identifikovana, niti svedena na te strukture moći. Na kraju, kao neko ko je rođen i dugo godina živeo u  Sarajevu, video sam mnogo ljudi iz Srbije, koji su žrtvovali sve za one poput mene. U njima sam vidio pravu Srbiju. Zbog takvih ljudi ja se nikada neću odreći Srbije.

Šta bi za vas predstavljalo pravdu na kraju ovog procesa?

Zlostavljanje moje porodice i mene bilo je sistematsko, kontinuirano i trajalo je godinama. U takvim slučajevima, ispunjenim bolom, traumama i stradanjem onih koji često nisu ni svjesni sopstvenog stradanja, kao i patnjom koja se ne može izraziti rečima, a kamoli pravnim normama, veoma je teško doći do potpune pravde. Ipak, u postojećim pravnim okvirima, imajući u vidu dugotrajnost zlostavljanja, teške posledice po moje zdravlje i posebno težak motiv - prikrivanje kriminala, očekujem maksimalnu zatvorsku kaznu i što pravičnije obeštećenje.