Foto: Privatna arhiva

Rana za mojom majkom, koju je otac ubio kada sam imala samo trinaest meseci i dalje krvari, i nikada se ne mogu pomiriti sa činjenicom da je zverski ubijena na svom radnom mestu u "Beograđanki" iz patološke ljubomore.

Ovim rečima, započela je svoju bolnu ispovest za Nova.rs B. K. rođena Beograđanka, koja sada živi u Čačku.

„Najžalosnije, pored toga što nje nema, je to što imamo samo jednu zajedničku fotografiju koju čuvam kao najveće blago u svom životu“, priča nam, kako sebe predstavlja, ova skoro pedesetogodišnjakinja, dodajući d aju je ova tragedija osakatila za ceo život.

Prema njenim rečima, roditelji su joj živeli u Beogradu, gde je i ona rođena, ali su je kao malu ostavili kod bake i deke u jednom čačanskom selu, jer je porodiljsko bolovanje bilo kraće sedamdesetih godina prošlog veka.

„Oboje su bili visokoobrazovani ljudi, zaposleni u Narodnoj banci Srbije i imali su priliku da vode bezbrižan život, ali očeva, (ne volim tako ni da ga zovem) patološka ljubomora je bila jača od želje da ima normalnu porodicu“, nastavlja svoju priču naša sagovornica.

B.K. kaže da su, prema priči  bake i deke, nesuglasice među njima počele čim su je, kao malu bebu, ostavili kod očevih roditelja koji su bili divni ljudi i nikada se nisu pomirili sa zločinom svog sina.

„Ona je morala da stigne kući sa posla za tačno onoliko vremena koliko joj je trebalo od stana do radnog mesta. Ukoliko bi zakasnila sledila bi svađa, a potom i šamaranje. Zbog toga je mama čak podnela i tužbu za razvod braka i u jednom momentu otišla od njega“, nastavlja ona svoju ispovest . Da bi bila sigurnija, od posla do tog drugog mesta stanovanja često je pratio brat ili stric, jer su pretnje bile svakodnevne, uglavnom telefonskim putem, dodaje B.K.

„Kako su mi ispričali baba i deda, u jednom momentu se on primirio, i ništa nije naslućivalo da će je ubiti. Međutim, pokušavao je da je ubedi da se vrati, navodno zbog mene. Ona je, verovatno u nekom trenutku slabosti, i želje za mnom pristala. Ali kada nije došla te nedelje u selo da me uzmu od očevih roditelja on je poludeo“, navodi naša sagovornica. Odjurio je za Beograd kao pomahnitao, napominje ona.

„Tog 1. marta 1976. godine je delio plate zaposlenima u NBS, budući da je bio glavni blagajnik u toj instituciji. Mama je radila na desetom spratu Beograđanke, gde je, takođe, trebalo da radnicima uruči lične dohotke. Po priči mojih srodnika, pozvao ju je u hodnik da porazgovaraju i, verovatno nakon svađe, zadao joj sedamnaest uboda nožem od kojih je na licu mesta preminula“, kroz suze priča B.K.

Kako je saznala istinu

„Kada sam napunila tri ili četiri godine, pitala sam stalno babu i dedu šta je sa mojim roditeljima. Govorili su mi da je mama nastradala u saobraćajnoj nesreći, a otac radi negde u drugom gradu. Ispod salaša ( mesta gde se odlaže kukuruz) je stajao „fića“, kojeg je ona vozila. Bio je ceo, pa mi je sve to delovalo malo čudno. Ali, dete kao dete. Ne može da razume u tim godinama mnoge stvari, kao kad odraste. Taj auto je prodat i završilo se na tome“, nastavlja svoju priču B.K.

Kako napominje, bila je veoma radoznala devojčica, i stalno ju je kopkalo šta stoji u jednom velikom kariranom koferu u ormaru jedne sobe.

„Mislim da sam bila petogodišnjakinja kada sam pokušala da ga otvorim. Ali pre toga, moram da napomenem, baka i deka su me učili svemu i svačemu. Umela sam da pišem i čitam, čak i latinicu. Utkali su mnogo ljubavi u mene i vaspitavali u patrijahalnom duhu. Sećam se da su otišli u njivu, jer su gajili povrće pored Morave i došao je trenutak da ja „otkrijem tajne kariranog kofera“. Otvorila sam ga i u njemu je bilo puno fotografija, čak i sa svadbe mojih roditelja. Gledala sam i plakala, jer niko od njih nije bio pored mene, a nisam znala šta je razlog. U jednom momentu sam uzela žutu kartonsku fasciklu da prelistam. Usledio je šok. Videla sam naslov u „Dugi“ – „I žene ubijaju, zar ne““, kaže naša sagovornica i dodaje:

Kada sam počela da čitam članak shvatila sam da se radi o mojoj mami i počela sam da kukam i plačem. Jurila sam po dvorištu, dok me moja prabaka nije stigla i odvela kod nje. Ali me nije smirila, iako je na sve načine pokušavala. Bila sam, tada, besna i na babu i dedu, jer su skrivali istinu od mene, ali sam kasnije shvatila da su samo želeli da me zaštite preranog bola zbog moje mame“, navodi B.K.

Pročitajte još:

Prema njenim rečima, danima je plakala i nije odlazila u babinu i dedinu kuću, već je bila sa prababom u njenom stambenom objektu koji je bio u istom dvorištu. Nakon desetak dana su je nekako smirili i ispričali istinu.

„Taj bol ne može rečima da se opiše. Razmišljala sam kako nikada neću moći da je zagrlim, poljubim… Ni ona mene.Ta tuga koja razdara dušu i dan danas je svakodnevno prisutna, iako sam ostvarena i kao majka, a imam i dvoje unučića. Sećam se samo koliko puta mi je mama „dolazila u snove“ i donosila smoki „Štark“ crveni koji obožavam da jedem. Najteže je bilo kada sam krenula u školu, budući da sam imala utisak da me svi sa sažaljenjem gledaju. Onda se, u jednom momentu, kada sam slučajno nagazila drugaricu iz komšiluka u autobusu i izvinila joj se, a ona mi rekla da nije imao ko da me vaspita u meni rodio inat“.

Naša sagovornica otkriva da je u tom trenutku u njoj proradio inat.

Pročitajte još:

„Rešila sam da budem najbolja iz inata. Uspela sam da budem đak generacije i odlična u daljem školovanju, ali to nije, niti će ikada nadomestiti, metaforički rečeno, litre i litre krvi koji i dalje iz mog srca i te moje rane teku za mojom majkom. Prosto i sada dok vam ovo govorim osećam fizički bol za njom“, zaključila je ispovest za Nova.rs ova Čačanka.

Inače, njen otac je osuđen za ovaj zločinački čin na četrnaest godina zatvora, ali je zbog dobrog vladanja i ranijih benefita pušten na slobodu osam godina kasnije.

 

Tagovi

Komentari

Svi komentari (4)