"Dragana nam je bila jedinica. Nju ništa ne može da vrati": Bolne reči porodice žrtve surovog ubistva koje Srbija još uvek pamti, pravdu i dalje čekaju

Dragana je bila jedinica. Biološkog oca nije zapamtila, jer je on preminuo kada je imala samo tri godine, njena majka Ljiljana se preudala za Dragišu Ćirića, koji je Draganu prihvatio, kao što treba, kao svoje dete. Ćirići nisu živeli u raskoši, naporno su radili da bi omogućili Dragani bolji život nego što su oni imali. I Dragana im je pomagala koliko je mogla, a kada je završila osnovnu školu u Salašu, porodica Ćirić je odlučila da nastavi školovanje u Zaječaru udaljenom 26 kilometara. Zbog udaljenosti, Dragana je živela u učeničkom donu.

Sve je izgledalo idealno, Dragana je bila odlična učenica, zaljubila se u momka iz svog sela koji je bio stariji četiri godine od nje i oni su imali velike planove. Onda je njihov san pretvoren u najgori košmar. Draganino odrastanje pratio je i grabljivac i to grabljivac iz neposredne okoline, meštanin Salaša koga je njena porodica znala i sa kojim je bila u kontaktu, Čedomir Đurić.

Dragana je čak, kako devojčica, odlazila u njegovu kuću da mu pomogne, ali u jednom trenutku, primetila je da se njegov odnos prema njoj promenio.

Ali, čak ni odlazak u Zaječar joj nije pomogao, jer je Čedomir nastavio da je proganja, a onda je Dragana jednog vikenda nestala. Obično bi subotom i nedeljom dolazila u selo, kod roditelja, da ih vidi, ali se nije pojavila, kao da je u zemlju nesala. Nestanak je prijavljen, policija je započela istragu. Ispitivali su sve koji su bili sa njom u kontaktu, pa i njenog očuha Dragišu.

"Meni je jedan inspektor rekao da mora da me ispita na poligrafu. Objasnio je da sumnjaju na Čedomira, a da je Čedomir rekao da sam ja ubio svoje dete. Rekao sam da me vode, naravno. Kod trećeg pitanja sam se onesvestio. Na kraju je neki čovek koji me je ispitivao, a koji je došao iz Beograda, rekao da sam prošao, da ništa nisam slagao. Čedomira su potom uhapsili, a on je bio opak čovek", priseća se Draganin očuh tih traumatičnih dana.

Policija je ubrzo došla do istine, koja je bila šokantna. Čedomir, koji je bio patološki opsednut Draganom, namamio ju je u kola u Zaječaru, odvezao do obližnjeg jezera. Tukao ju je, davio, na kraju joj u grlo sipao kiselinu. Devojka je preminula u najgorim mukama. Njeno telo bacio je u Glogovačko jezero, gde je pronađeno, nekoliko dana kasnije. Patološki ubica nije prihvatao odbijanje nesrećne devojke.

Na suđenju u Višem sudu u Zaječaru, okrivljeni Čedomir Đurić je priznao delo, ispričao šta i kako je uradio. Nije mogao da podnese da ona ima momka. Osuđen je na 40 godina zatvora, kao i da porodici žrtve isplati odštetu od 900.000 dinara. Prvostepena presuda je potvrđena i Đurić je poslat na izdržavanje kazne. Ipak, u zatvoru je izdržao samo četvrtinu kazne, jer je umro 2024. godine. Odštetu nikada nije do kraja isplatio.

"Dragana nam je bila jedinica. Pare ne mogu da je vrate, ali ubica mora da plati. Izašli su mu u susret da plaća na rate, od penzije i to je funkcionisalo dok je bio živ. Isplaćeno je nešto manje od polovine, oko 450.000 dinara. Kada je umro, prestali smo da dobijamo i tu odštetu. E, tu počinju da se dešavaju neke čudne stvari. Kada je umro, na ostavinskoj raspravi niko nije hteo da preuzme ni njegovu imovinu, ni dugove. Navodno, on nije ni imao nikakvu imovinu iz koje bi se naplatila odšteta. Makar nam je tako rečeno kod notara i na sudu", objašnjava Dragiša Ćirić.

Ipak, uvidom u katastar, Dragiša je pronašao ono što sud nije mogao, da se na ime Čedomira Đurića vode dve parcele, jedna od pet hektara obradivog zemljišta i druga od četiri hektara pod šumom.

"Rekli su nam da nema šta mi da gledamo katastar. Pa to je javni dokumenta, što da ga ne gledam? Ne razumem kako to nisu videli ni notar ni sud ni izvršitelj", ogorčen je naš sagovornik.

Mučio ih iz zatvora

Podsetimo, Draganino telo je pronađeno tri dana nakon nestanka te 2014. godine. Njen otac je ranije ispričao šta se tačno događalo tog dana kada je Dragana nestala.

"Kad ju je povezao iz Zaječara, vozio ju je prema Boru, to je oko 20 kilometara, pa je odatle vratio prema Rgotini, pa ponovo starim putem. Sve vreme ju je tokom vožnje tukao i lomio vojničkim ašovom. Polomio joj je levu ruku od batina, jagodičnu kost, usta, razbijena joj je bila slepoočnica, oko joj je skoro ispalo... Tako prebijenu stavio ju je u gepek i vozio do šume. Bila je unakažena i polumrtva kad joj je sipao kiselinu u usta", objasnio je Ćirić i dodao da je Đurić potom telo stavio u vojnu vreću i ostavio u šumi.

Dan kasnije, kad je shvatio da svi traže Draganu i da postoji mogućnost da je pronađu, vratio se u šumu da ponovo sakrije telo.

"Otvorio je vreću i stavio kamenje u nju da lakše potone. Da je nikad jadnu ne pronađemo", pričao je uplakanim glasom tada sagovornik beogradskih medija.

Đurić ni po odlasku u zatvor nije prestao da nanosi bol porodici ubijene Dragane. Nekoliko godina kasnije poslao im je pismo. Prema priči roditelja, napisao je da često sanja pokojnu Draganu, i to s njenim sinom, da su za njenu smrt krivi roditelji, da će je oživeti i snimiti film o njoj kad uskoro izađe iz zatvora...

"Ne mogu da opišem šok koji smo doživeli kad nam je iz Padinske skele stiglo pismo. Monstrum nije pisao da se kaje što je brutalno ubio naše dete, već piše gadosti. Piše nam da je sanja nasmejanu... Da ima dete i da s njim bere jabuke. Ne priznaje da ju je ubio, već kaže da se sama otrovala zbog majke. Šta mislite kako je nama... S druge strane, on piše pisma kao da je u vojsku otišao, a ne u zatvor. Stariji sam čovek i znam kako je bilo pre četiri-pet decenija, osuđenik i za manje brutalna dela bio je potpuno izolovan od sveta", rekao je tada ogorčeni Ćirić.