"Jedni me zovu Konan iz Rume, drugima sam isti onaj drvoseča iz Cecinog spota, a ja sam ustvari samo Božiji sluga koji radi po njegovoj volji – besplatno cepam drva i tako pomažem bolesnoj deci". Ovako za Nova.rs kaže, slobodno možemo reći, najpoznatiji i najhumaniji drvoseča u Srbiji Viktor Božić (29) iz Rume koji tri pune godine, i po kiši i po paklenim vrućinama, bez ikakve nadoknade, priprema ogrev za zimu onima koji mu traže pomoć.
Iako je vešto izbegavao medije jer ne voli da se o njegovom potezu previše priča zato št, kako kaže, „svaki muškarac treba sam da oseti kada treba da pomogne, a da ne očekuje povratnu uslugu ili novac“, ipak smo uspeli da saznamo zbog čega se odlučio na ovaj korak.
„To su Božija dela, nisu moja. Do sada sam iscepao 1.091 metara drva, što je nekih 9.200 evra koje nisam želeo da naplatim. Cepao sam drva na ukupno 115 adresa, dnevno od 2 do 27 metara, bez pauze, bez soka i hrane, jer ja tako radim. Za jedan dan uspeo sam da iscepam 27 metara, za smederevac, a da je veće ložište, mogao sam i više. Rekord mi je 13 metara jasena za 2 sata i 15 minuta“.
Iako trenutno cepa drva kao od šale, Viktor nam priznaje da je čitav život zapravo bežao od toga.
„Mrzeo sam da cepam drva. Bio sam mršav, bavio sam se fudbalom poluprofesionalno i na kraju sam odustao od toga. Tata je radio u inostranstvu po pet-šest meseci, pa je svake godine poručivao 10-11 metara drva koje sam morao da iscepam i pripremim za zimu. To uopšte nije bilo lako, znao sam tih desetak metara da cepam mesec dana, bio sam potpuno bezvoljan“.
Kako dalje objašnjava, otkad zna za sebe, slušao je tehno muziku zbog koje je, ustvari, odlučio sve da promeni.
„Slušao sam pomalo destruktivnu muziku i jedno jutro sam se pogledao u ogledalo i rekao sebi šta ja slušam, Bože gospode! Sve što sam imao u kompjuteru od te muzike, izbrisao sam. Počeo sam da slušam ono što sam mislio da nikada neću, muziku koju je slušao moj tata, a koja me je iritirala svaki put kada je čujem. Međutim, počeo sam da slušam te ljubavne balade sedamdesetih, Kesoviju i slično, one su me podstakle o ljubavi, o muško ženskim odnosima, kako muškarac treba da se ponaša prema ženi. Onda sam počeo da čitam Sveto pismo, evo već peti put ga iznova i iznova sve bolje razumem. Upravo kroz Sveto pismo, rečeno mi je da treba da pomažem bolesnima“.
Tada je radio u građevini, pa je razmišljao na koji način bi mogao da ostvari svoju misiju.
„Setio sam se tih mučnih drva i prvo sam pomogao komšinici koja ima problem sa proširenim venama. Iscepao sam njoj, pa drugom komšiji i onda sam shvatio da mi to pada tako lako jer sam počeo da razmišljam drugačije.
Te pesme, ta harmonija i Sveto pismo su me najviše usmerili ka tome da cepam drva besplatno. Ja sam grešan čovek i cepanje drva za bolesnu decu me zapravo spašava nekih mojih grehova. Starac Pajsije kaže: oni koji služe bolesne, invalide i tako dalje sa ljubavlju i trpljenjem, ako imaju grehove, brišu ih svojim žrtvovanjem, ako nemaju grehove, dostižu do svetlosti. Tako da je zaključak zašto ovo radim – iz duhovnih razloga, ali i treninga, odnosno fizičke spremnosti“.
Kako je vreme prolazilo, pored komšija, prijatelja i njihovih prijatelja kojima je bila potrebna pomoć oko cepanja drva, ovaj mladi Rumljanin dobio je poziv od jedne članice humanitarne grupe na Fejsbuku „Budi human – humanitarne licitacije“ da se priključi besplatnoj pomoći bolesnoj deci.
„Prvo sam cepao drva za Dušana koji boluje od raznih bolesti. Taj moj odziv bio je toliko velik, odnosno toliko propraćen, da poznate ičnosti koje se iz humanih razloga pozivaju da piju kafe, nisu imale ni pola podrške koliko sam ja imao za moj gest koji radim. Jedin iuslov je, pošto ne vozim, da onaj koji želi da mu cepam drva, dođe po mene i da me vrati. On uslika priznanicu da je uplatio novac, ja fotografišem iscepana drva i to je to. To je i razlog mog objavljivanja, inače ne bih uopšte stavljao te slike na društvene mreže“.
Viktor ima stalni posao, tako da cepa drva u sloodno vreme.
„Mnogo puta sam iz treće smene otišao na adresu da cepam drva. Odbio sam, nažalost, dosta njih jer ne mogu fizički da stignem. Kada imam iole slobodnog vremena, pored toga, trudim se da se vidim sa prijateljima, da trenriam kod kuće, slušam muziku, a volim i da vozim bicikl, obišao sam čak četiri države dvotočkašem“.
Njegovu odluku o pomaganju drugima je podržala njegova porodica, mada, kako priznaje, u početku je nailazio na oprečna mišljanja kod roditelja.
„Moji roditeji su dobri ljudi, ali im fali dosta duhovnosti. Nikada me nisu učili pogrešnim stavrima, ali smatram da su mogli mnogo više da me nauče. Oni veruju formalno, ali ne istinski. Bio bih bolji čovek da su me otpočetka usmeravali ka veri. Ali dobri su ljudi, to je najvažnije. Moji roditelji misle da treba da naplaćujem moj rad, zato to kažem. Nisam bogat, siromašan sam, živim u stanu od 60 kvadrata, nemam auto, ali pare mi ne znače ništa, imam tek toliko da mogu da preživim. Džabe vam sve pare ovog sveta ako niste zdravi. Kada završim posao, kažem nemojte se zahvaljivati meni, nego Bogu. U mojoj firmi postoje ekstra bonusi, svaki prepustim kolegi koji ima najmanju platu. Osećam da tako treba. Ljudi plaču, imaju 100.000 dinara duga struje, svega sam se nagledao. A kada završim i kažem ne treba ništa, taj osećaj i njihovi pogledi nemaju cenu, verujte, to treba zabeležiti. Želim svakom da razmisli o tome“, kaže ovaj humani čovek.
BONUS VIDEO: Petar je istrčao ultramaraton: Prešao je 182 kilometra koje sada prodaje za krajnje human čin
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare