Ima ona fraza da ćemo se „i kroz dvadeset godina sećati, gde smo bili i šta smo radili kad je...“. Obično se vezuje za neke veoma važne događaje, pa u poređenju sa njima postane nebitno ono što smo sami činili u datom momentu.

Meni je, da budem iskren, ta noć 31. marta 2001. godine bila i ostala važna samo po najvećem uspehu ekipe koja je pod imenom nedeljnika „Vreme“ godinama učestvovala u Press i Medija ligi, mada je dobar deo kolega morao da ode sa slavljeničkog banketa pošto je to bila ona noć kad je otiš’o Sloba. U Hag, za početak, kasnije smo pomislili i iz naših života, da bismo upravo proživljavali reinkarnaciju svega najgoreg iz njegovog perioda… Samo Mire još nema…

„Čelzi iz Mišarske“ – ta sintagma je, kao aluzija na činjenicu da u dresovima sa logoom „Vremena“ često nije bilo ni jednog igrača direktno povezanog sa preduzećem i matičnom redakcijom u Mišarskoj 12, prvi put upotrebljena te večeri, kad je FK „Vreme“, pred punim tribinama sportskog centra „Šumice“ u finalu „Press lige“ sa 6:4 savladalo „večite rivale“ iz Radio Beograda, koji su te sezone igrali pod firmom „Radio Jugoslavija“.

Na slici za večnu uspomenu na taj naš prvi, jedini i najznačajniji trofej „domaći igrači“ bili su samo Nenad Lj. Stefanović (iako se tada polako pakovao za odlazak u RTS) i mladi golman Vlastimir Vrcelj (u to vreme radio u tehničkoj redakciji). Nije bilo sporno ni igranje kolege Zorana Ćorovića iz „Večernjih novosti“, koji je registrovan kao „gost“, pa ni Miloša Maksimovića kao bivšeg kurira, mlađanog Nikole sina glavnog i odgovornog urednika Dragoljuba Žarkovića i mene kao nekadašnjeg direktora (1993-1996).

Ekipu je kao coach vodio Dejan „Arigo Saki“ Sretenović, na terenu su gro vremena proveli Zlatan Stojanović i Vladimir „Ziganda“ Vuković, strelci po dva, te Dejan Ajduković i Bojan Janjić, koji su po jednom savladali protivničkog golmana, za koje je sve zajedno tadašnji direktor ove lige Slobodan Igrutinović rekao „daj Bože, da ’Vreme’ makar čitaju“…

Slučaj je hteo da je ta „istorijska utakmica“ odigrana isto veče kad je uhapšen Slobodan Milošević, što je u tom trenutku bila najvažnija svetska informacija, tako da ni na kasnijem slavlju u hotelu „Bristol“, kad je Ajduković proglašen za najboljeg igrača lige, niko nije postavljao „nezgodna pitanja“. Čak je i bilo komentara da „ima neke pravde“ da te noći trijumfuje baš „Vreme“, kao simbol otpora politici nekadašnjeg gospodara naših života i smrti.

Na slici sa pobedničkim peharom je i moj prijatelj, legendarni Jovan Šijački, koji „Sakiju“ nikad nije oprostio što je čitavu utakmicu presedeo na klupi, jer je sebe, punim pravom, smatrao jednim od osnivača FK „Vreme“. Kad smo početkom 1994. dobili poziv da učestvujemo u „Press ligi“, tek drugoj od ukupno devet, Nenad Lj. Stefanović i ja smo nekako identifikovali pet, šest ljudi iz redakcije koji bi mogli da istrče na teren, ali i zajednički konstatovali da nam trebaju bar dva „pojačanja“.

Tako su se na slici uoči prve utakmice FK „Vreme“, odigrane 14, februara 1994. godine (koju smo, by the way, izgubili od „Sporta“ sa 7:3), u belim majicama na kojima je šarenim cvetićima ispisano „Vreme“, našli i moji prijatelji i drugari sa malog fudbala Jovan Šijački i Bojan „Maca“ Mesić. Da budem iskren, naš „Čelzi“ nikad kao te prve godine nije imao tako visok procenat „Engleza“, jer su pored Neše i mene tu bili Predrag Marković, tada urednik kulture i pokretač „Vremena knjige“, Boris Dimitrov iz tehničke i Nikola Ćulafić iz prodaje, a sliku su nam ulepšale i „čilidersice“ Goranka Matić i Jelena Mrđa.

Prve „prave dresove“, crveno-crne kakve su u to vreme nosili fudbaleri „Milana“, nabavili smo uoči prvog velikog uspeha FK „Vreme“, plasmana na završni turnir „Press lige“ u proleće 1997. godine. Tada smo u rakovičkoj hali „Slodes“ u polufinalu izubili od Radio Beograda sa 2:1, a u borbi za treće mesto savladali Studio B, a početni sastav su dopunili Dejan Sretenović, Dragan „Piki“ Pilipović i uslovno rečeno „domaći igrač“ Srđan Valjarević, koji je u to vreme pisao za omladinski list „Talas“, pripreman i štampan pod okriljem „Vremena“.

Na većini ovih turnira publici smo delili poslednje brojeve „Vremena“, što je veoma često, posebno pre Petog oktobra, bila jedina prilika da se ljudi iz tih mesta sretnu sa tada „izdajničkim novinama“. Međutim, kad sa takvom etiketom istrčite na teren pred dvadesetak siledžija, koji su ujesen 1999. godine pratili sve utakmice Radio „Košave“, čiji je direktor bila Marija Milošević, onda to ostane zamapćeno kao najneugodnija i najneprijatnija situacija tokom deceniju i po duge istorije FK „Vreme“. Izgubili smo, of course, sa 3:0!

Bilo je to u okviru našeg prvog nastupa u „Medialigi“, takmičenju u kome smo tokom prve decenije ovog veka zabeležili jedno finale i dva „fajnal fora“. U tom periodu, osim što su se potpuno odomaćili igrači koji su ranije počeli da nastupaju za „Čelzi iz Mišarske“, povremeno bi naše dresove obukli i Bahri Cani iz „Naše borbe“, Nenad Jovanović, Goran Svilar, Dušan Žarković, Nebojša Stanković, golman Dušan Jovanović…

„Ma, svi smo znali da vi naveliko ’švercujete’ igrače, ali smo vas vremenom zaista zavoleli, i kao protivnike, i kao drugare“, rekao mi je jednom prilikom Milovan Vukićević, po mnogima najbolji igrač svih medijskih liga. Bilo je to posle finalne utakmice, koju smo izgubili sa 6:1, možda i zbog toga što smo tog majskog dana 2005. godine imali previše „zvezda“ u timu.

Poslednju utakmicu FK „Vreme“ odigralo je 27. maja 2008. na oproštaju od malih terena potpisnika ovih redova, o čemu možete više da pročitate OVDE.