Tinejdžer kupuje napuštena skladišta i prodaje "blago" koje pronađe u njima: Godišnje zaradi preko 100.000 evra

„Gledao sam oko sebe i video da svi imaju prosek 5,0, pa sam se pomalo osećao nesigurno jer ja nisam imao takve ocene“, kaže on. Pitanje koje mu se stalno vraćalo bilo je jednostavno: „Kako ću se razlikovati od ostalih?“

Konkurencija za američke fakultete poslednjih godina dodatno je porasla. Common App, platforma koju svake godine koristi više od milion učenika za prijavljivanje na različite fakultete, beleži kontinuirani rast broja kandidata i prijava. Tokom ciklusa prijava za 2025/2026. godinu, do 1. marta zabeležen je rast broja kandidata od dva odsto i ukupnog broja prijava od pet odsto u odnosu na isti period prethodne godine.

Još jedan podsticaj Haskelu stigao je sasvim slučajno. Naišao je na reprizu emisije „Storage Wars“ i odmah se zainteresovao za svet aukcija napuštenih skladišnih prostora.

„Od tog trenutka sam se navukao“, kaže.

Početkom 2024. godine kupio je svoju prvu napuštenu skladišnu jedinicu za svega 10 dolara. U njoj je pronašao bocu sa ugljen dioksidom koju je uspeo da proda za 40 dolara. Ubrzo je školske obaveze počeo redovno da kombinuje sa sve ozbiljnijim dodatnim poslom.

„Subotom i nedeljom odlazio bih do skladišta, a onda jurio nazad kako bih u ponedeljak bio spreman za školu“, priča Haskel, koji je maturirao u junu.

Još ne zna šta će se dogoditi sa njegovim poslom kada krene na fakultet.

„Možda će početak fakulteta biti najgori period za moj posao sa skladištima, a možda najbolji“, ispričao je za "MakeIt CNBC".

Bez obzira na to šta će se dogoditi, smatra da je iskustvo već bilo vredno truda.

Najveća zarada krije se u detaljima

Pre nego što kupi napušteno skladište, Haskel uglavnom može da vidi nekoliko fotografija njegove unutrašnjosti, ali nikada ne zna tačno šta se tamo nalazi. Upravo je ta neizvesnost veliki deo privlačnosti ovog posla.

Najprofitabilnija kupovina dogodila mu se relativno rano. Za 450 dolara kupio je skladište za koje je kasnije saznao da je pripadalo kontroverznom trgovcu umetninama sa Menhetna Endruu Krispu.

Unutra ga je čekalo pravo iznenađenje. Pronašao je sliku Mana Reja, jednog od najpoznatijih predstavnika dadaizma i nadrealizma, kao i nekoliko crteža modernističkog slikara Volta Kuna.

Radovi su mu ukupno doneli 36.000 dolara.

Taj pogodak bio je dovoljan da i njegovi roditelji shvate da njegov posao nije samo prolazna zabava.

„Svaki put kada vozim prema nekom novom skladištu razmišljam da li će baš ono biti sledeći Krispo“, kaže Haskel.

Njegova strategija ne zasniva se samo na tome da pogleda šta se nalazi neposredno pred njim. Ključ je, kaže, u sastavljanju slike o prethodnom vlasniku skladišta na osnovu sitnih tragova.

Predmet sa logotipom fakulteta koji je neko završio, na primer, možda sam po sebi nema veliku vrednost. Ali može da sugeriše da je vlasnik bio fakultetski obrazovan, što Haskelu predstavlja signal da se među ostalim stvarima možda kriju skuplji predmeti.

„Novac se ne zarađuje tako što gledate samo ono što vam je direktno pred očima“, objašnjava. „Morate da povežete različite sitnice koje na prvi pogled možda uopšte nisu značajne.“

Redovno prati nekoliko internet sajtova preko kojih se oglašavaju i prodaju napuštene skladišne jedinice. Sa prijateljima je napravio i alat zasnovan na veštačkoj inteligenciji koji pretražuje oglase i pokušava da pronađe poznata imena povezana sa vlasnicima skladišta.

Skladište kupi za nekoliko stotina dolara, a onda počinje pravi posao

Za jednu jedinicu najčešće plaća do 500 dolara. Posle kupovine provodi nekoliko sati prazneći prostor, nakon čega predmete prevozi, razvrstava, oglašava i skladišti u kući svoje majke u Englvud Klifsu u Nju Džerziju, gde ostaju sve dok ne pronađu kupca.

Da bi procenio koliko neki predmet vredi, koristi različite alate. Ponekad se oslanja na Google Lens ili ChatGPT, a često upoređuje predmete sa sličnim oglasima na eBayu.

Danas ovom poslu posvećuje između 20 i 25 sati nedeljno.

Posle stotina sati provedenih među tuđim stvarima, počeo je da prepoznaje određene obrasce i predmete koje ljudi najčešće čuvaju. Ipak, iznenađenja nisu nestala.

Svaki vlasnik je drugačiji, kaže, a isto važi i za svako skladište.

Porodična kuća pretvorila se u ogromno skladište

U kući njegove majke ponekad je teško proceniti šta pripada porodici, a šta je stiglo iz neke od kupljenih jedinica.

Tu su starinske lampe, ručno izrađene drvene figure divljih mačaka, veliki broj školjki, kao i slike gotovo svih mogućih veličina i stilova.

Police u garaži prepune su uredno složenih kutija. U njima se nalaze različiti predmeti, od Nike patika do uspomena iz perioda Hladnog rata. Svaka kutija obeležena je opisom ili brojem ispisanim crnim markerom.

Hodnik između garaže i kuće ispunjen je kartonskim kutijama, kolekcijama vinil ploča, drvenim nameštajem i gomilama knjiga. Haskel procenjuje da se po kući trenutno nalazi između 2.000 i 3.000 knjiga.

Neki predmeti prodaju se za dve nedelje, dok drugi u kući ostanu i po dve godine.

Ponekad se dogodi i da nešto nikada ne bude ponuđeno na prodaju. Ako mu se posebno dopadne tepih, lampa ili neki drugi predmet, jednostavno ga zadrži.

Majka mu je pomogla da nauči kako se procenjuje vrednost

Haskel kaže da je mnogo toga naučio posmatrajući majku kako pregovara na rasprodajama zaostavštine. Tako je stekao osećaj za približnu vrednost predmeta.

Dok je još bio maloletan, majka mu je pomagala i tako što je potpisivala dokumentaciju potrebnu za kupovinu skladišta. Ponekad bi komunicirala sa kupcima i završavala prodaju dok je on bio na časovima.

Kada mu je bilo teško da istovremeno vodi posao i završava školu, vraćao se mislima na veliko otkriće iz Krispovog skladišta.

„Imao sam jedno dobro skladište. Hajde da pronađem još jedno“, priseća se načina na koji je motivisao sebe.

Posao mu je promenio odnos prema stvarima

Posle dve godine bavljenja preprodajom sadržaja napuštenih skladišta, Haskel više ni ne gleda emisiju „Storage Wars“ koja ga je svojevremeno inspirisala.

Kaže da emisija ne prikazuje njegov posao na realističan način.

„Mnogo istraživanja ulazi u sve ovo, a to se u emisiji ne vidi“, kaže.

Veruje da mu je upravo ovaj neobičan posao pomogao da bude primljen na Univerzitet Emori u Atlanti.

Esej koji je napisao za prijavu na fakultet zasnivao se na pokušaju da vrati medalju Purpurno srce koju je pronašao u jednom od skladišta.

U istoj jedinici pronašao je paket sa adresom i pokušao da preko nje dođe do osobe kojoj bi mogao da vrati medalju. Otišao je na navedenu adresu i pokucao na vrata, a kasnije je poslao i pismo. Odgovor nije dobio.

Medalju ne želi da proda, pa je za sada čuva.

Dok se priprema za prvu godinu studija u Atlanti, nije siguran šta će se dogoditi sa njegovim poslom tokom naredne četiri godine niti šta će raditi posle fakulteta.

Smatra da će u Atlanti teže nastaviti isti posao jer grad nije toliko gusto naseljen kao Njujork. Zato već razmatra druge poslovne ideje, među kojima su izgradnja i vođenje skladišnih objekata, ali i kupovina, renoviranje i preprodaja kuća.

Još nije spreman da ugasi svoj posao Mike’s Unique Treasures. Međutim, čak i ako ga jednog dana napusti, kaže da mu je ovo iskustvo već donelo lekcije koje će dugo pamtiti.

„Zaista je promenilo način na koji gledam stvari“, kaže.

Danas kupuje manje nego ranije i radije bira starije, polovne predmete, uključujući nameštaj i odeću, jer smatra da su često kvalitetniji od novih.

Posebno primećuje koliko se u Sjedinjenim Američkim Državama kupuju stvari koje ljudima zapravo nisu potrebne.

„Ljudi kupuju previše novih stvari“, kaže Haskel.

Njegov zaključak posle dve godine provedene među hiljadama predmeta koje su drugi ostavili iza sebe prilično je jednostavan. Gomilanje stvari samo radi posedovanja nema mnogo smisla. Ako neki predmet nema ni stvarnu ni sentimentalnu vrednost, smatra da treba naučiti da ga se oslobodimo.