Alberto Rijera otvoreno: "Greška koja mi je promenila karijeru"

Upravo iz tog iskustva izvukao je jednu od najvažnijih lekcija koju sada, kao novi trener Crvene zvezde, može da prenese svojim fudbalerima.

Sve se, kako je otkrio u autorskom tekstu, dogodilo 2005. godine, kada je Rijera stigao u Espanjol posle dve dobre sezone u Bordou. Tokom priprema razgovarao je sa trenerom Migelom Anhelom Lotinom o poziciji koju će igrati.

Lotina mu je rekao da želi da ga koristi kao beka po boku, odnosno wing-beka.

Rijerin odgovor bio je kategoričan.

„Ja sam krilo.“

Trener mu je na to odgovorio da ne igra sa klasičnim krilima, već sa igračima koji pokrivaju ceo bok.

„Onda neću igrati“, rekao je Rijera.

„Nema problema. Sedećeš na klupi, a neko drugi će igrati“, dobio je odgovor.

I vrlo brzo je shvatio da je pogrešio.

„Trebale su mi samo tri utakmice da shvatim da sam zabrljao“, prisetio se Rijera.

Danas upravo zbog toga svojim igračima govori suprotno. Fudbaler, smatra on, mora da bude spreman da igra na različitim pozicijama, jer mu to daje više mogućnosti da bude na terenu, ali i bolje razume igru.

Ironija je u tome što mu je tu lekciju najbolje pokazao fudbal koji ga je sačekao nekoliko meseci kasnije.

Pošto je u Espanjolu malo igrao, Rijera je tokom zimske pauze 2005/06. otišao na pozajmicu u Mančester siti. Engleska je za njega bila potpuno drugačija škola fudbala.

Stjuart Pirs je imao vrlo direktan pristup. Odbrana je morala da bude zaštićena, a napadi brzi. Nije bilo mnogo vremena za razmišljanje niti prostora za duge kombinacije. Rijera je iz Španije, gde je imao više vremena sa loptom, stigao u Premijer ligu u kojoj su ga protivnici pritiskali gotovo bez pauze.

Posebno pamti duele sa Gerijem Nevilom.

„U Engleskoj nema pauze, a sa loptom imate još manje vremena da razmišljate. Defanzivac odmah ide na vas“, objasnio je Rijera.

Taj period mu je, kako kaže, mnogo značio. Fizički je napredovao, navikao se na duele i postao potpuno drugačiji igrač.

Kasnije se vratio u Englesku, ali ovog puta u Liverpul Rafaela Beniteza. I tu je dobio jednu sasvim drugu vrstu fudbalske škole.

Benitez je, pre nego što ga je doveo, želeo da upozna Rijeru i van terena. Imao je izveštaje i snimke njegovih utakmica, ali ga je zanimalo kakav je čovek kojeg dovodi u svlačionicu.

Rijera danas upravo taj detalj izdvaja kao jednu od Benitezovih velikih kvaliteta.

U Liverpulu je upoznao i trenersku stranu fudbala na najvišem nivou. Benitez ga je učio kada treba stati, kada se priključiti napadu, kako napraviti višak i kada je pravi trenutak za duel jedan na jedan sa protivničkim bekom.

Rijera je posebno uživao u toj ekipi. U Liverpulu su tada bili Fernando Tores, Ćabi Alonso, Pepe Reina i Alvaro Arbeloa, pa se u španskim medijima često govorilo o „španskom Liverpulu“. Međutim, unutar svlačionice nije postojala podela.

Svi su bili jedna grupa i, kako Rijera naglašava, u trening centru Melvud govorilo se samo engleski.

Za njega je to bio još jedan primer kako trener može da utiče na funkcionisanje ekipe.

Nije, međutim, sve učio od jednog trenera.

Ernesto Valverde mu je ostao u sećanju po jednostavnosti, dok je Luis Aragones bio poseban zbog karaktera i načina na koji je motivisao igrače. U Galatasaraju je radio sa Robertom Mančinijem i Fatihom Terimom, a upravo će Terim kasnije imati važnu ulogu u njegovom prelasku u trenerske vode.

Zanimljivo je da je Rijera upravo u Galatasaraju, godinama nakon što je odbio Lotinu, igrao i beka i wing-beka.

„Kada sam imao mnogo više energije, rekao sam ne Lotini. Takav je fudbal“, rekao je uz osmeh.

Posle završetka igračke karijere, Rijera se vrlo brzo okrenuo trenerskom poslu. Španska federacija organizovala je kurs za bivše reprezentativce, a među polaznicima su bili Ćavi Ernandez, Ćabi Alonso, Raul Gonzales, Markos Sena i Đoan Kapdevila.

To je za njega bila svojevrsna laboratorija fudbalskih ideja. Razgovarali su o konkretnim situacijama na terenu i često iz različitih uglova posmatrali isti problem, upravo zbog pozicija koje su nekada igrali.

Kasnije je radio sa Terimom u Galatasaraju, gde je učio kako se upravlja grupom, dok mu je Domenek Torent pomogao da još bolje razume taktičku stranu igre i ideje koje je razvio kroz rad sa Pepom Gvardiolom.

Prvi posao glavnog trenera dobio je u Olimpiji iz Ljubljane.

I početak je bio sve samo ne miran.

Na njegovoj promociji pojavili su se navijači sa maskama, a prethodni trener bio je klupska legenda Robert Prosinečki. Novinari su bili izuzetno agresivni, a atmosfera neprijateljska. U jednom trenutku navijači su čak ušli na konferenciju i počeli da viču na Rijeru.

Nije razumeo šta govore.

Napustio je konferenciju, ali nije odustao.

Umesto toga, odgovorio je na jedini način koji je mogao – rezultatima.

Olimpija je pod njegovim vođstvom osvojila i prvenstvo i kup.

„Kontroverze se u fudbalu uvek rešavaju rezultatima“, rekao je Rijera.

Upravo tu rečenicu vredi zapamtiti i u kontekstu njegovog dolaska u Crvenu zvezdu.

Jer Rijera očigledno ne veruje u jednu unapred zadatu filozofiju fudbala. Njegovo iskustvo iz Mančester sitija, Liverpula, Galatasaraja i Slovenije naučilo ga je da sistem mora da se prilagođava igračima koje ima.

„Ne postoji savršen stil. Sve zavisi od igrača koje imate“, kaže Rijera.

To je možda i najvažnija poruka iz njegovog razgovora.

Kao igrač je jednom odbio da promeni poziciju i vrlo brzo shvatio koliko ga je ta odluka koštala. Kasnije je igrao na više mesta, prošao različite fudbalske škole i radio sa trenerima potpuno različitih profila.

Sada isto iskustvo nosi na klupu Crvene zvezde.

A njegova trenerska karijera počela je upravo tamo gde je mogao da nauči jednu od najtežih lekcija u fudbalu: nije najvažnije kako zamišljate da bi ekipa trebalo da igra, već šta igrači koje imate zaista mogu da urade na terenu.