Ne mislim da su najznačajnije društvene mreže, Tviter i Fejsbuk, suspendujući naloge bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa, pokazale na koju stranu se premešta društvena moć u savremenom svetu. Još manje da su ovim potezom bez presedana zakoračile u pravcu svog obesmišljavanja.

Obe kompanije su prekjuče preduzele isti korak nakon nasilja Trampovih pristalica u Vašingtonu, za koje Asošijeted pres navodi da je “podstaknuto njegovim lažnim izjavama, teorijama zavere i nasilnom retorikom tokom više godina”.

Tviter je suspendovao Trampov nalog na 12 sati i zatražio od njega da ukloni objave u kojima opravdava nasilje, zapretivši mu trajnom suspenzijom. Fejsbuk i Instagram, koji je u vlasništvu Fejsbuka, potom su saopštili da Tramp neće moći da objavljuje poruke u naredna 24 sata zbog dvostrukog kršenja pravila tih platformi.

Ako se odmaknemo od filosofskog pitanja o kokoški i jajetu, koje u ovom slučaju može da glasi “da li je Tramp podigao Tviter ili je Tviter izmislio Trampa”, doći ćemo do dileme sa kojom su se u ova dva dana suočili milioni korisnika (učesnika, pretplatnika, konzumenata…) ovih socijalnih medija: “Ako mogu da cenzurišu američkog predsednika, šta tek ja…”

To me podsetilo na sjajno predavanje koje je početkom prošle godine održao atronom Korado Korlević riječkim gimnazijalcima, kad su ga posetili u Zvejzdarnici Višnjan: “Informatičko doba digitalne revolucije je iza nas. To je najkraće razdoblje u povijesti, ali napravilo je niz dramatičnih preokreta. Prapovijest civilizacije trajala je 90 tisuća godina, poljoprivredno doba deset tisuća, industrijsko u najboljem smislu dvjesto godina, a informatičko svega dvadesetpet (25).”

Po njegovim rečima, umesto da uđemo u neko novo doba razvoja, mi smo ušli u “slijepo crevo civilizacije”. Zato sve svoje stavove, razmišljanja i navike moramo da promenimo, ako mislino da se prilagodimo budućnosti koja je već počela.

“Ma kakvo digitalno doba, ono je već iza nas. Morate preuzeti upravljanje i odrediti se prema budućnosti tako da ona pripada vama! Danas velika korist, sutra potencijalna opasnost! Nalazimo se na putu kaosa”, rekao je tom prilikom višnjanski astronom.

Godinu dana pre oživotvorenih video igrica ispred američkog Kongresa sa realnim žrtvama, nešto malo pre početka života u totalno izmenjenim okolnostima zbog korona virusa, ove reči mi, priznajem, nisu delovale dovoljno ozbiljno, još manje upozoravajuće. Više me je pre dva dana pogodio tvit književnika Siniše Kovačevića, ali i to sam pripisivao samo lokalnoj nelagodi zbog nemoći da se tom vrstom angažmana u Srbiji bilo šta postigne, još manje promeni:

“Tviter je bio pun duhovitih ljudi. Najčešće su se šalili na svoj račun. Bilo je političkih opaski, mudrih misli, uputstava, upozorenja… Botovski smradovi bili su prepoznatljivi po gluposti. Sad su tviter preplavili ovi mrzovoljni, zli kurtoni, mrzitelji svakog i svega.Vreme je da se ode”, smatra Kovačević.

Svojevremeno je koleginica Tanja Vojtehovski sjajno sažela tu osnovnu dihotomiju, zbog koje opstanak na društvenim mrežama postaje sve manje prihvatljiv: “Tuđi muž je alkoholičar, moj voli da popije. Tuđi sin je narkoman, moj voli da se opusti. Tuđi zet je nasilnik, naš ima nezgodnu narav. Tuđe vidimo, na svoje ne damo, dok ne bude kasno…”

Pre dve godine, na proslavi 84. rođendana “Ježa” u pozorištu “Slavija” pročitao sam priču o tome kako je tvitovanje ušlo u narodne poslovice: Ko tebe kamenom, ti njega tvitom. / Ko rano rani ceo dan tvituje. / Ko drugom tvit kopa, sam u njega upada. / Dobar tvit daleko se retvituje, a loš još dalje. / Ne pada tvit daleko od klade. / Leti k’o tvit bez glave. / Ko s đavolom tvituje, o glavu mu se obije. / Mudriji si kad ne tvituješ. / Svaki tvit za tri dana. / Svaka je šala pola istine, a svaki tvit ni toliko! / Čovek se veže za tvit a vo za rogove. / Ne mogu se sakriti kašalj i glup tvit…

Što bi rek’o Siniša Kovačević, laku noć, plava ptico!