6
Srbija se, sva je prilika, oslobodila jedne velike pretnje svojoj prirodnoj sredini, ali zagađivanje društvenog prostora se nastavlja uz aktivno učešće političara i naroda.
Približavaju se aprilski izbori koji su u uslovima jedne slabašne države i jakog režima nova prilika da na površinu pokuljaju gejziri nesloboda, netolerancije, primitivizma, olakih obećanja, listopadnih savezništava.
Srbija je, nema potrebe da to kaže Freedom Haouse ili World Rights Watch, daleko od demokratije koju oni na vlasti kažu da promovišu, a njeni politički rivali pokušavaju da poprave bez jasne vizije i bez dovoljno volje da promene sistem koji je u dubokoj krizi.
Birači svojim konzervativizmom,zazorom od promena i nespremnošću da brzo reaguju potvrđuju opštu karakteristiku tranzicionih društava Istoka. Ima u tome nasleđa prošlosti, rastućeg uticaja crkve, mentaliteta, ko zna čega još. Strah, ucene i apatija. Demokratija koja ćuti završi u diktaturi.
PROČITAJTE JOŠ:
“Ljudi koji biraju korumpirane, lažljive, lopove i izdajice nisu žrtve već saučesnici”, uznemiravajuće lepo je sročio Džordž Orvel.
Naprednjački sistem pustio je duboke korene. Mnoga zla su minuciozno razrađena. Demokratija je krhka i bolesna, a njena bolest spora i hronična. Moralna busola se davno razgmanetisala a društvo se opoganilo. Dok se temeljne institucije ruše, u ešalone vlasti se guraju poslušnici koji su prošli kurs lobotomije.
Promovišu se omraz i netolerancija koje postrojavaju građane i opasno polarizuju zemlju i region. Idolatrija je postala garant uspeha. Policajci javne reči kidišu na medije šireći strah.
Razulareni tranzicioni grabež defintivno je uništio poverenje u državu, dok dugovne vođe proglašavaju stranputice za periklovsko Zlatno doba. Korupcija je gotovo transparentna. Zemlja je pretvorena u mega perionicu novca koja je Beogradu zatvorila pogled na reku. Iz mraka kriminala iskaču razne nevolje sa vezama u strukturama države.
Zaokružen je sistem “neliberalne demokratije”, kako ga je nazvao njegov tvorac, mađarski premijer koji iz svog inkubatora virus autoritarnosti, nacionalizma i populističke demagogije širi po Poljskoj i Sloveniji. Predsednik Srbije je njegov veliki prijatelj.
Dok Viktor Orban urušavanjem pravne države pravi probleme Evropskoj uniji, Aleksandar Vučić svoju zemlju svesno udaljava od iste te Unije koja sve više slovi samo kao proklamovani geostrateški cilj.
PROČITAJTE JOŠ:
Ovde ciklusi promena zahtevaju barem deceniju, za razliku od Zapada gde se vlast kažnjava ili nagrađuje u redovnom terminu od četiri godine, nekad i kraće. Ako je suditi po kalendaru kojim se obeležava zamor materijala, Srbija je zrela za promene.
Ističe deset godina od kako su naprednjaci na vlasti. Dežurni politički sinoptičari predviđaju padavine, ali tmurni oblaci nad Srbijom ne nameravaju da napuste vezdušni prostor zemlje.
U Mađarskoj, Poljskoj ili Turskoj, opozicija je uspela da osvoji Budimpeštu, Varšavu, Ankaru i Istanbul. To je najava promena kakvima se nadaju i politički rivali aktuelnog srpskog režima. No, ono što se dogodilo u pomenute tri zemlje potvrđuje zaključak da je politika proces i da je zauzimanje glavnih gradova ozbiljna najava uspeha, ali ne i njen garant na nacionalnom nivou. Prvi korak. Autokrate i dalje vladaju u Mađarskoj, Poljskoj i Turskoj.
Srbiji tek predstoji da ponovi pobede opozicije u Budimpešti, Varšavi i Ankari. Šanse su realne i ukoliko bude uspeha veliki deo zahvalnosti morao bi da bude pripisan Rio Tintu. Litijum se pretvorio u dragoceni politički metal koji je, poput amalgama, probudio Srbiju i počeo da je izvlači iz kolektivne apatije.
No, slab referendumski odziv potvrđuje da je stepen biračke nezainteresovanosti i dalje visok, daleko od kritične mase neophodne za ubedljivu pobedu. Sa ili bez Beograda u svom džepu, opozicija bi morala toga da budu svesna. Srbija se menja. Neće to krajem 2022. biti ista zemlja. Ali, to je tek početak. Nestrpljenje i maksimalizam lako mogu da budu zla maćeha protivnika ovog režima.
Pobornici političkih promena koje bi unormalile ovu zemlju, reformisali je da konačno odlučno zakorači putem istinske demokratije, morali bi da budu svesni da im međunarodno okruženje tek donekle ide u korist.
Agende Džozefa Bajdena u Vašingtonu ili nove vladajuće koalicije u Berlinu jesu posle dužeg vremena ohrabrenje političkim snagama koje se bore za vrednosti liberalne demokratije, snažnih institucija, nezavisnog sudstva, slobodnih medija i borbe protiv korupcije.
Nema sumnje da vlast u Beogradu gubi neka međunarodna uporišta iz kojih je bila ako ne ohrabrivana, a ono svakako tolerisana u svojim autoritarnim projektima. To je dobra vest. Loša je što se na visokom geopolitičkom planu stvari izuzetno zaoštravaju i komplikuju.
Američka administracija preokupirana je aktuelnim zaoštravanjem sa Rusijom oko ukraijinske krize i svojim strateškim rivalstvom sa Kinom. Jeste Vašington poslao tim svojih diplomatskih specijalaca za Zapadni Balkan od kojih se očekuje da pojačanim angažmanom doprinesu rešavanju kosovskog pitanja ili spuštanju tenzije u Bosni i Hercegovini, ali ipak su to periferna dejstva.
Vlasti u Berlinu primarno slede svoje ekonomsko trgovačke interese i najviše su zauzete aktiviranjem gasovoda Severni tok 2. “Zelena” šefica nemačke diplomatije poznata je kao zakleti protivnik ovdašnjih nacionalista i autoritaraca, ali je globalne krize onemogućavaju da se intenzivnije posveti hroničnim problemima Balkana.
To znači samo jedno: opozicija u Srbiji moraće prevashodno da se osloni na sebe. Da se za početak fokusira na Beograd. Izazov je veliki, ali pobeda koju bi u takvim okolnostima izvojevala bila bi neuporedivo slađa.
Tekst je preuzet u celosti sa sajta Medija.centar.
Bonus video: Govori sa protesta protiv Rio Tinta ispred Predsedništva
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
