“Zašto si toliko jela, debela? Sad ću da ti ispumpam želudac”, “To nije beba, nego 40 grama”, “Ajde šta cmizdriš, žene prolaze mnogo gore od tebe”, samo su neki od komentara, kojih su se naslušale Milica Filipović (25) i Marija Gaćeša (29), dok su proživljavale akušersko nasilje u beogradskim porodilištima, u danima kada je trebalo da donesu svoju decu na svet. One za Nova.rs pričaju o traumama, koje su, kako kažu, prebolele, ali nikada ih neće zaboraviti jer su ostavile trajan ožiljak na duši.
Milica Filipović (25) iz Šapca, za Nova.rs govorila je godinu dana nakon proživljenog pakla u Ginekološko akušerskoj klinici Narodni front, u kojoj je izgubila bebu. Najcrnja sećanja vratila su se onog dana kada je čula ispovest Marice Mihajlović, čija je beba u porodilištu u Opštoj bolnici Sremska Mitrovica, greškom lekara, nekoliko sati posle nasilnog porođaja – preminula.
“Strahote koje je Marica doživela, verujem da su bile još teže, a ona će sve to shvatiti jednog dana kad se slegne ovaj haos. Sada je još u periodu tugovanja za svojom bebom i nije ni svesna kroz šta je sve prošla. Saosećam sa njom i znam tačno kako joj je sada. U GAK Narodni front sam još 2021. doživela nešto stravično. Izgubila sam bebu, koju sam mrtvu izvukla iz sebe u bolničkom toaletu, jer nije bilo nikoga da mi pomogne. I dalje se sećam kako sam zvala upomoć, ali niko nije hteo da me čuje”, priča za Nova.rs Milica, koja danas ima dvoje dece.
Ona je doživela pobačaj, ali veruje da je njena beba možda mogla biti spašena.
“Odnos lekara, medicinskih sestara i čitavog sistema ove ustanove, prema mom stanju i prema meni i ostalim pacijentkinjama, bio je jeziv i nije ni čudo što sam prošla kroz najteže muke fizičke, psihičke i emotivne. Na početku trudnoće imala sam simptome korone. Pa iako je test bio negativan, izgubila sam čula mirisa i ukusa. Kada sam u petom mesecu trudnoće otišla na redovan pregled, doktor je primetio da nemam plodove vode i da imam jake kontrakcije. Zaključio je da je vodenjak netaknut i uputio me na prenatalni test. Rezultat je pokazao da je beba potpuno zdrava devojčica. Ipak, dobijam uput za ležanje u Frontu kako bi videli zašto nemam plodove vode kada je sve navodno u redu”, priča Milica, kako je krenuo pakao.
Nakon prijema u bolnicu, smeštaju je u sobu sa najavom da će je lekar pregledati sutradan i da sačeka.
“Niko nije došao sedam dana. Bila sam u agoniji. Onda su se pojavili lekari i rekli da će mi uraditi postupak koji je delotvoran samo ako beba nije predugo bez vode. Donose mi hrpu papira da potpišem da pristajem na svoju odgovornost na intervenciju, pa me odvode u ambulantu. U pitanju je bila amino-infuzija, tokom koje lekar bode trudnicu iglom kroz pupak i tako ubrizgava vodu, dok preko ultrazvuka gleda položaj bebe. Međutim, moj lekar je sve vreme pričao telefonom i obavljao postupak, uveren valjda u svoju stručnost. Poslali su me u sobu i rečeno mi je da će dan kasnije biti kontrola. Sutradan me je sačekala doktorka, koja mi je saopštila da moja beba više nema srčanu radnju. ‘Sestro, pišite spontani prekid srčane radnje. Sigurno Vam je to od korone’, rekla je doktorka”, nastavlja Milica, koja je u to vreme imala već jedno dete, ćerkicu Sofiju.
Posle četiri dana krenulo je izazivanje pobačaja.
“Dali su mi vaginalete za blokadu progesterona, koji sam do tada pila za održavanje trudnoće. Pet dana kasnije hvata me strah od sepse, jer znam da nosim mrtvu bebu u sebi. Pitala sam lekara u viziti, kada mogu očekivati da bude sve gotovo i da odem kući. ‘Pobogu majko, žene nose mrtvo dete po tri meseca, a vi dramite oko par dana, pa šta!’ bio je odgovor, a dodao je i da to ‘nije beba, nego 40 grama nečega’. Sutradan zaključuju da moraju da učine krupniji korak jer mi tablete ne pomažu. Bile su dve opcije, jedna je abortus u totalnoj anesteziji, a druga da se indukuje pobačaj. Krenuli su sa indukovanjem. Od sedativa sam prespavala ceo dan. Budim se popodne, ali ništa se nije desilo. Dobijam treću, četvrtu injekciju i ništa. Od pete, koju sam dobila oko ponoći, dobijam kontrakcije”, priča ova mlada majka.
U jedan sat posle ponoći, počinje pakao.
“Odlazim kod sestre u sobu da joj kažem da je to ono što smo čekali i da me vodi u porodilište. Nije me ni pogledala, samo je rekla da se vratim u sobu i sačekam, da to nije još to i da ću osetiti prave kontrakcije. Vratila sam se, a ona je došla za mnom ‘Da ne dolaziš opet, da ti objasnim, to nisu prave kontrakcije, ali ako misliš da jesu, idi u kupatilo, uzmi gusku i napinji se, možda uspeš do ujutru’. Žene koje su sa mnom bile u sobi, zanemele su. Otišla sam u toalet i kroz pola minuta sam, u stojećem položaju, završila sve sama, jer beba je doslovno virila iz mene. Izašla sam u hodnik u stanju šoka, sa telom bebe u rukama”.
Vikala je, zvala sestru, ali hodnik je bio pust.
“Žene su izašle sa mnom i sve smo vikale. Sestra je odjednom izletela i stala ispred mene. ‘Au, ti si bila ozbiljna’, bilo je sve što je izustila. Deset minuta kasnije odvezli su me u porodilište, gde je doktorka vikala na mene zašto sam pila vodu tokom dana, a niko mi nije rekao da ne smem da pijem. Zbog toga mi je reviziju uradila na živo, a u otpusnoj listi napisali su da sam dobila anesteziju. Doneli su mi papir da potpišem da sam videla bebu i tako su završili sa nas dve”, seća se Milica.
Pročitajte još:
Ovu zdravstvenu ustanovu tužila je još u januaru 2022., a postupak do danas nije okončan.
“I dalje sam na istoj polaznoj tački. Lekarska komisija je izlazila na teren i nisu utvrdili nikakve nepravilnosti. Za njih ništa nije problem, ni ono kupatilo, ni vređanje, ni odnos medicinara. Podnela sam tužbu protiv ustanove još pre dve godine, a do danas niko od zaposlenih nije saslušan, a ni mene nisu zvali“, kaže Milica.
Kod nesavesnih lekara i uopšte zdravstvenih radnika, ističe ona, nikada nećemo probuditi empatiju.
“Oni su prosto takvi, pa je jedino rešenje da vučemo žene za rukav, da nauče svoja prava, da znaju šta se sme, a šta ne u porodilištu. Pre 13 meseci porodila sam se drugi put i rodila sina u šabačkoj bolnici, u kojoj su, valjda posle svih mojih izjava o Frontu, bili preljubazni, iako sam imala strah da ću i tamo trpeti posledice optužbi, koje sam iznela na račun njihovih kolega. Ipak, na sreću, nije bilo tako”, zaključuje Milica.
Takođe, Marija Gaćeša (29), majka petoro dece, koja je ćerku rodila u KBC Zvezdara, a drugi put se sa četvorkama porodila u GAK Narodni front, iz oba porodilišta nosi jeziva iskustva.
“To što se desilo Marici je nedopustivo, ne sme lekar da gleda koje je žena veroispovesti, nacionalnosti, boje kože. Žena je žena, čovek od krvi i mesa, a u trenutku kada donosi život na svet, ona je na uzvišenom mestu. Čovek sve preboli, ali ne zaboravi i ostaje trauma za ceo život. Ovo što se desilo Marici, meni i hiljadama drugih žena, ne bi smelo nikada više nikome da se dogodi, jer mi smo majke, darujemo život”, u razgovoru za Nova.rs naglašava Marija.
Ćerkicu je rodila u KBC Zvezdara, a porođaj je trajao, kaže, “beskonačno”, uz halucinacije, nesvestice, povraćanja i neprijatnosti.
“U Gradskoj bolnici sam se porađala od petka do ponedeljka. Suprug je bio sa mnom, ali ne sve vreme. U šest su me uveli u salu, a njega su pustili oko pola četiri. Beba nije mogla da prođe kroz kanal, nisu dobro uzeli mere. Izazivali su mi porođaj, da bi se ona spustila i da bi bilo prirodno. Međutim, na kraju su ipak uradili carski rez. Do tada sam prošla halucinacije, povraćnja, padala u nesvest. Pipkali su me i govorili mi svašta, svi redom. Imala sam utisak da mi samo čistačica nije zavukla ruku, da vidi koliko sam otvorena. Sećam se prljavštine, bolnica je bila neuslovna, štrokava. Posle tri dana porađanja kukala sam i zapomagala, govorila mužu da zove privatno porodilište i da me vodi. Doveli su me u takvo stanje da sam na kraju u bunilu govorila, da čak ni dete ne želim da vidim”, sa tugom u glasu seća se Marija.
Prve četvorke koje su začete prirodnim putem, danas ne bi bile žive, da se Marija odlučila za porođaj u GAK Višegradska.
“Tamo su me savetovali da idem na abortus, uz komentar da mi ne treba četvoro dece odjednom, da to nije normalno. Otišla sam zato u Front, jer sam tamo poznavala jednog doktora. Međutim, situacija je bila kao iz horor filma. Ležala sam u bolnici i slušala jaukanja žena koje su izgubile bebe, čujete vrištanje majke, a posle tajac. To je znak da je beba mrtva rođena i to se ponavljalo. A mene čeka porođaj, jezivo. Jednoj ženi je beba ispala u hodniku kad je krenula u toalet, drugoj u wc šolju, to su stvari koje su tamo normalne, ali meni su bile velika trauma”, priča Marija.
Onda je stigla na red ona i njene četvorke.
“Problem je bio što sam se porodila na praznik, a kasnije sam saznala da u Frontu izbegavaju da porađaju na verske i državne praznike. Vole ljudi malo da se opuste. Na Veliki petak sam pojela doručak, ručak, užinu, popila sam šest litara vode zbog vode u vodenjaku, čips, medeno srce, sve što mi je bilo pri ruci. Krenula sam da se istuširam, dok su druge žene jele, da iskoristim priliku, jer ima samo dve tuš kabine, a nas je bilo 30 na spratu. Pitala sam sestru koliko je normalno da krvarim jer je bilo baš mnogo krvi, a ona kad je videla, samo je viknula da nema kupanja, nego odmah u porodilište. Toliko se prestravila da je zaboravila da me stavi u kolica, pa sam peške išla za njom u takvom stanju“.
U sali joj je prišao anesteziolog i počela je drama.
“Vikao je na mene zašto sam toliko jela. Govorio je da sam debela i da će da mi ispumpava želudac. Rekla sam mu da radi šta god želi, ali da me uspava. Na to mi je odgovorio ‘ma kakvo uspavljivanje, sad ćemo da ti ispumpavamo želudac’. Nisam znala ni šta to znači. Stavili su mi sondu, ne daj Bože nikom. Počeli su nagoni za povraćanjem, on mi je govorio da se smirim, ali sam objašnjavala, u takvom stanju, da ne radim to namerno, što ga je još više razbesnelo“.
Onda su je vezali i Marija je, seća se, mislila da će umreti – od straha.
„Ležala sam raširena na stolu, sećam se njegovih obrva, stavljaju mi masku i kreće doktor koji me porađa da priča kako se seli, ostavio je ženu i ćerku u gradu i odjednom osećam da ubada nož u moj stomak. Jednom, drugi put, treći, četvrti. Pokušavam da mrdam prstima, opijena sam delimično, ispred mene je sve belo, totalno pomračenje. Dalje više ni ne znam šta se dešava, bila sam izbezumljena. Shvatam da neki od njih svoj posao rade rutinski, kao da su na šalteru, ali molila sam za samo malo empatije i ništa više od toga“, sa uzdahom kaže Marija.
Podsetimo, nakon prijave Marice Mihajlović, koja je doktora M. M. iz OB Sremska Mitrovica optužila za smrt svoje bebe, javile su se još dve žene sa istim optužbama u ovom gradu, a prijave pljušte i protiv drugih ginekologa širom Srbije. Doktor M. M. je priveden, određen mu je pritvor, a izveštaj obdukcije je pokazao da je Maricina beba umrla usled nasilnog porođaja.
***
BONUS VIDEO: Akušersko nasilje -gošće Brana Antović i Milica Filipović
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare