“Doživela sam najstrašnije iskustvo u porodilištu, koje ne bih poželela ni najgorem neprijatelju. Izgubila sam bebu, koju sam mrtvu izvukla iz sebe u bolničkom toaletu, jer nije bilo nikoga da mi pomogne, niko me nije čuo kad sam zvala u pomoć”, u suzama za Nova.rs priča Milica Filipović (23) iz Šapca, dok se seća najtežih dana u svom životu.
“Moja ćerka Sofija je pre godinu dana izgubila sestru, a mi drugo dete u GAK Narodni front, i to nije ništa neuobičajeno, jer pobačaji se dešavaju, posebno sad u vreme pandemije. Međutim, moja beba je možda mogla biti spašena. Ipak, odnos lekara, medicinskih sestara i čitavog sistema ove ustanove, prema mom stanju i uopšte prema meni i ostalim pacijentkinjama bio je jeziv i nije ni čudo što sam prošla kroz najteže muke fizičke, psihičke i emotivne. Na početku trudnoće imala sam simptome korone. Pa iako je test bio negativan, izgubila sam čula mirisa i ukusa, tako da je sigurno bio kovid. Kada sam u petom mesecu trudnoće otišla na redovan pregled, doktor je primetio da nemam plodove vode i da imam jake kontrakcije. Zaključio je da je vodenjak netaknut i uputio me na prenatalni test. Rezultat je pokazao da je beba potpuno zdrava devojčica. Ipak, dobijam uput za ležanje u Frontu kako bi videli zašto nemam plodove vode kada je sve navodno u redu” priča Milica, kako je sve krenulo.
Nakon prijema u bolnicu, smeštaju je u sobu sa najavom da će je lekar pregledati sutradan i da sačeka.
“Niko nije došao sedam dana. Bila sam u potpunoj agoniji. Onda su se pojavili lekari i rekli da će mi uraditi postupak koji je delotvoran samo ako beba nije predugo bez vode. Donose mi hrpu papira da potpišem da pristajem na svoju odgovornost na intervenciju, a onda me odvode u ambulantu. U pitnaju je bila amino-infuzija, tokom koje lekar bode trudnicu iglom kroz pupak i tako ubrizgava vodu, dok preko ultrazvuka gleda položaj bebe. Međutim moj lekar je sve vreme prilao telefonom i obavljao postupak, uveren valjda u svoju stručnost. Poslali su me u sobu i rečeno mi je da će dan kasnije biti kontrola. Sutradan me je sačekala doktorka, koja mi je saopštila da moja beba više nema srčanu radnju. ‘Sestro, pišite spontani prekid srčane radnje. Sigurno Vam je to od korone’, rekla je doktorka” nastavlja Milica svoju tešku priču.
Do tog momenta Milica je uzimala veliku dozu progesterona, hormona za održavanje trudnoće.
“Posle četiri dana su mi izazivali pobačaj tako što su mi dali vaginalete za blokadu prizvodnje tog hormona. Posle pet dana, hvata me strah od sepse, jer znam da nosim mrtvu bebu u sebi. Najljubaznije sam pitala lekara u viziti, kada mogu očekivati da bude sve gotovo i da odem kući. ‘Pobogu majko, žene nose mrtvo dete po tri meseca, a vi dramite oko par dana!’ bio je odgovor. Ostala sam u šoku, ne zbog toga što žene nose tri meseca mrtvu bebu, već nisam mogla da poverujem da nema ni malo ljudskosti u zdravstvenom radniku, pa da tako nešto saopšti malo nežnije ženi, koja je već slomljena zbog gubitka bebe. Sutradan zaključuju da moraju učiniti krupniji korak jer mi tablete ne pomažu. Bile su dve opcije, jedna je abortus u totalnoj anesteziji, a druga da se indukuje pobačaj. Doneli su mi opet brdo papira da potpišem i krenuli sa metodom indukovanja. Od sedativa sam prespavala ceo dan. Budim se popodne, ali ništa se nije desilo. Dobijam treću, četvrtu injekciju i ništa. Od pete, koju sam dobila oko ponoći, dobijam kontrakcije” priča ova mlada majka.
U jedan sat posle ponoći počinje pakao.
“Odlazim kod sestre u sobu da joj kažem da je to ono što smo čekali i da me vodi u porodilište. Nije me ni pogledala, samo je rekla da se vratim u sobu i sačekam, da to nije još to i da ću osetiti prave kontrakcije. Vratila sam se, a ona je došla za mnom ‘Da ne dolaziš opet, da ti objasnim, to nisu prave kontrakcije, ali ako misliš da jesu, idi u kupatilo, uzmi gusku i napinji se, možda uspeš do ujutru”. Žene koje su sa mnom bile u sobi, zanemele su. Otišla sam u toalet i kroz pola minuta sam, u stojećem položaju, završila sve sama, jer beba je doslovno virila iz mene. Izašla sam u hodnik u stanju šoka, sa telom bebe u rukama. Vikala sam, zvala sestru, žene su izašle sa mnom i sve smo vikale. Izletela je i stala ispred mene ‘Au, ti si bila ozbiljna’ bilo je sve što je izustila. Deset minuta kasnije odvezli su me u porodilište, gde je na mene vikala doktorka zašto sam pila vodu tokom dana, a niko mi nije rekao da ne smem da pijem. Zbog toga mi je reviziju uradila na živo, a u otpusnoj listi napisali su da sam dobila anesteziju. Doneli su mi papir da potpišem da sam videla bebu I tako su završili sa nas dve”
Tek godinu dana kasnije, Milica se oporavila od trauma i pokušala da podnese tužbu.
“Papiri koje su mi dali su uredni, ništa od ovoga što se desilo nema u dokumentaciji, pa bi bila moja reč protiv njihove i advokat je zaključio da nemamo slučaj. A meni su i dalje u glavi pitanja: Da li bi bilo drugačije da nismo čekali rezultate prenatalnog testa, da li bi stigli na vreme da su me primili bez tog papira i da mi nisu sedam dana odugovlačili sa ubrizgavanjem vode? Nikad neću saznati da li se moja beba ugušila bez vode ili je doktor ubo dok je pričao telefonom? Ne zameram im gubitak bebe, možda je moralo tako, možda nisu znali bolje, ali im zameram nebrigu i ophođenje prema meni i drugim ženama, zbog čega nikad više neću kročiti u ovu ustaovu.
Iz GAK Narodni front nezvanično smo dobili informaciju da će biti sprovedena unutrašnja kontrola povodom slučaja Milice Filipović i da će svi lekari i medicinske sestre biti pozvani na razgovor sa direktorom ustanove, kako se ovako nešto nikada više ne bi ponovilo, a krivci će pretrpeti određene sankcije.
BONUS VIDEO: Ginekologija Narodni front – razgovor sa glavnom medicinskom sestrom
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare