5
"Opštu fiziku na Fizičkom fakultetu upisao samo jedan brucoš", "Beogradska škola već dve nedelje nema nastavnika matematike", "Nastavnica istorije predaje još dva predmeta", "Traži se nastavnik engleskog jezika", "Niko nije upisao studije hemije na novosadskom univerzitetu", "Učiteljica predaje geografiju"...
Ovo su samo neki od naslova koji su se našli u medijima prethodnih dana i nedelja, a koji pokazuju realno stanje stvari u prosveti – znak za alarm. Postavlja se pitanje – šta će biti za godinu, dve ili pet, hoćemo li uopšte imati učitelja, nastavnika matematike ili fizike? Milan Lakić (65), učitelj u beogradskoj školi „Ratko Mitrović“ koji je pre nekoliko dana, posle tačno 42 godine rada sa decom, otišao u penziju, kaže za Nova.rs da je za njega i pored svih problema u prosveti, posao učitelja najlepši na svetu, ali da moramo odmah da se trgnemo i da reagujemo, inače, prosveta nam ode u bestrag.
Već smo pisali o genijalnom i, slobodno možemo reći, omiljenom učitelju iz beogradske Osnovne škole „Ratko Mitrović“ Milanu Lakiću kog i kolege i đaci i tetkice i roditelji učenika zovu Uča.
On je prošle godine otišao u penziju, ali se na insistiranje roditelja vratio u produženi boravak, kako bi ispratio svoju poslednju generaciju đaka i time se zaista oprostio od prosvete.
Sumirajući četrdeset dve godine rada sa decom, Uča za Nova.rs ističe da je trenutno status prosvete, jednom rečju, katastrofalan. A da bi se popravio i bio rame uz rame sa prosvetom u evropskim zemljama, Uča kaže da je uvođenje platnih razreda prva instanca koju treba konačno rešiti.
„Platni razredi se rešavaju dvadeset godina unazad. A još uvek ništa nije rešeno. Plate su stvarno ponižavajuće u odnosu na sve. U školi imamo učiteljice koje rade u produženom boravku škole, dakle preko grada Beograda dobijaju platu. U januaru su dobile 12.000 dinara. Pritom, one nemaju pravo na bolovanje, nemaju pravo ni na jedan odmor, ništa. O čemu mi, onda, pričamo?“, pita se ovaj učitelj.
PROČITAJTE JOŠ:
5
0
11
2
Uča dodaje da je status prosvetnog ranika najvažniji i najvredniji, a on umnogome zavisi od platnih razreda.
„Na prvom mestu je status, to poniženje prosvetnog radnika mora da prestane. Platni razredi govore gde vam je mesto. Ako imate fakultet, to treba da se vrednuje na neki način. Nećemo da se poredimo sa drugim državama, ali situacija u Srbiji je vrlo jasna“, ističe učitelj Milan.
Poslanici Skupštine Srbije su, inače, pre dve godine, izglasali set zakona iz oblasti plata u javnom sektoru kojima se pomera rok za uvođenje platnih razreda do 2025. godine. Dakle, još uvek su platni razredi „na čekanju“.
Prema njegovom mišljenju, prosveta već neko vreme ide unazad. To se vidi i po rekreativnim nastavama koje se sada organizuju u trajanju od pet ili sedam dana, dok je, kada je on počinjao da radi, bilo potpuno drugačije.
„Nekada smo išli avionom na Hvar, na dvadeset jedan dan. Zapravo, nebitno je gde se ide, ali bitno je da se ide i to na duže, kako su inače savetovali i lekari, posebno kada se radi o banji ili planini. A sada, pošalju decu samo na pet dana. Vreme se, nažalost, mnogo promenilo“.
Druga stvar koja mora da se dovede u red jesu, prema Učinom mišljenju, udžbenici.
„Jedna Nemačka ima jedne udžbenike, na stranu to što država daje za celu državu, a niko ne pominje što, pored Beograda koji deli besplatne knjige, Niš, Vranje, leksovac ili neki drug grad u Srbiji, to ne čini? A mnogo su siromašniji od Beograda. Treba svima dati besplatne udžbenike, jedna je prosveta. Kako može Beograd da deli knjige, a ne može Niš, Lekskovac, Novi Sad? To je sramota“, smatra učitelj Milan.
Dodaje da je i broj udžbenika zabrinjavajuć.
„I to je sramota. Država treba da ima jedne udžbenike za sve. Zašto postoji Nacionalni savet? Neka se javi sto autora, izaberite najbolji udžbenik i baš taj će se se koristi za celu Srbiju. Ako treba svake godine ponovo da se bira autor, u redu, mada sam stava da dobre navike ne treba menjati, pa isto tako ni udžbenik kada je dobar“.
Jedna od očiglednih stvari koja je na listi prioriteta za spas prosvete, a o kojoj, kako Uča ističe, niko ne razmišlja jeste da se ustali šta treba đak da zna na kraju prvog razreda, šta na kraju drugog, trećeg, pa tako sve do osmog razreda.
„To treba da bude ustaljeno na nivou cele Srbije, neki rad i pravilo mora da se zna. Ne možete da poredite takmičenje u fizici dece iz malog sela gde su majke mahom Albanke sa, recimo, decom sa Novog Beograda“, dodaje Uča.
Uča je prošao kroz različite situacije tokom rada sa decom – bilo je puno lepih trenutaka, ali je isto tako bilo i neprijatnih situacija. Ipak, ni one, a ni loši uslovi prosvetnih radnika nisu ga naterali da „odustane pre vremena“.
Danas su, smatra, mladim učiteljima najveći izazov upravo roditelji đaka.
„Ko god radi u prosveti, to radi iz ljubavi, a ne zbog para. Verujte. Svi koji su u prosveti vole da rade sa decom, pored svih problema. Ja nisam imao neke strašne probleme, ali vidim da je, recimo, mladim kolegama definitivno najveći problem rad sa roditlejima. Roditelj, nažalost, ako postoji neki problem ili ima zamerku, ne ide prvo kod učitelja, psihologa ili direktora, nego odmah u inspekciju i uopšte ne pokušava da reši problem nego direktno optuži učitelja za nešto. To je besmisleno. Čemu to, čemu preskakanje instanci u školstvu?“, pita se učitelj Milan.
Nažalost, informacija da je samo jedan brucoš upisao smer „Opšta fizika“ na Fizičkom fakultetu nije ništa novo – takva situacija vlada već neko vreme.
„Iz godine u godinu to ide tako. Prvo je opalo interesovanje za matematiku, sve manje i manje je upisuju deca, pa potom i za engleski jezik. Evo naša nastavnica matematike, stvarno je žena divna, vredna, ozbiljna i radna, ali priznaje da je istrošena i da ne može više. A ima šezdeset godina. Znači, toliko je prigustilo. Sve te loše strane prosvete godinama utiču na mlade, oni to vide i osete i onda odustanu. Takva je situacija, ne vredi“.
Uča je oko deset godina radio u Nemačkoj. I dalje je oduševljen njihovim prosvetnim sistemom, a mnoge nemačke školske modele primenio je u Osnovnu školu „Ratko Mitrović“.
„U Nemačkoj sam bio dva puta, jednom za vreme Jugoslavije od 1989. do 1995. godine, a drugi put od 2002. do 2006. godine. Radio sam u nastavi, samo što je tamo potpuno druga slika. Tamo radite od vrtića do srednje škole, svaki dan ste u drugom gradu. Kod njih je četiri godine osnovna škola, posle toga na osnovu ocena komisija razvrstava đake u zanate ili gimnazije. To tako funkcioniše. Oni počinju sa praksom u tom dobu, obilaze ustanove gde će raditi, a kasnije kad odu u srednju školu kao kod nas što je, dobijaju 800 evra, rade pet dana u, recimo, opštini, obučavaju se, samo petkom popodne imaju teorijsku natavu, a sve ostalo je praksa. Kada završe, oni znaju da rade i većina tu ostane. Stvarno je to lepo organizovano. Divno iskustvo, zaista“, priča Uča.
Dodaje da i dalje, iako je otišao u penziju, stoji iza rečenice da je „prosveta najlepši posao na svetu“, ali da onim ljudima koji žive samo od te plate uopšte nije lako.
„Ja bih opet radio taj posao, zaista volim decu i volim da radim sa njima. Ali teško je onome koga taj posao izdržava. Ljudi se stvarno bore. Meni, recimo, nije upisano deset godina radnog staža. Pa penzija početna 35.000 dinara. To su neke stvari koje se samo čuju i na tome se zaustavi, ništa se ne rešava“, ističe učitelj Milan dodajući da će se svi uključiti u rešavanje problema kada se jasno shvati uloga prosvete u društvu.
„Onda će se svi lako uključiti. I roditelji, takođe. Oni nisu loši, naprotiv, ljudi mnogo rade, neki ni ne viđaju decu od posla koji obavljaju, pa ih te muke lome. Imam jednog roditelja koji radi u Novom Sadu, ujutru ide u šest na posao, vraća se uveče posle šest. Ceo dan provede van kuće. Kad onda da bude sa svojim detetom? A mora da radi. Dakle, roditelje treba razumeti“, naglašava Uča.
BONUS VIDEO: PUSTE LISTE: Zašto nam fakulteti ostaju bez studenata?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare