Dositej Obradović je rekao "Više vredi jednom pokazati nego hiljadu puta ispričati", a upravo ovom rečenicom pune 42 godine vodi se učitelj beogradske škole "Ratko Mitrović" Milan Lakić (65) kog i kolege i đaci i tetkice i roditelji učenika zovu kratko i jasno - Uča. U svojoj učionici, ovaj skromni, a veliki učitelj dočekao nas je raširenih ruku, u kućnim papučama jer, kako priča za Nova.rs, u školi se baš tako i oseća - kao kod svoje kuće. Kaže nam da voli deci da objasni tako što im odmah pokaže kako to izgleda u praksi.
„Jao, pa ja sam ovde toliko dugo, da sam se odomaćio. Šalim se, naravno, ali najudobnije mi je u papučama. Samo kada radimo fizičko obujem patike i preobujem se kada izlazimo napolje“, kaže nam Uča dok nas gosti za svojom katedrom.
Uča je prošle godine otišao u penziju, ali na insistiranje roditelja, vratio se u produženi boravak kako bi ispratio svoje četvrtake i osmake i tako zaokružio svoj radni vek u školi.
„Želeo sam da ispratim moje dve moje generacije. Roditelji su vršili pritisk na direktorku, meni je bilo zadovoljstvo, naravno. Lepo mi je u boravku, posle časova deca ručaju, onda uradimo domaće zadatke, malo provežbamo, pa na igranje. To je najlepši deo dana. Pa ko ne voli da se igra?“
Kada dobije novu generaciju prvaka, Uča odmah te nedelje ide u „kontrolu“ – obilazi domove učenika i upoznaje njihove roditelje. Kaže nam da životna slika porodice govori mnogo o detetu.
„To mi toliko otkrije o roditeljima, o njihovoj situaciji, načinu življenja. Sednemo, porazgovaramo malo, popijemo kafu i meni dovoljno da znam s kim imam posla, kako ja volim da kažem. Jednom se jedna mama našalila, kasnije mi je priznala da je trčala s posla da stigne kući, a kada su je upitali gde žuri, ona je odgovorila ‘Dolazi mi uča, idem kući da izigravamo srećnu porodicu’.. Šalila se, naravno, ali zaista neke stvari ne možete da sakrijete“.
Pročitajte još:
Najviše insistira na međusobnom druženju, pa često vodi decu u prirodu.
„U prvom razredu ih vodim napolje, ima tri bora u dvorištu i deca se penju na njih jer svi treba da nauče kako se penje na drvo. Plaše se učiteljice, pa mi govore da ih ne vodim, ali deca sve savladaju i uvek su zajedno, čak i doručkuju na drvetu“.
Za decu kaže da nikada ne smeju da se porede.
„Svaka generacija je posebna na svoj način i zavisno od vremena u kom smo. Svi su dobri drugari i to mi je najvažnije, a i m isami smo drugari sa njima i njihovim roditeljima što je jako važno. Jer, važno je imati podršku roditelja. Od njih sve zavisi. Što se tiče problema, nismo imali probleme koje nismo mogli da rešimo. To su đački problemi kojih ima u svakoj školi“.
Pored toga što se uvek drže zajedno, Uča, njegova deca i njihovi roditleji složni su i u pomaganju nemoćnima, pa tako brinu o tri devojčice i jednom dečaku koji idu u njihovu školu, a koji žive u jako teškim uslovima sa bakom Maricom.
„Imam divnu saradnju sa Svratištem, svi su se uključili da pomognu toj baki i dečici. Svake zime im kupujemo drva, a pošto devojčice žive blizu mene, ja ih odvozim i dovozim kada imamo neke priredbe, pa ostanemo duže ili idemo na neke izlete“.
Mora da se uči, ali Uča više voli da praktikuje da deca iskuse naučeno. Zato posle malog teorijskog uvoda, zajedno idu u obilazak grada – od parkova, muzeja, Sajmova, pa čak i do groblja.
„Nema kuda nismo išli.Volim da izađemo napolje, mada me kolege malo kritikuju, ali uspeo sam da se izborim. Odemo do Delta sitija, trčimo po gumenoj trim stazi, pa smo besplatno gledali filmove o planetama. Kada su videli da se često krećemo tuda, pozvali su nam i dali nam besplatnu školu karlinga. Imali smo čak i turnir. Svuda idemo peške, a kada s eudlajimo, onda s evratimo gradskim autobusom. Dvoje po dvoje, za ruke se držimo, nikada nije bilo nikakvih problema“.
Što se tiče obilaska groblja, u početku su roditelji bili skeptični. Ipak, Uča kaže da je groblje sastavni deo života i da deca treba da budu upoznati sa njim.
„Prvo im pričam o groblju, sahranjivanju pokojnika, kako pravoslavaca, tako i muslimana, a onda odemo na groblje i oni čitaju sa spomenika ko je kada umro, zapitkuju i tako zapravo shvate d ane postoji razlog za strah, te da je to sastavni deo naših života“.
Sa svakom generacijom, Uča prolazi kroz isto – organizuju proslave za Novu godinu, Svetog Savu, Osmi mart i za kraj školske godine. Ipak, najlepša proslava je upravo ona u njegovom dvorištu, za njegov rođendan.
„Da, svakog 28. septembra vodim đake kod mene kući. Imam dvorište sa nekim spravicama za decu, koš i slično, zbog mojih unuka, pa spremimo neke kolače i uživamo. Tako se zabavljamo jer sa decom tako i treba, oni su deca. Onda nastavljamo dalje, odemo kod bake Marice da vide u kakvim uslovima žive, bez struje, vode. Išli smo i u Muzej Tesle i Andrića vozom, u zoološki vrat, ma svuda. Često i ne pitamo direktora jer znam da bi se plašio, nego kad se vratimo, javimo se. I ispričamo gde smo bili. Ali pod jedan je podrška roditelja, oni moraju da znaju sve i da nam odobre“.
Iako je 42 godine u prosveti, Uča je nekih deset godina radio u Nemačkoj u Štutgartu. Bio je oduševljen njihovim prosvetnim sistemom, a mnoge nemačke školske modele doneo je u „Ratka Mitrovića“.
„U Nemačkoj sam bio dva puta, jednom za vreme Jugoslavije od 1989. do 1995. godine, a drugi put od 2002. do 2006. godine. Radio sam u nastavi, samo što je tamo potpuno druga slika. Tamo radite od vrtića do srednje škole, svaki dan ste u drugom gradu. Kod njih je četiri godine osnovna škola, posle toga na osnovu ocena komisija razvrstava đake u zanate ili gimnazije. To tako funkcioniše. Oni počinju sa praksom u tom dobu, obilaze ustanove gde će raditi, a kasnije kad odu u srednju školu kao kod nas što je, dobijaju 800 evra, rade pet dana u, recimo, opštini, obučavaju se, samo petkom popodne imaju teorijsku natavu, a sve ostalo je praksa. Kada završe, oni znaju da rade i većina tu ostane. Stvarno je to lepo organizovano. Divno iskustvo, zaista. Mogao sam da ostanem u Nemačkoj, ali supruga nije htela, a i roditelji su mi se razboleli, pa smo se vratili“.
Priznaje da je srećan što je čitav život posvetio deci, a da će biti učitelj, znao je još kao mali.
„Dedin rođeni brat je bio učitelj, pa sam tako i zavoleo tu profesiju, imao sam i divnu učiteljicu u školi i sve se to fino uklopilo fino. Deca su ukras sveta i bez njih ništa ne bi imalo smisla“, kaže nam ovaj skromni učitelj.
BONUS VIDEO: Đaci OŠ „Ratko Mitrović“ o zabrani mobilnih telefona u školi
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare