0
Fraza da je patnja nužan uslov za vrhunska umetnička dela je u osnovi tačna, ali nepotpuna definicija procesa stvaranja. Tragedije kod čoveka izazivaju izraženu osećajnost i empatiju, očaj strast, ludilo životnih usuda kreativnost, društvene anomalije bunt i promenu, a znanje smisao, artikulaciju, autentičnost i istinitost.
Piše: Marko Oljača – predsednik Društva za održivu budućnost – Koraci
Adekvatne izražajne forme omogućavaju prijemčivost konzumiranja stvorenih sadržaja, razumevanje, širu anticipaciju i uticaj. Stvaralaštvo, kultura i umetnost su uvek subverzivne pojave, zahvaljujući unutrašnjoj dinamici, logici funkcionisanja, stvaranja i recepciji. Sve ostalo je banalno i spada u domen kiča i šunda, dakle pasiviziraju i kognitivno otupljuju građane.
U postpostmodernom dobu, zahvaljujući ubrzanom razvoju tehnologija, masovna kultura sa hepeningom kao svojim integralnim delom pored indoktrinarnih ideoloških moduliranja, nudi i svojevrsan delatni društveni dijalog koji može rezultirati kritičkom svešću.
Negde u međuprostoru i isprepletenosti gore navedenih stanja i uticaja se krije tajna Konstraktinog uspeha.
Uprkos njenoj muzičkoj orginalnosti, lucidnosti i doslednosti tokom skoro dvadeset godina prisustva na našoj kulturnoj sceni, za nju je znao samo deo čaršije iz „kruga dvojke“, tek sa Beovizijom (dakle šljaštećim, malograđanskim hepeningom) dobija pažnju kakvu i ona i njena muzika zaslužuju od samog početka.
Ništa od ovoga čemu svedočimo danas se ne bi desilo, da je Konstrakta imala podrazumevajući i naviknut odnos spram hepeninga, pa i same Evrovizije.
Svojom pojavom, pesmom i izvedbom prekinula je niz pasivnih percepcija i mentalne paralizovanosti, ali je ponudila čin intezivnog opažanja, provokaciju i podsticajnu igru, estetiku nepredvidljivosti, artističku mogućnost, proširujući umetikovu slobodu i diktat utemeljene svesti i savesti.
Posmatrana i doživljena stvarnost stapaju se sa imaginacijom i humanizuju umetnost, pa slezina dobija melodiju (a nije ni čak ni lepa), ono „biti zdrava“ je i imperativ i kritika u isto vreme, autonomni nervni sistem je tu da bismo mislili, ali i da bi bili lišeni odgovornosti, srcu daljemo poverenje da kuca samo da bismo živeli, za to vreme smo u ime zdravlja kao personifikacije socijalnih okova mi smo nevidljivi i nikada bolesniji.
Kod Konstrakte inverzivnost dobija na istinitosti pomažući nam da oslušnemo vlastitost zapitkujući i sebe i druge – mora li baš ovako?
Bez patetike, agresivnosti, drame, karikiranja i oštre sugestivnosti, postala je neodoljiva jer priča priču o svima nama zbog nas.
Svojim performansom nam poručuje da tamo gde su problemi zajednički, a rešenja individualna, kao stanje imaćemo tavorenje, propadanje i pranje ruku od nečinjenja. Toliki uticaj i odjek pesma „In corpore sano“ mogla je ostvariti samo svojom nenametljivošću, nepretencioznošću i odsustvom nuđenja tumačenja autorke.
Svi su pozvani da promisle i učitaju tumačenja u skladu sa vlastitim iskustvima i problemima, ali ne i da ostanu nemi i atomizovani. Društvo koje je politički i kulturološki duboko devijantno i patološko zahvaljujući jednoj pesmi i jednoj autorki preko noći se trgnulo iz čamotinje.
Nedovoljno za veliku pobunjenost, ali dovoljno za rušenje stega konformizma, konzervativnog mentaliteta, okoštalih navika, istraživanju istine, zadiranje u neočekivano, jer samo „stizanjem“ do sebe možemo stići do drugih, a tek onda počinje sveukupno revolucionisanje društvenih i klasnih odnosa koji porobljavaju čoveka.
Biće to onaj trenutak kada se javnost više neće bojati slobode mišljenja i istine, odnosno jedan vrednosno utemeljen pragmatski čin. Autentična promena će se desiti tek kada skinemo maske i otkrijemo i iskusimo istinu o nama.
Još ako tu univerzalnu istinu o čoveku pevamo, kao sada već reke ljudi od dece u obdaništima preko omladine do baka i deka, onda zaista se imamo čemu nadati. Suština Konstraktine pojave je u tome što nam je pokazala kakvi jesmo, kakvi ne trebamo biti i kakvi možemo biti. Prevazišla je i svoja i naša očekivanja. Takva pozitivna kolektivna egzaltacija se ne bi desila da se baš ona nije sa pesmom i triptihom pojavila tamo gde se pojavila u trenutku u kom se pojavila.
Društvene promene su se kroz istoriju uvek dugo i temljeno, polusvesno indukuvale u kulturi, a okidači bunta su bili slučajni, nenamerni. Kako bi samo bilo lepo kada bi ovo bio taj trenutak, pa da slobodu osvajamo i osvojimo pevajući. Kao nikada do sada imamo tako valjan razlog za radovanje. Bez obzira na večerašnji plasman, demistifikacijom društvenog trenutka i ekspresivnih firmi, Konstrakta je već pobedila, bacivši u senku sve ostale učesnike ovogodišnjeg takmičenja za Pesmu Evrovizije. Ona je nešto najbolje i najlepše što nas je zdrmalo poslednjih deset godina. Hroničari neka se pripreme za jednu moguću istoriju doba nadanja, a svi ostali za slavlje večeras.
BONUS VIDEO – Australijski predstavnik na ESC o Djokovicu i Konstrakti-DZ.mp4
Pratite nas i na društvenim mrežama:
