“Kada je korona u pitanju, nećemo moći još godinu ili dve da budemo komotniji”, prognoza je koja će na mnoge delovati obeshrabrujuće, ali je zasnovana na stručnosti i velikom iskustvu infektologa Vladimira Ilića (91). Naš sagovornik bio je na čelu beogradske Infektivne klinike od 1986. do 1995. godine. Virusi i epidemije su bili u opisu njegovog radnog mesta, pa mu treba verovati kada kaže da je ova aktuelna pandemija koronavirusa zatekla zdravstvene sisteme u čitavoj Evropi, pa i ovaj naš. Epilog je nedostatak unapred definisanih postupaka i politike koja bi mogla da predupredi sva iznenađenja koja ovakav virus može da priušti.
„Moraće da se pričeka dok ta čitava epidemija ne bude stavljena pod kontrolu“, primećuje Ilić.
On je bio i profesor Medicinskog fakulteta, pa pored stručnih ima i neke pedagoške poruke za nas. Pored vakcina, da bi se epidemija stavila pod kontrolu, potrebno je da budemo svesniji, pametniji i odgovorniji i da ne zaboravimo da ova epidemija i dalje traje i da može da se ponovi.
„Teško je očekivati da će ovaj virus, barem u dogledno vreme, moći da bude uništen“, konstatuje naš sagovornik. On, ipak, dodaje da će uz sve napore on moći da bude sveden na pojedinačne slučajeve ili ograničena žarišta.
Prema rečima našeg sagovornika, možda će biti neophodno i da se naviknemo na periodične vakcinacije protiv korone u budućnosti, baš kao što je već slučaj sa gripom.
„Mislim da se to sigurno ne može završiti za kraće veme od godinu ili dve dana. Naša populacija će za godinu dana, u najboljem sliučaju, moći da ima jedan pozitivan efekat i povoljan kapacitet kolektivnog imuniteta“, smatra infektolog i podseća da je za pun kolektivni imunitet potrebno da 70 do 80 odsto polulacije ima antitela.
Profesionalno i životno iskustvo našeg sagovornika daje mu za pravo i da se priseti nekih ranijih virusa i pandemija.
„Razlike su bitne kada se radi o svim ranijim epidemijama koje su se javljale u Jugoslaviji i van našeg okruženja. Ova epidemija, koja je zapanjujuće zahvatila čitav svet, je nešto sasvim drugo. Suočili smo se sa nečim sa čime ranije nismo imali posla. Ono što se dešavalo nekoliko godina ranije, kada je bio sars, to je bila kratkotrajna epizoda nečega što bi tek moglo da bude. Ne samo kod nas, nego i van naše zemlje, nije bilo angažovanja da se nešto apriori i preventivno uradi. Čini mi se da je to možda ispušteno“, zapaža naš sagovornik.
Smatra da u ovoj korona-krizi nismo odudarali od Evrope i da su nam se dešavale skoro identične stvari.
„Sve medicinske službe su na neki način bile opuštene. Nismo shvatili u jednom trenutku da će to biti toliko masovno kao što se stvarno desilo. Svi smo bili u nekom stepenu zatečeni. Nismo imali unapred definisnu politiku koja bi mogla da predupredi sva iznenađenja. Nismo dovoljno preduhitrili ono što nas može očekivati. Nismo imali dovoljno saznanja o tome koliko će se to brzo razvijati i koje su potencijlne teške mogućnosti u kliničkoj slici i epidemiološkoj situaciji. U prvom momentu nismo bili pripremljeni. Zato što nismo bili prepremljeni, mi smo posegli za nekim stvarima koje su možda bile brze i žestoke”, priseća se profesor Ilić.
Konstatuje i da je bilo lutanja, oprečnih tendencija izneđu epidemiologije i očuvanja ekonomskih potencijala.
„U tom kolebanju mi smo doživeli i neke stvari koje su možda viđene i kao nepotrebne ili drastične. Našli smo se u nekim kolebanjima između dobre namere i iznuđenih okolnosti“, dijagnostikuje naš sagovornik sve što nam se dešavalo, pa uočava i svu delikatnost situacije u kojoj se država našla, kao i činjenicu da ogrničenja i žestoke aktivnosti ne daju uvek pozitivne efekte.
„Treba uzeti u obzir i mentalitet i karakter“, kaže Ilić i dodaje da ne bi trebalo da bude toliko komotnosti ni kod pojedinaca ni kod određenih grupacija.
Ipak, napominje da ima i onih koji uprkos vsim informacijama i saznanjima o virusu, usprkos svim opštim interesima, ne prihvataju prave i dobronamerne sugestije.
Profesor Ilić smatra da je država dobro postupila u nabavci više različitih vrsta vakcina. Ipak, primećuje da je bilo i pokušaja diskreditacije dostupnih cepiva.
„Smatram da da su sve te vakcine urađene korektno i da su originalne i autentične. Mislim da su urađene tako da se slobodno mogu primeniti. Ipak, država je morala energičnije i sa više angažovanja preko medija da objasni o čemu je stvar“, ukazuje naš sagovornik.
Profesor ilić svoju karijeru vezuje za Infektivnu kliniku u Beogradu, ustanovu u kojoj je bio pacijent, student i direktor. Svedoci smo da su ovoj klinici potrebni bolji uslovi rada i veći kapaciteti, ipak, kao da toga postajemo svesni tek kada nas zadesi neka pandemija, poput ove u kojoj sada živimo.
Naš sagovornik se prisetio istorije ove ustanove i toga kako je izgledalo raditi u njoj.
“Klinika postoji od 1926. godine, to su zgrade koje su napravljene po nekom već tada zakasnelom obrascu. Ipak, to je klinika koja je bila organizovana na pravi način. Nju je vodio Kosta Todorović, pa posle svi ostali. Moglo se govoriti o jednom konzistentnom kliničkom radu koji je imao svoju svrhu i svoj imidž. Ja sam na kliniku došao 1963. godine, kao gotov specijalista. Primetio sam da se stvari od nekog prethodnog vremena nisu bitno promenile po izgledu, ali su se upadljive pozitivno razvijale, prateći, onoliko koliko je bilo moguće, evropsku medicinu. Bilo je i odlazaka mlađih stručnjaka u svet – Indiju , Afriku, Englesku, Nemačku. To su ljudi koji su pratili tu infektivnu medicinu i donosili osvežavajuće tendencije u naše zdravstvo. Ostala je bolna činjenica, dok nisam bio direktor, a i kada sam postao direktor, mi nismo bili u mogućnot da popravimo naše zgrade u kojima je trebalo da se radi. Mi smo, kada je reć o struci, radili preko materijalnih mogućnosti u kojima smo se našli. Mi smo, ipak, prevazilazili sve te mogućnosti i trudili smo se da ta medicina i dalje prati opšte tendencije. Imali smo dobru saradnju i sa ljudima van Jugoslavije, odlazilo se na konferencije“, opisuje Ilić neka prošla vremena.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
