6
Za mene kao lekara neprihvatljiva je priča o balansu između ljudskog života i ekonomije, jer nema tog novca koji može da opravda smrtne ishode, ističe za Nova.rs dr Dragan Delić, profesor Medicinskog fakulteta i nekadašnji načelnik Infektivne klinike.
Delić u intervju za Nova.rs analizira kako je u Srbiji vođena borba protiv koronavirusa, pita zašto se ne oglašavaju Srpsko lekarsko društvo i Lekarska komora i otkriva šta zamera kolegama iz Kriznog štaba i da li bi pristao da bude član tog tela.
Gde je Srbija pogrešila u vođenju pandemije?
Prvo smo pogrešili jer smo u pandemiju ušli sa tim dosta nonšalantnim, površnim i razbarušenim odnosom smo da je to beznačajna infekcija sa kojom ćemo se lako izboriiti. To je bila taktička greška, jedna velika stručna greška koje je posle povlačila druge probleme, pošto se narod opredeljuje prema porukama koje dobije sa najvišeg mesta u državi. A kod nas su te poruke bile da je to nešto smešno, slabije od gripa. Međutim, to je bilo stručno neutemeljeno jer se već tada na osnovu kineskog iskustva znalo da ovaj virus ima biološke osobine koje moramo respektovati. Znalo se da se prenosi mnogo lakše nego grip i da se mnogo duže izlučuje. To nas je moralo opomenuti da situacija nije za potcenjivanje.
Posle tog nonšalantnog odnosa stiglo su vrlo stroge mere, vanredno stanje, policijski čas?
Kasnije su zavedne dosta oštre mere u smislu “ljut lek na ljutu ranu”, što bi kao kliničar mogao i da opravdam jer kada smo zakasnili sa tim protivepidemijskim merama, morali smo to nekako da zaustavimo.
Međutim, krajnje je pogrešno što smo onda odjednom u maju to naglo relaksirali. Cela protivepidemijska mera se svela na ličnu odgovornost pojedinaca, što nije dovoljno poznavajući mentalitet našeg naroda. Građani su se opustili, a zatim su došli i izbori. Jasno je da je ta odluka o popuštanju bila indukovana izborima. Tokom leta dobili smo drugi talas koji tada nije bio aktuelan u Evropi. Jedino je Srbija imala tu nesreću da letos ima dosta jak drugi talas sa velikim brojem inficiranih i umrlih. Od polovine avgusta do druge polovine oktobra imali smo jedan miran period, kada smo imali relativno mali broj inficiranih u odnosu na naše brojke, oko stotinjak, najviše dve stotine dnevno.
Vi ste tokom septembra izjavljivali da naša brana prema virusu propušta. Kako smo iz relativno mirnog septembra i dela oktobra stigli do novembra u kom je epidemije eksplodirala?
Videlo se tada da ta brana protivepidemijskih mera propušta. Prozvao sam epidemiologe da moraju da vide gde je problem, zašto imamo stotinu novoinficiranih dnevno, da moraju da vide gde se infekcija širi i kako se širi. Tu su mere jasne – široko testiranje tih rizičnih područja ili tog ponašanja i praćenje kontakta. Na taj način smo morali da još smanjimo taj broj od 100 novih slučajeva dnevno, da ga dodatno snizimo i tako sprečimo širenje virusa. To nismo uradili, što mi je bilo krivo, već smo to vreme koristili da pričamo da smo najbolji i da smo pobedili virusa, što me je krajnje nerviralo.
U tom period nerviralo me i pravljenje poređenja o smrtnosti. To ne treba da se radi. Ljudi nisu brojke i veoma je diskutabilno pričati o tome, jer je pitanje i koliko su verodostojni podaci i kod nas i u drugim zemljama. Kakve su čije brojke videćemo kad sve prođe.
I na kraju ovaj treći talas, koji je bio predvidljiv, desio se jer nismo blagovremeno preduzeli prave mere. Morali smo da sprečimo da treći talas bude u obimu koji sada imamo..Čak i da se javio, nije smeo da bude ovolikog intenziteta. Niko me neće ubediti da nismo uspeli da sprečimo ovako jak talas sa ovolikim brojem zaraženih.
Pominjete praćenje kontakata. Činjenica da se kod nas od toga u jednom trenutku odustalo. Zašto?
To će epidemiolozi bolje da objasne jednog dana. Međutim, pravo je pitanje koliko njih u Srbiji ima. Imam informaciju da ih je svega stotinu u Srbiji, što je malo. Posebno mi nedostaju terenski epidemiolozi, u ovoj krizi, ili se bar ne čuju. Sve to je posledica činjenice što je u medicini, delom i u svetu, a posebno kod nas, odnos prema preventivnim granama potpuno pogrešan. Poslednjih decenija medicina se fantastično razvija, ali samo u sferi dijagnostike. To su skupi centri za dijagnostiku, skupe terapije i to je sve potrebno, naravno.
Međutim, cela medicina se nekako pomerila ka lečenju. Kao kliničar koji je video na stotine umiranja i koji zna kako je biti bespomoćan kada ne možeš da pomogneš čoveku, mislim da je suština u prevenciji. Potrebno je razvijati preventivne grane, koje gledaju iza brda šta se dešava i šta nam dolazi, koje su to opasnosti koje nam prete. To su grane medicine koje idu u susret problemu i spremaju preventivno rešenje.
Ne volim njihova iznuđena rešenja. Važno je da oni nešto preopoznaju kao opasnost i da na vreme postave branu toj opasnosti. Moramo to klatno da pomerimo ka prevenciji, ka epidemiologiji, higijeni, socijalnoj medicini, mikrobiologiji. Mnogo jeftinije i efikasnije je razvijati preventivne grane medicine, pa posle toga ulagati u lečenje.
Nedavno ste kritikovali članove Kriznog štaba da su dozvolili da im privreda diktira mere. Šta biste Vi uradili na njihovom mestu?
Nisam ih kritikovao, to je više bio moj vapaj i moj očaj. Meni je bilo potpuno jasno da te mere ne vode ka dobrom, da ne vode ka suzbijanju pandemije, već da se omogućava dalje širenje virusa. Upozorio sam kolege na nešto što bi i njima moralo da bude jasno. Podsetio sam ih da u Hipokratovoj zakletvi ne piše ništa o kladionicama, ni o kafićima ni o restoranima.
U našoj zakletvi se jedino govori o ljudima i njihovim životima. Veoma je opasno ako lekari počnu da razmišljaju o tim ekonomskim aspektima. To je klizav teren i veoma je teško staviti granicu.
Govori se o balansu između zdravlja stanovništva i ekonomije, pri tome niko nije rekao šta to znači. Da li je taj balans da može da se prihvati hiljadu novih obolelih dnevno sa 10 ili 20 smrtnih ishoda? Moraju da kažu narodu šta je taj balans. Za mene je nemoguće uspostaviti balans između zdravlja čoveka i ekonomije Za mene je kao lekara to neprihvatljvo. Nema tog novca koji može da opravda smrtne ishode i da se kaže da je to balans. Ta vrsta balansa je neprihvatljva za lekare. Pri tome mi ovde ne govorimo o celokupnoj privredi, već o jednom delu uslužnih delatnosti.
Zaista ne verujem da Srbija, koje je moderna i uspešna zemlja, kako kažu, zavisi od malog dela uslužnih delatnosti, koje će biti zatvorene tri ili četiri nedelje. Mislim da su lekari uvučeni u sferu koja nije njima prirodna i nema ishodište u Hipokratovoj zakletvi. Lekari nemaju tu šta da razmišljaju. Moraju da imaju potpuno decidiran stav, čovek – bolest. Sve ostalo može da se iskoriguje za godinu ili dve, tri. Gubitak ljudskog života se ne može uporediti s tim. Ako padnemo na tom ispitu, pali smo na velikom ispitu kao lekari.
Stiče se utisak da veliki deo javnosti ne veruje lekarima iz Kriznog štaba. Ni pojedini među njima više skoro ne kriju da ih nadglasava politički deo tog tela, iako su političari na početku govorili da će biti kako struka kaže. Da li su lekari iz Kriznog štaba iskompromitovali struku?
Svako nosi svoj krst i svoju odgovrnost. Budućnost će pokazati gde su pravljene greške. Verujem da ni njima nije lako. Međutim, dali su saglasnost da uđu u taj Krizni stab i u tu igru. Nevolja je što je u našoj zemlji sve politika i sve što radite gleda se kroz tu političku prizmu. Verovao sam da će ovo stradanje da nas homogenizuje, ali je ustvari pojačalo našu već postojeću podelu. Sada se delimo po pitanju odluke o zdravlju, što je ružno i za mene neprihvatljivo. Bilo bi dobro da svi malo spustimo loptu i razmislimo šta je dobro za građane, koje su to mere koje su najefikasnije, koje će doneti najmanje žrtava. Pandemiju ne možemo sprečiti, ali možemo diskutovati koju cenu plaćamo. Cena je sada dosta velika, mogla je da bude niža, a može da bude i viša. To zavisi od mera, ali naravno zavisi i od ponašanja pojedinaca.
Šta je Vaš predlog mera u sadašnjoj situaciji?
Išao bih ka radikalniijim merama, oponašao bih delom ono što radi Zapadna Evropa. Mislim da oni ozbiljnije shvataju ovaj trenutak i da ne prave kompromise u borbi da smanje broj zaraženih.
Moramo da budemo svesni da je ovaj broj nedopustivo velik. Hiljade novoinficiranih, nekoliko desetina preminulih dnevno, stotine na respiratorima. To opominje da ne radimo dobro. Te brojke su za mene neprihvatljive.
Smeta mi što se odgovrnost za širenje virusa projektuje na pojedinca. Krećemo se u sistemu mera koje je odredio Krizni stab.Ne mogu da kažu doneli smo mere, a sad je odgovrnost na pojedincima. Nije, to je zajednička odgovornost. Država mora da ima ulogu u kontroli da li se mere koje je donela sprovode.
Ko bi trebalo u državi da je odgovoran za vođenje borbe protiv pandemije?
Žao mi je što nije ispoštovan Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Radio sam sa kolegama 2013. godine na tom zakonu i tada smo vrlo jasno precizirali ko je odgovoran tokom pandemije. To je Republička stručna komisija za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, to je desetočlana komisija, Bio sam u njoj i znam koji su ljudi od integriteta sedeli u njoj. Takođe odgovoran je Institut za javno zdravlje „Batut“ i ministar zdravlja. To je trougao koji je trebalo da nosi epidemiju. Ne vidim razlog zašto to nije ispoštovano. To je bilo sasvim dovoljno. Republička komisija je imala dovoljno kapaciteta, da donosi odluke, predlaže ih ministru, a da on to uvodi u praksu.
Na to su upozoravali Ujedinjeni protiv kovida. Međutim, lekari generalno ćute. Da li mislite da je trebalo da se lekari jače pobune i da se više čuje njihovo mišljenje o tome kako se vodi epidemija?
Lekari u kovid sistemu su položili ispit i divim se svemu što rade. Opravdali su očekivanja u potpunosti, položili su ispit i iz humanosti i iz znanja.Oni su očovečenje naše profesije. Meni međutim, nedostaju neka tela i institucije koje su u defazivi. Voleo bih da čujem šta misli epidemiološka sekcija Srpskog lekarskog društva, Nedostaje mi Zdravstveni savet, najviše stručno telo u zdravstvenom sistemu Srbije. Bio sam nekada predsednik tog saveta. Tu su sedeli stručni ljudi, akademici, zašto oni ne bi rekli šta misle. Nedostaje Lekarska komora, Medicinski fakultet….Treba iskoristiti svaki potencijal ove zemlje i čuti mišljenja o tome šta da se radi. Ne treba biti sujetan. Neki od članova Kriznog štaba su među najboljima, ali i van Kriznog štaba postoje lekari u raznim komisijama, komori. Zašto i njih ne bi saslušali?
Nedavno se na društvenim mrežama pojavila slika, stara oko godinu dana, sa promocije knjige na kojoj ste Vi, profesor Zoran Radovanović i dr Predrag Kon. Tokom pandemije je u tom krugu ljudi razmenjeno dosta oštrih i žučnih reči. Da li će posle svega biti moguća saradnja pojedinih lekara iz Kriznog štaba sa kolegama koje su kritikovale njihov rad?
Nisam zlopamtilo i ne doživljavam tragično te disonantne tonove. Polazim od toga da smo mi svi na jednom teškom ispitu. Neko će položiti sa peticom, neko sa četvorkom ili trojkom, a neko će pasti. Tome koji padne treba pružiti ruku, pomoći mu da ustane i vidi šta je to što je bilo greška. Ne treba biti isključiv, ne treba biti sudija. Ne mogu da uđem u kožu članova Kriznog štaba. Mogu da pretpostavim kako je njima, na kakvoj su vetrometini i koji su to pritisci koje osećaju. Svako nosi svoj krst i, kao što rekoh, svi ćemo mi dobiti ocenu na kraju, neko peticu, neko jedinicu. I mi van Kriznog štaba bićemo ocenjeni različtim ocenama.
Pretpostavljam da znate većinu lekara iz Kriznog štaba. Da li Vas je od početka pandemije zvao neko iz Kriznog štaba za savet ili da čuje Vaše mišljenje?
Sve ih znam, to su moje kolege.sa kojima sam sarađivao 30 ili 40 godina. Niko me nije pozvao u Krizni štab. Ja sam se ponudio da radim, da uđem u kovid sistem, kao profesor i lekar, da pomognem mlađim kolegama savetima i znanjem. Na ljubazan način sam odbijen. Bio sam spreman da radim, bili su spremni neki drugi profesori, Znam da su i oni odbijeni. Malo mi je krivo zbog toga. Ali na ljubazan način sam odbijen zbog godina. Za mene godine nisu bile problem, pošto smo mi celog života učili da nema razmišljanja jer su ovo situacije kada čovek mora da bude na usluzi bolesniku, državi i društvu.
Da Vas sada pozovu da budete član Kriznog štaba, kako biste odgovorili?
Negativno sigurno. Moj ulazak u Krizni štab ne bi bio strašno koristan. Brzo bih izašao iz njega jer bi rekao šta mislim. Da bih ušao u Krizni štab morala bi da postoji moja poptuna sloboda odlučivanja I predlaganja. Moj uslov bi bio da se moraju ispoštovati odluke koje donosi medicinski deo Kriznog štaba jer su oni najdogovorniji. Toga moraju da budu svesni. Njihove odluke, odnosno činjenje ili nečinjenje možete diektno povezati sa brojem novozaraženih. Ne sumnjam u znanje medicinskog dela Kiznog štaba. Samo moraju biti tvrđi, uporniji i dosledniji u predlaganju i sprovođenju protivepidemijskih mera. To mogu kao stariji kolega sa strane da im zamerim.
Vakcina je jedino rešenje
Za mene nema dileme, vakcina je jedino moguće rešenje. Generalno, ona je najveći dar koji je medicina dala čovečanstvu. Očekujem da će do jedna trećina stanovništva biti prokužena. Na žalost, nećemo uspeti da ubedimo sve da se vakcinišu, jer poslednjih godina u našoj javnosti je prisutan taj pokret protiv vakcina. Međutim, ukoliko prirodnom imunizacijom i vakcinom uspemo da stvorimo imunitet od jedno 70 do 80 odsto, to bi bio uspeh. Protivnici vakcinacije, koji postoje u našem društvu, posledica su našeg defanzivnog stava poslednjih godina. Nismo na to reagovali na vreme i sada nam dolazi na naplatu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
