Beograd se našao među kandidatima na takmičenju za Zelenu prestonicu Evrope. Nije jasno zbog čega, jer je “zeleni” spisak kratak, a “sivi” dug i na njemu se nalazi: vazduh koji nije za disanje gotovo svakog drugog dana, nepostojeći sistem za prečišćavanje otpadnih voda, zagađene reke, Vinča kao najveća deponija komunalnog otpada na Balkanu, prekomerna buka, planovi za uništenje vodoizvorišta i uništenje zaštićene zelene oaze grada….
Gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić saopštio je nedavno da je Beograd dobio status kandidata u okviru takmičenja za nagradu „Zelena prestonica Evrope 2023. godine“, čime je ušao u uži izbor sa još 15 evropskih gradova.
Povezane vesti:
Pored glavnog grada Srbije, u ovom takmičenju učestvuju još tri grada sa Balkana – Zagreb, Skoplje i Sofija. Među kandidatima su još Kaljari (Italija), Dablin (Irska), Gazintep i Izmir (Turska), Varšava, Gdanjsk, Ržežov i Krakov (Poljska), Helsingbor (Švedska), Košice (Slovačka), Talin (Estonija) i Logronjo (Španija).
Međutim, to što je Beograd dobio status kandidata, znači da je tek ispunio formalne uslove za apliciranje, koji podrazumevaju da ima više od 100.000 stanovnika, da se nalazi u zemlji koja je članice Evropske unije ili je u pristupnim pregovorima, da grad ima demokratski izabrane ograne upravljanja, kao i da je aplikacija adekvatno popunjena, da su dostavljene sve tražene informacije i da je aplikaciju podneo gradonačelnik.
Dakle, time što je Beograd dobio status kandidata za ovu nagradu, ne govori mnogo o stanju životne sredine.
Da bi jedan grad mogao da ponese titulu Zelene prestonice Evrope, treba da pokaže izvanredne rezultate u 12 oblasti:
– kvalitet vazduha;
– buka;
– upravljanje otpadom;
– upravljanje vodama;
– zaštita prirode i biodiverzitet;
– održivo korišćenje površina i zemljišta;
– zeleni razvoj i eko-inovacije;
– prilagođavanje na klimatske promene
– ublažavanje klimatskih promena;
– održiva urbana mobilnost,
– energetska efikasnost;
– upravljanje gradom.
Prijave ocenjuje komisija od 12 stručnjaka koji vrednuje i mere koje su gradovi sproveli u prethodnih pet do deset godina, trenutno stanje, kao i dugoročne i kratkoročne planove, navedeno je među pravilima takmičenja.
Samo prva tačka na ovom spisku dovoljna je da prestonicu Srbije diskvalifikuje, jer Beograd u toku zimskih meseci neretko osvane među najzageđanijim gradovima na svetu.
Poslednji podaci Agencije za zaštitu životne sredine pokazuju da je u toku 2019. godine u prestonici 150 dana vazduh bio zagađen PM česticama.
Ono što grad namerava da uradi po tom pitanju trebalo bi da bude deo Plana kvaliteta vazduha u Beogradu, dokumenta koji je u procesu donošenja. Ipak, u nacrtu tog plana nevladine organizacije pronašle su ozbiljne propeste koji ukazuju na to da Beograd ne planira ozbiljno da se bavi rešavanjem problema kvaliteta vazduha. Da bi krajnji dokument bio valjan, poručuju njegovi kritičari, neophodna je njegova temeljna revizija.
Što se tiče problema s bukom, Beograd ni po tom pitanju nije na zavidnom nivou.
Tako Izveštaji za merenje buke na kojima radi Gradski zavod za javno zdravlje pokazuju da je Beograd bučan grad, piše BBC na srpskom.
„Dosta lokacija (u Beogradu) prelazi granične vrednosti u više perioda“, objasnio je za BBC na srpskom Milan Konatarević iz Odeljenja za merenje buke pri Gradskom zavodu za javno zdravlje i objasnio:
„Bulevar Despota Stefana je izuzetno bučna ulica u bilo koje doba dana, kao i obale reka gde se nalaze splavovi i tamo inspekcija ima najviše prijava“.
Naveo je i da bilo koja veća gradska saobraćajnica ima povišen nivo buke zbog upotrebe starije mehanizacije, odnosno odsustva kontrole zvučne regulacije vozila.
U Beogradu buku proizvode i klubovi i kafići, koji zbog epidemije koronavirusa trenutno ne rade. Problemu, međutim, doprinose i gradilišta čiji broj je u poslednjih godinu dana porastao.
Koliko dobro Beograd upravlja otpadom govori činjenica da se na samo 14 kilometara od centra nalazi deponija “Vinča”, najveća “planina smeća” u Evropi, koja se prostire na oko 70 hektaragde i na kojoj se dnevno odlaže i po 1.500 tona smeća.
Kako bi rešio višedecenijski problem Beograd je u septembru 2019. godine sklopio ugovor sa Suezom, francuski gigantom u oblasti upravljanja otpadom i vodom, za izgradnju spalionice.
Međutim, Inicijativa Ne davimo Beograd, upozorava da će izgradnja spalionice značajno povećati zagađenje vazduha, što sa sobom nosi ogromne rizike po zdravlje velikog broja ljudi.
“Posledica spaljivanja otpada nastaje ogromna količina pepela koji se širi u vazduhu. Delovi letećeg pepela, sitne čestice PM10 i PM2.5, dovoljno su male da udisanjem mogu da se prenesu do pluća i kao takve veoma su opasne po zdravlje ljudi. Dodatno, spalionica će u vazduh oslobađati kancerogene supstance za koje u Srbiji ne postoji laboratorija koja može da izmeri njihovo prisustvo”, upozorili su.
Plan da se komunalni otpad spaljuje takođe nije u skladu sa onim čemu teže sve evropske metropole – reciklaži.
Prema podacima Zavoda za Statistiku, Srbija je u toku 2019. godine reciklirala samo 2,5 odsto otpada, dok na nivou Evrope ta brojka iznosila 47,7 odsto. Ova računica bi teško mogla da bude drastično bolja kada je u pitanju Beograd, dok evropski prosek zvuči nedostižno.
Na koji način upravljamo vodama, na prvom mestu govori činjenica da je Beograd jedina prestonica u Evropi koja nema sistem za prečišćavanje otpadnih voda, pa sva kanalizacija ide direktno u Savu i Dunav. Posledice toga stanovnici Beograđani osećaju u vazduhu svakog leta kada opadne nivo vodostaja.
Čukarički rukavac odakle se prošle godine širio nesnosan smrad, očišćen je sredinom marta, kada je odatle odneto 39.500 kubika mulja. Čišćenje rukavca trajalo je radnih dana, a pročišćen je i otvoren prolaz Topčiderke ka Savi.
Nadležni su, međutim, izbrojali više od 200 zagađivača koji direktno ispuštaju materije u reku – od hemijskog otpada, periodnica, fabrika do kanalizacija, na šta treba dodati još dvadesetak divljih deponija koje se nalaze duž toka, iz kojih otpad završava u reci.
Ovi izvori zagađenja i dalje postoje, a Nova.rs je i u toku ove nedelje zabeležila snimke prljave vode i smeća u okolini Čukaričkog rukavca, iz kog se i dalje širi smrad.
Koliko je Beograd do sada brinuo o pijaćoj vodi govore mnogobrojne vikendice izgrađene na Savskom nasipu, na lokaciji na kojoj se nalazi 16 reni bunara iz kojih se Beograd snabdeva pijaćom vodom. Uprkos brojnim obećanjima, do sada ni jedan od tih objekata nije srušen, niti legalizovan.
Umesto da reši problem ove opasne nelegalne gradnje, Beograd se za zelenu prestonicu kandiduje na taj način što planira da izgradi čitavo naselje, od 4,5 miliona kvadrata, na Makiškom polju, sa kog se najveći deo Beograda snabdeva vodom.
“Na Makišu ima oko 40 reni bunara, a glavna podzemna voda dolazi s brda na kom se nalaze Žarkovo i Železnik. Ti izvori i potoci do reni bunara prolaze preko 425 hektara gde je planirana gradnja.
U svim urbanističkim planovima piše da zastor koji štiti podzemnu vodu ne sme da se probija, a pogotovo ne sme na njemu da se gradi. Svako gradilište je ekološka bomba – zatrovan, kontaminiran teren, jer tu pre svega ima betona i gvožđa.
Zog betona imate cement, zbog gvožđa imate rđu koja kaplje, imate aditive, razne pokside, olovo, aluminijum, motorna ulja… Sve to kaplje, curi, napaja zemlju i naravno da će biti zatrovano”, objasnio je za Nova.rs poznati arhitekta Dragoljub Bakić.
Kada je reč o biodiverziteta, Beograd ima čime istinski da se pohvali. Na ušću Save i Dunava, nadomak centra srpske prestonice, nalazi se Veliko ratno ostrvo, prava zelena oaza na kojoj žive retke životinjske i biljne vrste.
Najveći deo ovog ostrva stavljen je pod najveći stepen zaštite zbog, kako je navedeno na sajtu Zavoda za zaštitu spomenika, “očuvanja živopisnih pejzažnih obeležja i nenarušenih primarnih predeonih vrednosti od izuzetnog značaja za očuvanje staništa prirodnih retkosti, retkih i ugroženih ptica močvarica i radi zaštite reprezentativne morfološke i geološke tvorevine – rečnog ostrva, nastalog na ušću Save u Dunav, koje ima ekološki, kulturno-istorijski i rekreativni značaj za grad Beograd”.
Povezane vesti:
Ovo bi mogao da bude adut Beograda na takmičenju da JKP “Beogradski vodovod” nije nedavno s Institutom za vodoprivredu “Jaroslav Černi” i Institutom za biološka istraživanja “Siniša Stanković” potpisao ugovor za izradu studije opravdanosti i projekat izgradnje izvoršta podzemnih voda baš na ovom ostrvu.
Postupak javne nabavke trenutno je zaustavljen jer je grupa građana “Bitka za košutnjak”, koja je prethodno ponudila da ovu studiju i projekat uradi za dinar, tražila zaštitu svojih prava od nadležne komisije.
“Naša ponuda je bila već urađena studija, odnosno naučni rad Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, za šta smo dobili dozvolu. Tom studijom se dokazuje da Veliko ratno ostrvo nema uslova da bude bilo kakvo vodoizvorište, nikakvi reni bunari tu ne mogu da se nalaze, prvenstveno zbog zagađenja”, objasnio je Dejan Jovanović iz “Bitke za Košutnjak” potez ove organizacije koji za cilj ima zaštitu ovog prirodnog dragulja.
Ovo bi, nažalost, mogla da bude samo privremana prepreka gradskoj vlasti koja je pokazala jasnu nameru da na zaštićenom prostoru Velikog ratnog ostrva iskopa reni bunare.
Razmatranje preostalih ostalih sedam oblasti suvišno je, jer nije poznato da bi Beograd u bilo kojoj od njih mogao dovoljno da briljira da nadoknadi nedostatke.
Bilo bi lepo kada bi Beograd do 2023. godine uspeo da reši nabrojane probleme, da gradske vlasti imaju neki genijalan plan koji kriju od javnosti, nešto poput čarobnog štapića, koji će učiniti da vazduh i reke preko noći postanu čisti, zelene površine prostrane, biljne i životinjske vrste istinski zaštićene… Zvuči kao bajka, kao što i sama kandidatura Beograda za zelenu prestonicu zvuči kao loš vic.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar