Beograd je jedan okupiran grad gde se već devet godina pljačka, otima i uništava javno dobro. Kad imate okupiran grad, okupirane institucije, onda vam nije problem da dobijete saglasnost za bilo šta. Vaši partijski vojnici tamo sede i rade to što im se kaže. Tako je direktorka Zavoda za zaštitu spomenika dala saglasnost da se razbijaju zidine Beogradske tvrđave i da se tu ukopava stanica gondole, tako su dali saglasnost i za Kosančićev venac i za Košutnjak, sada i za Makiš, kaže arhitekta Dragoljub Bakić u intervjuu za Nova.rs.
Arhitekta koji je zajedno sa suprugom Ljiljanom Bakić projektovao čitavo naselje Višnjička banja u kome i sam živi, naselje Galenika, čuvenu Halu Pionir, objašnjava šta su njegova dela poslednjih godina pretrpela, ali i šta je sve Beograd nepovratno izgubio prvenstveno zbog divlje gradnje i projekta Beograd na vodi. Upozorava da srpska prestonica iz dana u dan sve više gubi svoj identitet, da je postala teška za život, ali da nam sa gradnjom na Makiškom polju najgore tek predstoji.
Nedavno je, uprkos protestu građana, usvojen Plan detaljne regulacije Makiškog polja u kom je dato zeleno svetlo za izgradnju stambeno-poslovnog prostora i depoa u zoni vodoizvorišta.
Kako je došlo do toga? Da li je sve urađeno u skladu sa zakonom?
U poslednjih devet godina ništa se pravno ne usvaja. Beograd je jedan okupiran grad gde se već devet godina pljačka, otima i uništava javno dobro. Mislim da je Beograd najveći tranzicijski gubitnik u Srbiji.
To je sve nelegalno, pogubno i jako štetno. Oni su još 2014. godine kad su došli na vlast u Beogradu doneli te dve pogubne odluke – jedna je bila za Beograd na vodi a druga za Makiš. Projekat koji se tiče Makiša se skoro tajno radi poslednjih šest godina.
Oni su još tad imali saglasnost Instituta “Jaroslav Černi”. Ali kad imate okupiran grad, okupirane institucije, onda vam nije problem da dobijete saglasnost za bilo šta. Vaši partijski vojnici sede u tim institucijama i oni rade to što im se kaže.
Tako je direktorka Zavoda za zaštitu spomenika dala saglasnost da se razbijaju zidine Beogradske tvrđave i da se tu ukopava stanica gondole, tako su dali saglasnost i za Kosančićev venac i za Košutnjak, sada i za Makiš.
Sa Makiškog polja se najveći deo Beograda snabdeva vodom. Kako je došlo do toga da se u zoni reni bunara dozvoli gradnja?
Oni su zaštitnu zonu koja postoji decenijama u svim urbanističkim planovima smanjili. Liniju su pomerili prema Savi, da dođe do novog Obrenovačkog puta. Tako su na raspolaganje dobili 700 hektara, što je veće od kompletne opštine Stari grad koja se prostire na 650 hektara.
Od tih 700 hektara, sada vrše prenamenu 425 hektara poljoprivrednog zemljišta i pretvaraju ga u građevinsko. Sve je to na podzemnim vodama.
Na koji način bi gradnja na Makiškom polju mogla da zagadi pijaću vodu?
Na Makišu ima oko 40 reni bunara, a glavna podzemna voda dolazi s brda na kom se nalaze Žarkovo i Železnik. Ti izvori i potoci do reni bunara prolaze preko 425 hektara gde je planirana gradnja.
U svim urbanističkim planovima piše da zastor koji štiti podzemnu vodu ne sme da se probija, a pogotovo ne sme na njemu da se gradi.
Svako gradilište je ekološka bomba, svako gradilište je zatrovan, kontaminiran teren. Zato što tu pre svega ima betona i gvožđa. Zog betona imate cement, zbog gvožđa imate rđu koja kaplje, imate aditive, razne pokside, olovo, aluminijum, motorna ulja… Sve to kaplje, curi, napaja zemlju i naravno da će biti zatrovano.
Foto:Vesna Lalić/Nova.rsZato su tamo zabranjena. A oni hoće da naprave gradilište za 4,5 miliona kvadrata, to je dva i po puta veće od Beograda na vodi. To je apsolutno nedopustivo.
Beograd na vodi ste jednom prilikom za Nova.rs ocenili kao ubedljivo najštetniji projekat koji je poslednjih godina započet u Beogradu. Zašto? Šta je na tih 110 hektara trebalo da bude?
Svi urbanistički planovi su Savski amfiteatar čuvali da bude budući kulturni centar Beograda. Kad? Kad jednom Beograd bude imao para da to napravi.
Ali to ne znači da treba napraviti ono što tamo grade.
Tamo je uvek bilo predviđeno da budu zgrade kulture – univerziteti, biblioteke, koncertne sale, muzeji… Ali male spratnosti – od dva do tri sprata, raspoređeni u jednom ogromnom parku koji će imati pored Save ogromno šetalište. Tri puta veće šetalište nego što je ovo sada, ovo što zovu promenadom gde vas jure biciklisti. Ništa sa veštačkim drvećem u žardinjerama, nego veliko šetalište u parku će ljudi doći sa korpom, sa ćebetom, sa porodicom, da sednu na travu i budu pored Save.
Oni su ovim sprečili da Beograd siđe na svoje reke na najbrutalniji mogući način.
Šta je sve u Beogradu na vodi projektovano pogrešno?
Tu ne može da stane dva miliona kvadrata niti može da se reši saobraćaj.
Drugo, tu treba 25, 30 miliona litara vode dnevno. Mora da se pravi novi Makiš za Beograd na vodi, a kamoli tek za naselje na Makiškom polju. Tu bi trebalo da se pravi četvrti Makiš.
Pa onda struja. Bar 100 megavata treba za Beograd na vodi, bar 200 za Makiš. Nema to Beograd.
Samo grade, grade, grade kuće a sve ostaje isto – ostaju iste ulice, trotoari, ostaje ista infrastruktura. Ne može tako.
Zašto je Beograd postao težak za život?
Zato što su Beograd na vodi i divlja gradnja uništili grad.
One stare gradske ulice sa divnim vilama i drvoredima, osunčane, sve je to uništeno, sve je nestalo. Svaka vila gde je bila po jedna porodica, tu su sad zgrade sa po deset spratova, 30 stanova, ne zna se koliko parking mesta, automobila.
Sve je popločano, izbetonirano. Kad padnu velike kiše beogradske ulice postaju bujične reke. Zašto? Nema zemlje koja će to da upije.
Da li je šteta napovratna?
Naravno da je nepovratna. Beograd na vodi vi ne možete da srušite. Beograd na vodi je jedno čudo koje će da zakrči saobraćaj. Ne znam kako će se tamo živeti i ko će tamo živeti.
Paradigma uništenog Beograda je taj veliki šoping mol koji je napravljen pored Save.
Kad su ga otvarali sa najvišeg mesta kažu: “Ovo je jedini šoping mol pored reke”. Hvale se time umesto da se stide. Naravno da niko pametan neće da pravi šoping mol pored reke.
Šoping mol je kuća koja nema prozore. Njeni prozori su okrenuti ka unutra, prema unutrašnjim ulicama, gde su radnje, a spolja su zidovi.
Dižete betonsku građevinu sa 350 hiljda kvadrata na samoj obali reke. To je zločin nad zločinima.
Šta je sa vizuelnim identitetom grada?
Beograd na vodi je uništio kulturno istorijski profil Beograda kada ga sagledate sa leve obale Save. Taj zaštićeni istorijski profil Beograda uništen je za sva vremena, iako smo mi potpisali evropske deklaracije o zaštiti predela, o zašititi upravo takvih stvari.
To je identitet Beograda koji kreće od Ušća preko tornja Saborne crkve pa sve gore do Svetosavske crkve.
To je uništeno sada sa nekom čudnom arhitekturom, sa ogromnim objektima. To je jedna konvencionalna arhitektura. Sem ove kule koja će možda ispasti dobro, nju su radili Amerikanci. Ali tome tu nije mesto.
To je za sva vremena naružilo Beograd. Tu više povratka i popravke nema.
Mora da postoji i nešto što je poslednjih godina dobro urađeno?
Ja sam možda jedan od retkih koji brani Trg Republike. Urbanistički tu nema mnogo zamerki. To je jedan osrednji trg pravougaonog oblika, kome je promenjena podloga. Napravljene su dosta kvalitetne granitne kocke.
Drugo je što su saobraćajni deo pogrešili pa menjali projekat. Onda nisu uradili podlogu kako treba, pa su morali da prevrću kocke. To je sve bila bruka i sramota.
Ali sam trg je sasvim urbanistički prihvatljiv. Ima taj stari spomenik Knezu Mihailu s kraja 19. veka koji je po meni izvanredno postavljen ispred muzeja, nije napadan.
Povezane vesti:
Sa druge strane je napravljena jedna oaza pod drvećem. Naravno da su štedeli na drveću. Umesto da posade pravo drveće, kakvo je bilo predviđeno projektom, koje će odmah davati senku. Trebalo je i da se vrati voda koja je ukinuta.
Vrlo je prijatno sedenje u kafićima. Postoji i fontana Brane Jovina koja je po menu najlepša u Beogradu – ima i svoj šum i vrlo lepo razrađen parter.
Zameram nagib, što je ceo trg nagnut prema Kolarčevoj ulici, umesto da bude iznivelisan i sa tačkastim odvođenjem vode.
Trg još uvek nije završen, njemu pripada i drugi deo gde se nalazi ono čudo od stakla – privremeni objekat podignut osamdeset i neke godine i još uvek nije srušen koji zovu Staklenac. To je davno trebalo da bude srušeno jer ni na šta ne liči. Tu bi trebalo da bude jedan zamašan objekat sa kulturnim sadržajem.
Branim i Cvetni trg gde je jedna talentovana arhitekta napravila to sa dobrim zamislima, ali nikad nije sprovedeno do kraja. Te takozvane staklene kabine nikad nisu postale prodavnice cveća. Kad bi se one kupale u cveću onda bi trg opravdao svoje ime.
Ovako je pustahija jedna i ni na šta ne liči. Mada nema prijatnijeg mesta od onih kaskadnih sedenja u kafićima u tom delu Njegoševe ulice.
Šta je još trebalo da bude drugačije urađeno?
Slavija je krajnje pogrešna. Fontana je zauzela saobraćajni deo trga umesto da sve bude spuštena dole, kao i pešečki prelazi. To je primer neznanja i kako se na silu sprovodi nešto što je pogrešno.
Sabraćaj nije rešen. Tamo kad dođe troje nezadovoljnih taksista i ostave svoje automobile ceo grad je blokiran. Morao je u nivoima da se reši saobraćaj, bilo nadvožnjakom bilo podvožnjakom, ali onako, to je nerešeno.
Uzmimo i Savski trg. To je jedna urbanistička besmislica. Čista estrada – kao što je estradna uprava tako je estradan i Savski trg.
Pravite pešački trg tamo gde ste ukinuli železničku stanicu i autobusku stanicu. Tamo neće biti pešaka. Tamo će oni u svom maniru morati da dovode pešake autobusima da bi bio pešački trg.
Plus još jedan predimenzionisani spomenik kome tu nije mesto. Oni su Nemanji mogli da odaju poštu i da naprave takav isti spomenik ne nekim beogradskim brdima gde se sagleda kilometrima. Ne ovako da bude na silu napravljen na tom mestu.
Nalazimo se u Višnjičkoj banji, naselju koje ste Vi i vaša supruga projektovali i kom živite. Kako je živeti tu? Da li biste sada uradili nešto drugačije?
Ne bi menjali ništa, vidite i sami kako je lepo biti pored Dunava. Godi kad vas sreću komšije da vam kažu kako im je prijatno u stanovima. Mi smo pravili tako da im svima terase gledaju na Dunav.
Nije dobro to što projekat nikad nije završen. Postoji treća faza, trećina ukupnog broja stanova, koja nikad nije izgrađena. Sad su tu divlji objekti i više nikad ne može da se izgradi.
Predvideli smo da se po obodu naselja parkiraju automobili, ali ti parkizi su poluprazni. Svi bi želeli da iz svog stana vide svoja kola. Parkira se tamo i gde nije dozvoljeno, parkira se i na zelenilu, to je nešto što ne valja.
Ova škola je “pala s Marsa” sa tom arhitekturom. Mi smo imali školu koja je takođe u krovovima, kao što je cela Višnjička banja. Pošto postoji jedan potok mi smo imali malo jezerce u školi, biciklističke staze gde bi deca mogla da dolaze biciklima, česme za decu na pet, šest mesta koje su nam neki umetnici uradili. Ništa od toga nije izgrađeno.
Jedna je stvar što nije do kraja izgrađen projekat a druga je što smo mi navikli da ugađamo sebi bez obzira što narušavamo opšti interes. Pa su tako brojne terase zatvorene na ružan način, onda tamnu stolariju ljudi menjaju sa belim plastičnim prozorima, probijaju krovove, prave nove stanove na krovovima.
U banji koja ima oko 1600 stanova više ne postoji mesto gde mogu da snimim objekte a da nije na njima nešto neautentično promenjeno. Tako da ono što smo snimali, snimili smo.
Projektovali ste i čuvenu dvoranu Pionir. Koliko ste zadovoljni onim što je sad?
Dvorana Pionir ima već 50 godina od kako je otvorena. Ona je opravdala svoje postojanje. Naročito je vole naši košarkaši a ne vole je inostrani, jer smo napravili jedno grotlo od igrališta koje je šesti igrač.
Tu se dešava ono što je naša normalnost, da vam vršljaju i haraju po objektu a da vas ništa ne pitaju. To radi ova vlast. Ona ima svoju upravu u Tašmajdanu. To su isto siledžije. Ako odete na Pionir videćete maltene kao barakekoje predstavljaju ugostiteljske objekte, samo naslonjene na Pionir sa spoljne strane.
Unutra su ga rekonstruisali potpuno a da nas ništa nisu pitali, apsolutno ništa. Hvala im što su rekonstruisali, ali apsolutno nas ništa nisu pitali iako sam se javio direktoru Tašmajdana i rekao: “Mi smo još živi, red je da nas pitate, mi imamo i neka autorska prava”.
Ne, ova vlast ne tretira autorska prava.
Član ste Skupštine slobodne Srbije. Nedavno ste podržali savez koji su formirali Zajedno za Srbiju (ZZS), Inicijativa „Ne davimo Beograd“. Da li imate političke ambicije?
Naravno da ja namema nikakve političke ambicije u svojoj 82. godini.
Skupština slobodne Srbije, to je jedna dosta kvalitetna skupina profesionalaca iz raznih oblasti. Ima tu advokata, inženjera, arhitekata, doktora, filozofa, naročito profesora beogradskog Univerziteta.
Povezane vesti:
Nama nije cilj bavljenje politikom ali se bavimo suštinom politike. A to je da, ako možemo, doprinesemo svojim znanjem u svojim profesijama, da se promeni način vladanja. Da se vlada u interesu građana. I da doprinesemo da se to sprovede kroz neke fer i slobodne izbore koji su nam sve teže dostupni.
U eri epidemije je teško sprovoditi naše ciljeve. Ali pokušavamo kroz tribine, javna obraćanja, konferencije za štampu koje se rade napolju, uglavnom pred Skupštinom, kroz saopštenja, da dajemo primere dobre prakse. Ono što smatramo da treba kritikovati kritikujemo, što treba pohvaliti pohvalimo.
Što se tiče Udruživanja Zelenovića, Ne davimo Beograd, tu je i “Srce grada”, ja to jako pozdravljam. Čak sam predložio da Zelenović bude taj koji bi trčao trku za gradonačelnika Beograda. Mislim da bi to bilo izvanredno rešenje za Beograd. Jer on je pokazao kako može da se upravlja jednim gradom kad se ne krade. Kako može grad sa svojim novcem da uredi sve od infrastrukture i učini grad prijatnim za život građana.
To što on nije pobedio u Šapcu nisu krvi građani nego je on pokazao da je nemoguće ovu vlast pobediti na izborima, oni su na silu pobedili u Šapcu.
Ja sam za to da ti ljudi sarađuju i uzmu politiku u svoje ruke.
Kakva je Vaša vizija Beograda?
Ja bih prvo predloži da se ne sazida više ni jedna kuća. Ni jedan nov objekat u Beogradu ne treba sazidati. Beograd mora da se sredi ovakav kakav jeste a njemu je potrebno mnogo za sređivanje.
Vidite li vi kakav vazduh mi dišemo? U Beogradu je jedan od najgrđih vazduha na svetu. I šta mi radimo? Smanjujemo kriterijume za ispitivanje zagađenja vazduha. Znači da smo mi kriminalci, zločinci prema svojim građanima. To mi radimo. I onda kad se usprotivi stručnjak, načelnik za taj vazduh, oni ga smene.
Mi smo okupirana zemlja, a da ne kažemo kako je Beograd okupiran. Ovako, sa ovom upravom, nema nam spasa, to sam ja rekao milion puta.
Ima jedan dobar aforizam Milana Simića koji kaže “Daleko bilo je već stiglo a polako nam se približava i ono najgore”. E to je naša situacija.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare