1
Raspad Jugoslavije uticao je na brojne sportiste u Srbiji i Hrvatskoj, a mnogima je posebno bilo teško jer ih rat nije zanimao - želeli su da pišu istoriju, beleže rekorde i raduju navijače svojim potezima. Ipak, kada je došao trenutak da se bira strana, mnogi su se našli u "nebranom grožđu".
PROČITAJTE JOŠ
Mnogima se zameralo što su igrali za srpske klubove, ili je bilo sporno samo što je neko bio Srbin poreklom, kao što je bio slučaj Petra Popovića u Zadru.
Od početka 1991. godine, sve je kulminiralo, a tri slučaja posebno se izdvajaju iz tog perioda, kada je Crvena zvezda postala prvak Evrope u fudbalu, a Partizan u košarci.
I danas mnoge rane iz tog perioda bole, neki su se potrudili da zaborave i oproste, nekima i dalje nije lako, ali je cela priča svima za nauk.
IVO NAKIĆ – NIKO NIJE HTEO KAFU DA POPIJE SA MNOM U ZAGREBU
Legendarni košarkaš rođen u Rijeci bio je prvak Evrope tri puta, sa Cibonom dva puta, pa sa Partizanom 1992. godine.
Bio je deo istorijske generacije crno-belih, u Partizanu je prveo šest sezona, a na okupljanju 2012, kada je obeležen jubilej, setio se kobnih vremena.
„Te godine smo sazreli i kao ljudi i kao košarkaši. Setite se da smo zbog rata i sankcija igrali u Fuenlabradi i većinu vremena proveli po aerodromima i hotelima širom Evrope. Uz to, radili smo i sa profesorom Aleksandrom Nikolićem. Tada smo bili mladi i željni rada. Sada mogu da kažem da je bilo teško. On je bio potpuno posvećen košarci, ulivao je svima preko potrebnu disciplinu. Reći ću samo da je posle finala sa Huventudom, dok smo se tuširali, ušao u svlačionicu i grdio Zorana Stevanovića zato što nije zagradio koš, pre poslednjeg pogotka Španaca. Uvek je gledao napred i pomogao nam da neke stvari shvatimo na pravi način“, govorio je Nakić, koji je na kraju ostao u Beogradu kao jedini hrvatski sportista.
„Nikada u Beogradu nisam imao ni najmanji problem, a ne vidim ni zašto bih ga imao. Uvek i svuda ističem da sam Hrvat, ali da u Srbiji nisam imao nikakvih problema. Za mene je tu kraj priče“, rekao je Nakić, ali nije bilo tako kada se vratio u Cibonu.
„Prva dva meseca sedeo sam u Amadeusu. Niko nije sa mnom hteo ni kafu da popije. Momci su u svlačionici prema meni bili super, ali nakon treninga se nisu hteli družiti. Ali, ne zameram im, danas smo svi dobri“, rekao je Nakić.
Njegov sin Mario (19) sada igra za Ostende kao pozajmljeni igač Reala, Hrvatska ga želi kao reprezentativca, ali je bliži odluci da igra za Srbiju ako dobije poziv Igora Kokoškova – rođen je u Beogradu i detinjstvo je proveo u Srbiji, rano je i otišao u Real, već sa 14 godina.
GORAN JURIĆ I ROBERT PROSINEČKI – MAKSIMIRSKO LUDILO
Možda i najteže u karijeri, Goranu Juriću i Robertu Prosinečkom bilo je na Maksimiru 1999. godine, 13. maja.
Čak i ne toliko zbog sebe, koliko je brinuo za bližnje na tribinama, i strahovao je da njima neko ne naudi ako ih prepozna i zna da su rođaci fudbalera Crvene zvezde.
Na tribini su bili sestra i zet.
„Samo su mi oni bili na pameti. Takav osećaj ne bih poželeo nikome. Osećao sam se čudno. Uništavalo me je to da što sam znao da pripadam tu, a bio sam na drugoj strani. Imao sam osećaj da se nalazim – nigde. Grozan je bio i povratak u Beograd“, naveo je Jurić, koji je rekao i da se pitanje nacionalnosti nikad nije potezalo u svlačionici Zvezde.
„To su bili grozni dani, ali nikad u svlačionici nismo povlačili ta pitanja“.
Na jednom od snimaka Jurić se našao „u društvu“ Željka Ražnatovića Arkana, koji je bio u delegaciji Crvene zvezde.
„Nikakve veze nemam sa njim. Možete zamisliti kako mi je bilo biti među njima dok su moji bili napadani. Jezive su to stvari“, rekao je Jurić.
Prosinečki je bio u sličnom problemu, stalno razmišljajući o bezbednosti, svojoj i bližnjih, jer nisu svi u Hrvatskoj lako prešli preko toga što je Zvezdu vodio do trona Evrope.
Podsećanja radi, Robi je rođen u Nemačkoj, otac mu je Hrvat, mama Srpkinja iz okoline Čačka.
„Otac je bio lud za fudbalom, a onda ima i talentovanog sina. U Nemačkoj je imao građevinsku firmu, ali se svega odrekao da bi njegov sin jednog dana igrao u Dinamu. A kada je umirao, zvao me je da se vratim iz Zvezde, jer je želeo da mu budem blizu dok umire. I to u vreme kada su svi bežali u inostranstvo da nešto zarade. Tu se mnoge emocije skupe. Svi su bili uz mene, mama, tata, baka“, rekao je jednom prilikom Prosinečki.
Hrvatskim medijima opisao je i kako izgleda odlazak u Ježevicu kraj Čačka.
„Moj dolazak je doživljaj za celo selo. Tu se peku prasići, jagnjići i još mnogo toga. Dolaze ljudi koji me znaju, a znaju svi da sam bio igrač Zvezde“, rekao je Prosinečki, koji je kao trener Crvene zvezde jednom i napravio spektakl dolaskom u ovo mestašce.
PETAR POPOVIĆ – PREŽIVEO ZADARSKU „KRISTALNU NOĆ“, SRUŠEN MU KAFIĆ
Petar Popović jedna je od najvećih košarkaških legendi Zadra, rođen je u Kraljevu, a otac mu se 1943. godine preselio u Zadar. Vrhunac karijere doživeo je 1986. godine, kada je vodio Zadar do pobede nad Cibonom, koja je sa Draženom Petrovićem ostala bez titule i prilike da veže treću evropsku titulu.
Trener je tada bio još jedan Srbin, Vlade Đurović, a Popović je u tom kultnom završnom meču majstorice postigao 35 poena – sve u drugom poluvremenu.
U progonu 1991, više od 2.000 Hrvata je krenulo da ruši objekte, lokale, kuće ili vikendice koje su pripadale Srbima, a nastradao je i Popovićev kafić „Tajmaut“.
Sva dešavanja, Popović je nedavno opisao u intervjuu za Telegraf.
„Srušili su kafić, ali tada su srušili pola grada. Tada je poginuo jedan dečko iz Bibinja, Lisica se preziva, a sa njegovom braćom sam danas super. Ja sam i posle toga, kada su srušili lokal, godinu dana kasnije renovirao sve i radilo je još dve godine dok stvarno nije počeo rat. Više nije bilo ni struje ni vode, zatvorili smo, ali ne uzimam sve to nikom za zlo. Oni su tada rušili i hrvatske objekte, stihijski, znate kako je to. Malo ljubomora, pa su čak neki razbijali i krali, desilo se. Bilo je takvo doba, nakon toga smo zet i ja to renovirali, radili uredno dok se stvarno nije zakuvalo.“
Nikad nije saznao čije je to bilo „maslo“.
„To je bila masa, skupilo se 1.000 ljudi, išli su gradom i razbijali. Kao valjak. To je takvo vreme bilo, i danas imaš budala i sa jedne i sa druge strane, iako se danas dosta toga vratilo u normalu. Uvek neko može da napravi neko sr*nje, pa ja nisam uzimao za zlo jer sam znao da oko sebe imam ipak dosta ljudi koji će uvek biti tu. Pa i ti koji su rušili, možda su danas dobri sa mnom, lupam, ne znam, nisam snimao ko je to radio. Radilo je to još godinu – dve dok nije krenulo bombardovanje i potpuno ludilo, a onda mi je Pino Đerđa rekao da više ne računa na mene, pa sam otišao u Zagreb. Posle sam se vratio u Zadar da završim karijeru.“
Petrov sin Marko je potom igrao za reprezentaciju Hrvatske.
Pratite nas i na društvenim mrežama: