Za svega nekoliko dana je ubijeno 70.000 ljudi: Prošle godine se desio najgori genocid ovog veka

Hasaina, četrdesetpetogodišnja žena iz Sudana, nervozno okreće prsten koji joj skoro spada sa prsta. Njene ruke su iscrpljene, gotovo samo kost i koža, a ožiljci koje nosi nisu samo fizički, već i duboko psihički. Pre pola godine preživela je masakr u svom rodnom gradu El-Faširu, u ratom razorenom Darfuru. Danas je, zajedno sa četvoro dece, izbeglica u Ugandi.

Kroz suze svedoči: „Svojim očima sam videla genocid i osetila ga na sopstvenoj koži.“

U Sudanu rat traje već tri godine, a procene govore o stotinama hiljada mrtvih – bilo u borbama, bilo od posledica gladi i razaranja. Nasilje je kulminiralo prošlog oktobra, kada su Snage za brzi odgovor (RSF), paravojna formacija koja se bori protiv regularne vojske, posle duge opsade zauzele El-Fašir, najveći grad u Darfuru. U samo nekoliko dana počinjen je masakr ogromnih razmera nad civilima, piše Dojče vele.

Sve ukazuje na genocid

Glavni istražitelj Ujedinjenih nacija Mohamed Čande Otman smatra da postoje jasni elementi genocida. Kako kaže: „Ta zverstva imaju sve karakteristike genocida.“

On svoje zaključke zasniva na tri ključna nalaza: „Prvo, masovna ubistva. Drugo, mučenje i stravično seksualno nasilje. I treće, sistematsko izgladnjivanje uskraćivanjem humanitarne pomoći i uništavanjem zdravstvenih ustanova.“

Grad je bio pod opsadom više od 18 meseci. Nije bilo interneta, telefonskih veza, hrane ni goriva. Niko nije mogao da uđe – niti da izađe. Kada su se vojne snage konačno povukle, oko 250.000 civila ostalo je potpuno nezaštićeno, prepušteno na milost i nemilost RSF-u.

"Svuda oko mene bila su tela mrtvih"

Hasaina je bila među njima. Tokom napada u noći između 25. i 26. oktobra 2025. pobegla je sa decom, dok je njen muž ostao da pomogne ranjenom rođaku – i od tada ga više nije videla.

Opisuje trenutak kada je pokušala da pobegne iz grada:

„U tom haosu pala sam u rov. Zatrpali su me zemlja i tela. Kada sam se osvestila, već je svanulo. Svuda oko mene bila su tela mrtvih.“

RSF je oko grada iskopao rov dug 30 kilometara, širok i dubok po četiri metra, uz dodatni zemljani nasip – praktično neprobojnu zamku za sve koji su pokušali da pobegnu. Mnogi su upravo tu izgubili život.

Preživeli su često završavali u zarobljeništvu. Hasaina i njena deca oslobođeni su tek nakon što je rođak iz Australije platio otkupninu. Posle dugog i opasnog puta, uspeli su da stignu do izbegličkog kampa u Ugandi.

Objavljivali snimke svojih zločina

Posebno uznemirava činjenica da su sami počinioci dokumentovali zločine. Nakon ponovnog uspostavljanja interneta, RSF je na Telegramu objavljivao snimke brutalnosti – uz muziku i propagandu. Na nekim snimcima vidi se kako borci pucaju na civile zarobljene u rovovima, dok drugi prikazuju egzekucije ranjenika u bolnicama.

Humanitarni radnici svedoče i o masovnim silovanjima. Bob Kičen iz Međunarodnog komiteta spasa opisuje razmere zločina:

„Gotovo svi s kojima smo razgovarali bili su seksualno zlostavljani – od beba do starica.“

Dodaje: „Uglavnom su to bila grupna silovanja izuzetne brutalnosti. Jasno je da je nasilje korišćeno kao sredstvo kažnjavanja.“

Satelitski snimci dodatno potvrđuju razmere tragedije. Stručnjaci sa Univerziteta Jejl dokumentovali su uništavanje sela i poljoprivrednih površina oko grada, što je, kako veruju, bila namerna strategija izgladnjivanja stanovništva.

Nakon pada grada, iz svemira su zabeleženi tragovi masovnih grobnica i gomile tela. Istraživač Nejtanijel Rejmond procenjuje:

„Najmanje oko 70.000 ljudi mora se smatrati mrtvima ili nestalima.“

Iako je opsada dugo prolazila gotovo neprimećeno u svetskoj javnosti, razmere oktobarskog masakra konačno su izazvale šok i sve glasnije zahteve za nezavisnom istragom.

Za Hasainu, odgovornost ne leži samo na počiniocima:

„Međunarodna zajednica nas je ostavila na cedilu. Morala je da reaguje još tokom opsade i spreči najgore. Ali ništa se nije dogodilo. Opet.“