INTERVJU Kešelj: O Pešiću, istanbulskoj krađi i Prosinečkom

Košarka 02. jan. 202120:19 > 23:14
Podeli:
Marko Kešelj Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

Vodimo protiv Španije dva poena 86:84, jedva dva minuta do kraja, ulog je polufinale Svetskog prvenstva. Skok i šut... Trenutak kao večnost, mislimo promašiće. Sa tako dugom zadrškom i protiv takve odbrane trojku ne bi pogodio ni Kobi Brajant u najboljim danima. Nije ni morao, pogodio ju je Marko Kešelj.

Dok prilazi stolici sa širokim osmehom na licu i šali se kako je nabacio funkcionerski stomačić, u njemu vidite čoveka koji deluje opušteno i neposredno kao da nema nijednu brigu u životu.

PROČITAJTE JOŠ:

Simbolično, nasred terena hale Pionir, gde se uzdizala jedna zvezda i tu se polako gasila jedna uspešna i lepa košarkaška karijera, sada počinje i jedna novinarska priča o njoj.

Marko je tokom te karijere igrao od Avale Ade, preko Mege do Zvezde, Olimpijakosa i Valensije, radio je sa nekim od najboljih trenera u istoriji košarke, bio je deo reprezentacije…

Fali mu samo seniorska medalja sa „orlovima“, iako je jedan od najzaslužnijih za verovatno najveću pobedu srpskih košarkaša u prethodnih deset godina – onu nad Španijom u Istanbulu 2010.

Pet trojki iz tog meča ostaje večito zapisano u košarkaškim knjigama, odmah uz onu Teodosićevu, koja je samo poslužila kao “bodež” u srce tadašnjeg svetskog prvaka.

Kešelj je u karijeri imao velikih uspona i dubokih ponora, bio je i prvak Evrope sa Olimpijakosom i totalno utučen u osrednjim evropskim klubovima, pa posle desetak, petnaest godina ima na tone anegdota, od kojih je mnoge bez ustezanja podelio sa nama.

Video je da život nije samo košarka, pa je počeo da se bavi i humanitarnim radom, malo i poljoprivredom, a prioritet su mu supruga i deca. Ipak, sve je krenulo baš od košarke kod momka koji tvrdi da je 50 posto svojih profesionalnih želja ispunio i ok je sa tim.

Marko Kešelj Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

„Odrastao sam u atmosferi gde je košarka bila uvek prisutna u kući, pokojni otac je bio košarkaš, a majka reprezentativka. Sa šest godina sam hteo da počnem da treniram i majka je tad pričala ‘gde ćeš ti na košarku, ne možeš da dobaciš do obruča'“, počinje Kešelj priču za Nova.rs.

Kaže da je u kući napravio totalni haos i kada gledate njega danas, teško ga možete povezati sa drčnim klincem za kog se izdavao u tim godinama, ali i ranijoj fazi svoje karijere.

„Moj prvi ulazak u Pionir sa trenerom bio je kad me je pustio da oko čunjeva driblam loptu. Ja sam pre toga gledao utakmice i reprezentaciju, Saleta Đorđevića i ostale. Dođem kući posle toga i kažem ‘mama, ja na treningu i 7.000 praznih stolica’. Bio je to san deteta da zaigra u Pioniru. Arena se tad gradila i sećam se kad izlazimo iz Beograda, prolazimo Arenu i ja kažem ‘e jednog dana ću ovde da igram’. Tako je sve počelo“.

Prve korake napravio je u školi košarke „Tadić“ na Dedinju. Sudbina ga je dalje vodila u „As“ gde je bio najbolji kadet, a ekipa prvak Beograda. Pamti i jednu situaciju sa Miškom Ražnatovićem, menadžerom koji ga je vodio kroz skoro celu karijeru.

„Jednom sam dao isti broj poena kao on pa nismo pričali sedam dana jer je bio ljut, nemoguće je da neki klinac da isto poena kao i on. Avala Ada je bio moj debi u seniorskoj košarci“, prepričava nam.

Marko Kešelj Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

Sa mnogim velikim imenima, Marko se susretao još od tog perioda, a sa mnogima je kasnije delio i reprezentativnu svlačionicu.

„Tu je bio i Nikola Peković, Paunić, Tadija Dragićević. Svi su igrali za Avalu Adu, i Peković je recimo bio u Banjici na pozajmici. Igrao i za Avalu i za Banjicu. U toj prvoj godini je bio Žare Vučurević trener i mi se plasirali u Prvu ligu, sadašnju KLS. Tako je nastala Mega i sa 17 godina sam ja igrao Prvu ligu, KLS“, nastavlja Kešelj.

Kao klinac je bio deo te „košarkaške elite“ među kojom je stasavao i sa kojom posebno pamti uslove boravka u Požarevcu gde je sreo Nemanju Aleksandrova, Miloša Teodosića, Miroslava Raduljicu, Ivana Paunića.

„Da, u srednju školu smo išli Raduljica, Teo, ja i Labović. Počeo sam već da pričam ono ‘u moje vreme’, jer nisam ni shvatio kako brzo ono leti. Mi smo se upoznali svi na tim kampovima, razvojno-trenažni centar Tulba, Požarevac. To je bio kao RTC Tulba, gde su bili turniri regiona. Osam regiona, najtalentovanijih 80 klinaca ide u taj centar, deset dana tokom leta, valjda kasarna šta li je. Sećam se prvi put kad sam došao, znaš koji šok. Dva kreveta na sprat u sobi od četiri kvadrata i zajedničko kupatilo sa čučavcima. Nisam to nikad video“, naglašava Kešelj.

Marko Kešelj Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

Na pitanje koji je od svih tih dečaka bio najveća baraba, Marko se zamislio i nisu imali vremena da budu nestašni, jer su svi bili u obavezama, dotle da su ih i nastavnici u školi razumeli i gledali kao profesionalce.

„Sećam se, sa Teom sam bio, voze nas iz Požarevca na Kopaonik pa nas dvojica sedimo u autobusu zajedno, pa bili cimeri i uvek svakom kažem, taj pas i osećaj za igru je još tad imao. On je rođen sa tim. Treneri su tad komentarisali kako je imao dugačke prste i veliku šaku. Svi smo merili šaku sa Teom i uvek je za jagodice imao veću šaku od nas. I kad onako pusti loptu treneri su bili fascinirani. Kad sad premotaš 15 godina unazad i pogledaš šta su pričali treneri, oni su očito to prepoznali“, priseća se Kešelj.

Neke od najzanimljivijih anegdota i verovatno najnaporniji rad bio je kod Svetislava Pešića u Đironi, gde je Kešelj otišao kao jedva punoletan tinejdžer.

Jednom prilikom, Marko je izašao sa nekoliko saigrača i razvozio ih po gradu dok su se oni provodili. Nije pio alkohol, ali je sutradan zakasnio na trening juniora sa kojima je paralelno radio. Zbog toga je zaradio kaznu od čuvenog „Karija“, jer nije hteo da „otkuca“ saigrače sa kojima je bio u provodu.

Marko Kešelj Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

„Ulazim u halu, a Pešić ljut k’o puška! Sad neću da kažem šta je sve rekao, ali otprilike ‘kad izlaziš, izlaziš, kad treniraš, treniraš’. Mesec dana je on mene tu pritiskao, gazio. Na treningu sam radio duplo više od ostalih. Mi trčimo, on kaže ‘proći ćeš kao ovaj, kao onaj’. Poenta je bila da ja kažem ko je sa mnom bio, koga sam vozio, da odrukam njih četiri, pet. I ‘ko je bio s tobom’, ja ništa, kao mrtav ćutim“, priča Kešelj. Na kraju je Marinović prišao i rekao sve jer više nije mogao da gleda surovi dril svog saigrača.

U to vreme Pešić je bio i kao trener, ali je imao i delimično očinsku figuru, što se ogleda u epizodi kada je Marko hteo da kupi „mercedes“ od Dalibora Bagarića. Hteo je prvo da o tome pita Karija.

„Da kupim Mercedes ili da umrem. Reko’ hajde da pitamo Pešića, da ne dolazim tu u halu nekim kolima, da ne bude ono… Pitam ga i Pešić kaže ‘kupi, radi šta hoćeš. Bagariću, hoćeš da uvališ mom igraču taj tvoj krš, koliko to troši, koliko košta servis? Je l’ zna on to? Samo hoće da sedne i da stisne gas da pogine u tim kolima'“, kaže Kešelj kroz smeh i nastavlja u dahu rečju da se Pešić ubrzo predomislio.

Kešelj se oglasio povodom smrti Majkla Odža i zahteva hitnu istragu
Kešelj i Odžo na jednom od treninga Zvezde; Foto: Peđa Milosavljević/Starsport

„Uglavnom, Pešić dolazi posle dva dana i kaže da ne mogu da kupim taj auto. Mnogo je brz. ‘Ti si klinac, zavalićeš se u neki zid i ja to neću da dozvolim’. Bio mi je očinska figura. Desi se neki trening posle toga da nisam bio na nivou na kom je očekivao i pita on ‘šta rade Beograđani kada potpišu ugovor? Prvo nađu devojku, onda stave naočare za sunce, onda se šetaju po Kalemegdanu s tom devojkom i naočarima za sunce i na kraju šta rade? Pa kupe Mercedes. To je sve što njima treba. Malo šut i to je to. Evo ovaj moj što sam ga ja doveo. On ima i devojku i naočare za sunce i šta mu fali – fali mu Mercedes!’. Mesec dana sam se nervirao što sam ga i pitao. Rekoh Bagiju ‘teraj to tamo, zapali ga, da ga ne vidim više’. Lep period ubrzanog kursa odrastanja“.

Poznate su priče iz Đirone da je Mark Gasol trenirao i trčao u perjanim jaknama dok se borio s kilažom. Marko je izlazio na večere sa današnjim centrom Los Anđeles Lejkersa, ali se uglavnom držao „balkanske ekipe“. Ono što je spajalo i Balkance i ostale bilo je to što je Gregor Fućka svima bio mentor.

„Pošalje Fućka mene i Malinu u šoping u Barselonu. ‘Ne mogu da vas gledam, idete u tim trenerkama kao dva ciganina, idite kupite neke košulje, farmerke!’. Ja šta ću, idem na trening, s treninga i sednem eventualno negde da popijem kafu, šta sad ima da nosim odelo. Klupska trenerka, neke farmerke, majica i to je to. ‘Idite tamo, ima ta radnja’, kaže Fućka. Malina i ja odemo, ništa jeftinije od 500 evra. Majica za koju se uhvatim, 300, 500. I kaže Greg ‘šta ste kupili?’. Mi ništa, šta smo kupili, sve skupo kao đavo. ‘Ih, godinu dana vas kidam s grane, ali ne vredi, jednom rukom se i dalje držite!’. Gregor tada na zalasku karijere, on je uvek tako voleo, Porše, odelo, sve na njemu… Uvek dolazio u sakou, farmerkama, kaputu, sav je bio italijanski stil, za primer. Bilo je tu baš anegdota“, kroz smeh će Kešelj.

Barcelona Bajern Svetislav Pešić
Foto: EPA-EFE/Alejandro Garcia

Ne iznenađuje ga što neki od tih momaka igraju i danas. Bjelica je u Kingsima, Gasol u Lejkersima i dobro im ide. Zato im želi da sačuvaju zdravlje, jer veruje da je početak tridesetih najbolji za košarkaša koga zaobiđu povrede.

„Toliko danas ima utakmica da više nemaš te teške pripreme, tegove… Ranije kad si imao u sezoni 20, 30 utakmica, razlikovalo se u odnosu na sada kad ih imaš 80, 90. Nema više vremena. Igraš utakmice, gledaš da se ne povrediš i manji je broj teških povreda gde moraš da prestaneš karijeru i ostalo. Zato se možda i radni vek malo produžio“.

Kešelj sa reprezentacijom Srbije nije uspeo da osvoji nijednu medalju, tome su kumovali i neki njegovi loši izbori, ali je u mlađim kategorijama ta generacija igrača bila dominantna i to nakon što je proglašena za gubitničku. Otud zlata „iz inata“ sa Svetskog u Novom Sadu 2007, sa Evropskog iz Rige 2008. i Univerzijade 2009.

Miroslav „Muta“ Nikolić je tada bio selektor mlađih kategorija i imao je „mangupski“ odnos prema igračima, znao je kako da sa njihovom željom za slobodom izađe na kraj.

„On je bio u fazonu ‘možete i malo duže da ostanete i sve, kod mene nema kažnjavanja, ali dajte maksimum na terenu i da mi pobedimo, a za ostalo ćemo da se dogovorimo’. Rekao je da ne moramo da bežimo i mangupiramo se i cela ta generacija je imala taj neki karakter, bili su svoji. Ne možeš da ih ustrojiš, svi su voleli da imaju slobodu. Muta je to prepoznao, ali nas odvede u Vršac, a u Vršcu nema ničeg posle osam uveče! I mi šetamo kroz glavnu ulicu, dosadno nam, neće niko od osam pa dok ne zaspi da sedi u hotelu. I eto ga žar od cigare, Muta negde sedi i kaže ‘Bobijana, Bobijana idi da spavaš’, Bobiju Marjanoviću. Od tih priprema smo gradili atmosferu koja je kulminirala na sastanku pred finale“, kaže Kešelj.

miroslav muta nikolić
Foto: Srđan Stevanović/Starsport

A finale san svakog košarkaša koji igra za bilo koji nacionalni tim – Amerikanci sa Stefom Karijem, Diandre Džordanom i Patrikom Beverlijem koji su danas NBA zvezde. Na drugoj strani smo imali neizmerno zanimljivi skauting Mute Nikolića.

„Igrali smo dobro to prvenstvo i malo smo na prevaru iznenadili sve jer smo neko preuzimanje radili od jedan do pet. Zbunjivali smo protivnike. I sastanak pred finale sa Amerikancima. Mi kasnimo nešto iz soba i nas devet se potrpa u jedan lift u hotelu u Novom Sadu. Naravno lift se zaglavi. Ne možemo da se odglavimo nas devetorica, pogušismo se u liftu! I Muta stoji onako ispred i kaže ‘e je**m ti ekipu, kad mi cela ekipa stane u jedan lift!’. Kao ovi su krupni, centri, a naša cela u jedan lift“.

Nikolić je svoj pristup primenio i na sastanku pred to finale. Da ne bi opterećivao igrače statistikom i taktikom i zbunjivao ih, rešio je da sve malo uprosti na sebi svojstven način.

Foto: Srđan Stevanović / StarSport

„I sastanak, njegov pomoćnik tu ide naširoko, broj četiri, ima jaču desnu ruku, dva driblinga i diže se… I kod broja sedam negde Muta kaže ‘e stani, stani, evo ovako. Broj osam, taj samo šutira, broj devet, taj samo skače, desetka, taj ne radi ništa, samo trči levo-desno’. To je bio skauting bukvalno u pet minuta smeha. ‘ajde mi da njih olupamo i uzmemo to zlato. Mi svi u smeh, dolazimo, atmosfera u Spensu, puna hala. Marš na Drinu ide na zagrevanju, mi se nabrijali kao u rat da idemo, a ne na utakmicu. Poluvreme 15 razlike za nas, dobro smo ih ošamarali. na kraju je bilo povuci-potegni, ali na kraju pobedismo, juniorski prvaci sveta“.

Riga je sledeće godine bilo „šetanje do zlata“. Već su se igrači međusobno znali gde će ko da bude na terenu i šta će ko da radi.

„Znali smo se i privatno i na terenu. Otud uspesi od mlađih kategorija. Posle dođe nas četiri, pet, pa se priključe i Krle (Nenad Krstić), Savan (Duško Savanović) i tu se stvara hemija. Krle je rekao da nikad bolja atmosfera nije bila nego 2010“, priča Marko.

Godinu posle Rige je usledila Univerzijada u Beogradu. Srbija je osvojila zlatnu medalju, a koliko je sve ozbiljno shvaćeno, svedoči i činjenica da su naši košarkaši na otvaranju mahali ostalima iz svojih soba da „ne bi zamarali noge“.

Foto: StarSport

Dok je osvajano zlato na Univerzijadi, Kešelj je već bio deo Crvene zvezde u kojoj je igrao na visokom nivou. Dolazak Pešića u Zvezdu 2008, značio je i povratak 20-godišnjeg Marka u Beograd. Đirona je bila u problemima, Keln takođe, a crveno-beli su formirali tim za pet godina unapred.

„Sve je to bilo ambiciozno i lepo. Bio sam u kolima, okrenuo Pešića na telefon i pitao ‘kouč, kako ste, čuo sam da dolazite u Zvezdu, pa da vidim kako i šta, da se posavetujem, zovu i mene, je l’ da potpisujem?’. Kaže on da će Vera, njegova supruga kad se vrati iz vikendice da odluči ‘Ali ti potpiši’ kaže mi. Znao sam odmah, osećao sam. Potpišem ja, pet, šest dana kasnije eto ga i on na treningu. Pet, šest nas je bilo na treningu. Boris Bakić, Tadija, ja, Kikanović i ne znam da li Štimac i nekoliko juniora. Posle su dolazili Bjelica, neki stranci i solidna ekipa. Rado se sećam te godine“.

Doskorašnji košarkaš Crvene zvezde, kaže da je pred dolazak u crveno-bele, u Kelnu imao i nesuglasicu sa trenerom Sašom Obradovićem, kada je iz ljutnje šutnuo flašicu, a onda i celu gajbicu sa vodom jer ga je Sale izbacio s treninga. Ipak, Pešić je tom boravku dao posebnu notu.

Foto: StarSport

„Bila je to mlada i ambiciozna ekipa, a kod Pešića se radilo ‘krvnički’. Kaže nam jednom ‘žalite se jer treniramo mnogo svakog dana, dva treninga dnevno. Evo ja mogu da vam izađem u susret i da imamo jedan trening, ali ceo dan’. Bili smo mladi i talentovani i on nas je tu brusio igrački“.

Tih godina Partizan je predvođen Duškom Vujoševićem dominirao u Srbiji i regionu, ali su u timu Zvezde verovali da nisu inferiorni i bili su spremni čak da se odreknu zarada da bi pojačali ekipu.

„Mi smo posle polufinala tadašnje NLB lige mislili da je to to, ostajemo na okupu i tad smo čak rekli Slobi Vučićeviću da bismo se odrekli 20 posto zarada da ostanemo. Tad je Sloba bio jedan izuzetan čovek koji je imao super odnos. Čak i kada su kasnile plate, uvek se pojavljivao i objašnjavao šta se i zašto dešava. On je ispoštovao nas. Međutim, između njega i Pešića nije došlo do nekih dogovora i već sledeće godine, umesto korak unapred, Zvezda ide dva koraka unazad“, kaže Kešelj.

Tokom razgovora nam je objasnio da se uvek vodio emocijama i da je uvek išao na sve ili ništa. Pojedine situacije obeležilo je njegovo „kockanje“ i takva priča je bio Beneton.

Miško Ražnatović Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

„Tad sam u januaru imao ponudu da odem u Beneton. Bjelica je isto imao ponudu da ode u neki drugi klub. Znam da mi je tada Miško na sto doneo ugovor koji je triput bio veći finansijski i što bih išao u evropski klub, zbog čega mi je rekao ‘da te ne gotivim toliko, ne bih te ni pitao, potpisao bih umesto tebe’. U januaru dobijam ponudu te druge sezone, stabilan klub, posle Pešića. A Zvezda u tom momentu… Ostali su ljudi koje ne želim da imenujem, ali koji nemaju nikakav kredibilitet, niti težinu. Na kraju se ispostavilo da su nas i slagali. Kao borimo se za opstanak u Jadranskoj ligi. Poređa nas Trifa (Aleksandar Trifunović prim. aut.) i kaže ‘ljudi, ako ispadnemo ostaćemo zapisani u istoriji kao ekipa koja je uspela da ispadne'“.

Ekipi su u tom trenutku bile potrebne pobede nad Radničkim i FMP-om da bi opstala, a nekoliko igrača se dogovorilo da ne želi etiketu gubitnika.

„Nas pet, šest, Bjelica, Tadija, Štimac, Vuk Radivojević, Bakić, dogovorimo se između sebe da ostanemo do kraja, da hoćemo da pobedimo i da nećemo da nas obeleže. Svi volimo taj klub, svi smo učestvovali u njegovom životu, da bi te sutra pamtili kao generaciju koja je ispala iz Jadranske lige. I ja kažem Mišku ‘neću da potpišem ugovor za Beneton, smatram da bi to ispalo kao da sam pobegao od problema i svoje ekipe. Ako taj Beneton mene želi u januaru, želeće me i u junu’. Brinuo se da se ne povredim, ali rekao sam da je to moj rizik. Ostali smo u Jadranskoj, ali posle više nikome tu nije bilo do takmičenja, jer je atmosfera oko cele ekipe bila loša“.

To kockanje mu se, po rečima Miška Ražnatovića isplatilo jer je dogovorio prelazak u Olimpijakos tokom letnjih priprema.

Paralalelno sa klupskim usponom dešavao se i onaj reprezentativni. Dušan Ivković je 2009. godine doneo medalju Srbiji posle suše od sedam godina, a Kešelj zbog peha nije igrao u Poljskoj.

Već godinu kasnije, sve naše igrače, pravi miks mladosti, iskustva, majstora i ljudi zadatka otišao je u Istanbul na Mundobasket.

„Mi smo se zezali, kad sam pričao Krletu i rekao ‘ajde ja sam izgubio medalju sa reprezentacijom u Istanbulu ali u istoj hali u poslednjoj sekundi dobio Evroligu, a ti u istoj hali dva puta gubiš u poslednjoj sekundi i sa reprezentacijom i CSKA. On meni kaže ‘kume, ne smem da tvrdim, ali ja mislim da sam bio i u istoj sobi u hotelu u kojoj sam bio 2010, 1012, 1016, ne mogu sto posto da se setim ali mislim da je bila ista i soba u istom hotelu’. Danas ovog momenta mogu da se setim noći posle utakmice sa Turcima. Protiv Španaca su nas svi otpisali.

„Protiv Hrvata dobili jedva, pevamo u autobusu, adrenalin, sve. I Novica, ja i Teo izađemo iz hotela, sednemo pored tu da se izduvamo malo jer smo sutradan bili slobodni, pa onda Španija. Ozbiljan adrenalin posle Hrvatske, ne može niko od nas da spava. Odemo da prošetamo i popijemo neko piće. Sećam se, dođe nam Španac koji gleda to prvenstvo i kaže nam ‘good game’ (dobra partija prim. prev.) ali u fazonu ‘preksutra ispadate i pakujete kofere’. Jedan njihov navijač. Garbahosa, Rudi, Navaro, nema koga nema. Ali ne znam, to kao kad ideš negde pa imaš dobar osećaj. Mi smo mislili, idemo da ih pobedimo, takva je atmosfera bila. Svaka izmena je bila precizna, bukvalno se sve znalo, svaka odbrana, pogled, sve“, opisuje Kešelj.

Igralo se četvrtfinale protiv Španije, Marko je dao trojku za 89:84 i Srbija je bila pred velikim „skalpom“ nad evropskim i svetskim prvakom u tom momentu. Španija je izjednačila, ostalo je desetak sekundi do kraja, Teodosić je uzeo loptu. Ispred njega je posle preuzimanja bio Horhe Garbahosa.

Viši i sporiji, ali tona iskustva u nogama, dok snage u Teovim nije bilo ostalo mnogo.

Foto: EPA/GEORGI LICOVSKI

„Duda je zvao pik end rol da odigraju Krle i Teo i da Teo spusti Krletu loptu ako bude preuzimanje. Druga opcija je bila da on probije Krletovog igrača, ja u ćošku ‘vamo, ‘namo i u uslovu da jedna od te dve opcije ne može, onda izbaci Kešelju ili nekome na tri, jer sam tad dao pet trojki, išlo me dobro. I onda, daj da probamo, bilo nerešeno. Ja raširio, stojim spreman, sve, Krle pik, ovi preuzmu i Teo krene ljulja ga, ljulja ga i ja reko’ sad će da probije. I on ‘bam’, ja gledam loptu kako leti, ona upada u koš. Radovanje, Španci traže tajm-aut. Posle utakmice kad smo se smirili, pitam ga ‘brate, kako ti pade na pamet da šutneš s devet metara ono’. Čovek je rekao da ako preuzme da ideš u probijanje. Kaže on meni ‘brate, ja nisam imao snage da ga probijem! Bukvalno sam crk’o, nisam imao snage i brate šutni je i to je to’. Tako je ta trojka postala legendarna, jer Teo nije imao snage da probije Garbahosu“, otkriva Kešelj.

Usledilo je bolno polufinale sa Turcima i krađa kakva će ostati urezana mnogima u glavama još dugo godina. Kerem Tundžeri je prošao pored Kešelja tako što je celim stopalom zgazio u aut. Sudije to nisu dosudile, a Srbija je izgubila za taj zicer, iako je bila bolja ekipa. O situaciji sa Omerom Ašikom i njegovom glumom da ne može da šutira slobodno bacanje zbog povređenog oka, izlišno je i pričati

Posle svega se Marko šali kad kaže da je „prošlo tek deset godina, možda nekad prebolimo, rane su još sveže“.

Marko Kešelj Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

„Prvi sam posle te utakmice rekao da nema teoretske šanse da je prošao negde, a da nije ušao u aut. I Duda meni tu u besu ‘da si mi sad u klubu, udavio bih te!’. Dobro, vi mene udavite, ja kažem da je čovek izašao u aut. Fizika ne može da dokaže da je prošao, a da nije ušao u aut. Prebacio se preko mog kolena i celom nogom zgazio. Sutradan, mi premotavamo snimak, ceo stručni štab svi gledaju i eto ‘bio je u pravu’. Znao sam da ne može preko mene“.

Suđenje sa tog meča ocenjuje kao kriminalno, jer tvrdi da je ta pobeda ukradena Srbiji. Marko priznaje da nikada nije mogao da odgleda opet tu utakmicu.

„Mi smo celu svlačionicu izlomili u Turskoj. Oni ulaze, mi plačemo, Odjednom eto ga i Erdogan da pozdravi učesnike. Vidim tamo one s bubicama što ulaze, ma marš tamo, šta ulaze, niko ne može da nas smiri. Svi vrište, svi nervozni. Sve i da je sleteo vanzemaljac iz NLO-a. I onda Duda ulazi, a ja ‘bio je aut’, ma kakav bre aut. Puno emocija je bilo. A Erdogan se rukovao sa igračima i otišao kod njih. Posle je bila neka priča da su imali milionske premije za to finale i postoji priča da je na poluvremenu finala duplirao te premije. Protiv Amera ipak nije moglo. Oni su i bez toga dobili svi po neke stanove, keš i Mercedesa nekog da biraju“.

On je i posle tog prvenstva na kom je Srbija završila kao četvrta imao dobrih izdanja. Jedno od njih je bilo u porazu od Francuza na EP 2011, promašajem Duška Savanovića.

„Posle sam zezao Savana ‘ukrao si mi dva dana naslovnih strana u Beogradu’. Dao isto poena kao Toni Parker pa smo se šalili. Eto i u tim nekim porazima mi smo imali taj neki šmek. Te večeri Savanu rođendan, mi izgubili, svi onako utučeni jer smo imali vrhunsku akciju i donosimo mu tortu i onda Krle kaže ‘eto Kešelj nam je izbio medalju i penziju iz džepa za Istanbul’, to je bilo preuzimanje i Tundžeri se slučajno tu našao i otkotrljala se lopta do njega, ali sam ja stajao pored. I Krle ‘stari otrov’, kaže ‘eto Kešelj nam je izbio penziju iz džepa, a Savan plasman na Olimpijadu’. Onda sam se ja posle zezao za halu i pričao mu ‘kume, mislim da si ipak ti maler'“.

Duda Ivković je Marka pratio i u klubu kao trener u Olimpijakosu. Kada su se Pirejci plasirali na fajnal for Evrolige, Kešelj je imao zanimljiv susret sa Robertom Prosinečkim, tadašnjim trenerom fudbalera Zvezde.

„Dolazim u hotel, Prosinečki bio trener. Oni meni tu neki dres i pita mene Robi ‘s kim igrate prvu utakmicu na fajnal-foru?’. Odgovorim da smo sa Barselonom, a CSKA i Panatinaikos drugi par. Priča Robi ‘eh da je bilo ko drugi, pa i da imate šanse, ali Barselona’. Biće to kao lagana priča. Meni prvi F4 u životu, mi svi tamo da dobijemo. I na aerodromu jedan grčki novinar kaže da je to već preveliki uspeh. Mi rasterećeni i onda otišli da nagradimo sebe malo i prvo dobijemo Barsu, pa CSKA u onoj legendarnoj utakmici. Sedim u sobi u hotelu, zvoni telefon ‘ćao Marko, Robert Prosinečki je. Ja da te zovem, setio sam se kako sam rekao da nemate šanse i čestitam ti osvajanje’. Rekoh – eto Robi, pogrešio si. On i Nenad Peruničić su sedeli i među prvima sam se sa njima čuo“.

Prosinečki
Foto: Srđan Stevanović/Starsport

Olimpijakos je do titule u Evroligi 2012. došao na najdramatičniji mogući način, košem u poslednjoj sekundi i to nakon što je nadoknadio skoro 20 razlike protiv CSKA. Posle epizode u Atini, sledi pad.

Marko je tada nakratko promenio menadžera, ali i klub. Birao je Valensiju i to je bio verovatno najlošiji izbor u karijeri, jer bi u suprotnom imao još jednu Evroligu.

„Zovu me iz Olimpijakosa, kažu ‘potpiši, potpiši’, ja polako, ima vremena. Niko Olimpijakosu ne kaže – ima vremena. Oni tad formirali ekipu. Moja želja je bila NBA. Duda je uz to otišao iz Olimpijakosa, pa sam se pitao da li ću imati istu ulogu. Onda je iskočila Valensija, Evrokup, tamo ćeš da napraviš dobre brojke, pa da uđeš na velika vrata, treba ti dobra sezona… U međuvremenu na pripremama s reprezentacijom, razmišljaš o tome, a ovamo stvari nisi završavao. Kad je došlo dotle, otišao sam u Valensiju i bio odmah dočekan na nož. Taj čovek tamo je imao dil sa tim drugim menažderom, ja se vratio kod Miška ne razmišljajući o tim stvarima. Nisam hteo da izađem iz kuće, a ne da idem na treninge. Nastao je opšti haos. Grešku sam shvatio mesec dana otkako sam otišao tamo. Cela ekipa Olimpijakosa je ostala. Pero me zove tada, a i dan danas mi kaže ‘ja sam ti govorio, nisi hteo da me slušaš, žao je i meni'“, izgovara sa kajanjem u glasu.

Foto: Srdjan Stevanovic / StarSport

Za pet meseci je prošao put od evropskog šampiona do igranja u Le Manu u Francuskoj. Tada francuska košarka nije bila ni blizu današnje u kojoj je Asvel evroligaš. Nakon svega toga je jedini logičan potez bio povratak u Srbiju i ekipu Mege.

„Deki Milojević mi je davao svaku podršku koju sam mogao da dobijem. Došli smo do finala Kupa i na jednu loptu ga izgubili. Tu sam opet dobio poziv za reprezentaciju od Saleta, pa odem na pripreme sa Fenerom kod Željka, pa letnja liga sa Portlandom i taman upao si u bunar i nekako si se dogrebao, video svetlo i opet nešto… Možda neke činjenice ni ne znam, ali posle dobre sezone u Megi, poziva za reprezentaciju gde smo Luka Mitrović i ja ispali u poslednjem filteru, neki drugi momci su otišli to je ok, ti kao u januaru tek potpisuješ za Lavriju u Grčkoj. Bilo je bukvalno ili ‘potpši za Lavriju ili ono’. Verujem da sam jedini igrač kog su već od 26. godine počeli da penzionišu. Kad sam se vratio iz Belgije, to mi je isto bilo loše iskustvo“, kaže Marko.

Tokom karijere je bio i u Ostendeu (2016/2017), što je bio još jedan iznuđen i loš potez, posle čega se Kešelju u glavi iskristalisala jedna misao.

Foto: Foto: STARSPORT/ Pedja Milosavljevic

„Mišku sam tad rekao: vidi, jedino što za mene ima smisao je da sa Zvezdom osvojim nešto i da imam Kup ili pehar. To je ono što bi moglo da me vrati. Ovde dobiješ neka krila, podršku. Sećam se da ja nisam radio tako nikad ranije. Imao sam svog trenera koji mi je telo doveo do perfekcije, kao Roki sam trenirao. Ustajao sam u pet ujutru, išli na dunavski kej pa trčali sprinteve, pa se motkama mlatili jer je u meni hteo da probudi da opet zavolim. Kad si dve, tri godine utučen, onda ni trening ne možeš da smisliš. Tad sam imao pozitivnu energiju. Kad sam potpisao ugovor u Zvezdi i izašao iz kancelarije, mislim da sam se prvi put nasmejao posle tri godine, što se tiče košarke. Meni je osmeh bio od uva do uva. Reko’ to je to, nisam mislio da ću davati po 20 poena, ali da ću skakati, ‘daviti’ nekog, raditi nešto, doprinositi“, ispoveda Kešelj.

Ispostaviće se da je to iskustvo u Zvezdi bilo poslednje, zbog čudne odluke bivšeg trenera Dušana Alimpijevića. Videlo se tokom retkih mečeva, na kojima bi dobijao šansu, da Markovo samopouzdanje nije na nivou, a sada otvoreno može da kaže čija je to odluka.

Alimpijević
Foto: Pedja Milosavljevic / STARSPORT

„Meni je bukvalno Alimpijević posle tih priprema i druge utakmice u sezoni, saopštio: ‘tebi ugovor treba da se raskine, nije to to’. I to sam prvu utakmicu igrao tri minuta, a drugu dva i po minuta recimo. I to uđem, publika traži ‘šutni, šutni’, osećaš se kao junior, jer uđeš na 40 razlike i onda ti kao aplaudiraju. Meni posle druge, treće utakmice u sezoni kaže ‘idi kod Nebojše da ti se raskine ugovor’. Od tog momenta sam bio odstranjen od ekipe“.

Sa Milanom Tomićem je priča bila drugačija, a stručnjak koji je dugo radio kao pomoćnik u Olimpijakosu, nije verovao da Marko posle godine neigranja može da odgovori zahtevima koje Tomić postavlja. Taj animozitet koji je Alimpijević gajio je ipak ostao nešto posebno gorko.

„Cela hala skandira moje ime protiv Cibone da me uvede, on me gleda i ne uvodi me. Na konferenciji su ga isto pitali novinari što i bilo je kao ‘mi ga mnogo poštujemo, Marko je za primer, ali neću da ga vređam sa ta tri minuta’. I sutradan mi kaže ‘ako tebi smeta da podržavaš ekipu pored terena i da ne uđeš, reci mi odmah, neću više nikad da te skinem’. Ja kažem ‘na 40 razlike da podržavam ekipu? Nisam ovde u svojstvu ljubitelja kluba ili navijača, igram, znojim se i bijem na tom treningu, zašto ne bih dobio neku nagradu? Pa i ako misliš da sam loš, onda mi bar na 40 razlike daj da igram deset minuta. Samo sam se nasmejao, okrenuo se i otišao“.

Marko Kešelj Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

To je praktično označilo i kraj košarkaške karijere Marka Kešelja, koji se od tada posvetio drugim pozivima.

Humanitarni rad ga privatno ispunjava, posebno kroz organizaciju „Srbi za Srbe“. Sve je krenulo nekako spontano, a on i Raduljica su čak bili na Kosovu i Metohiji u vreme još kada su tamo bile barikade da bi pružili podršku svom narodu.

„Zaustavi nas policija zbog brzine i pitaju gde ćemo i kad im rekosmo, pitaju ‘kako ćete na Kosovo, neće da vas puste’. Ne sekiraj se, čekaju nas dole. Organizovali smo trojku iz bloka u Kosovskoj Mitrovici i održavao sam kontakte sa tim ljudima. Viđali smo se i u Mitrovici i u Beogradu. Trojka iz bloka tamo, pa obilazak manastira, tu se onda susrećeš s ljudima, oni ti pričaju priče. Dotakne te jer vidiš da u 21. veku oni žive kao Gali u onom crtanom filmu u nekom ozidanom prostoru i okruženi sa svih strana. Povežem se tako sa momcima, oni se bave humanitarnim radom, ja imam sportiste i prijatelje koji bi da pomognu i hajde svi zajedno da sednemo i da izmozgamo nešto“, kaže Marko kako je priča tekla.

Marko Kešelj Foto:Dragan Mujan/Nova.rs

Njegovo geslo u humanitarnom radu je da „kad možeš u kafani da daš muzičaru u harmoniku, možeš da ubaciš i u kutiju za donacije“. Tako je došlo do nekoliko izgrađenih kuća za ugrožene. Kešelj Srbe opisuje kao solidaran narod kada ima pravo usmerenje.

„Evo čovek koji je nama ove godine uplatio najveću donaciju, on je prodao svoju vikendicu, kuću koja mu ne treba. Celu donaciju od prodaje vikendice uplatio je kao donaciju nekom koga u životu nije video ni čuo, nego ga je jednostavno priča dotakla i vas iznenadi ta solidarnost“, prepričava.

Tvrdi da su svi problemi minorni u poređenju sa onim sa čime se suočavaju ljudi na KiM koji nemaju struje i vode, a okruženi su Albancima. Jedan ekstreman slučaj je i priča čoveka koji spava u istoj sobi sa svojom kravom.

„Prošli put kad smo se vraćali iz tih enklava i uglavnom kad se vraćamo bude ti teško kad vidiš tu decu, pa u kolima bude neki muk. Kažem: čoveče, svakom u Beogradu ko sedne u kafić i počne da priča o problemima, svi imamo kao neke probleme, ali samo bih ga na pet sati poslao da se provozaju i sednu i provedu jedan dan sa tim ljudima, da vide kako nemaju osnovne stvari za život, ni grejanje, ni vodu. Da vide kako deda od 80 i nešto godina spava u istoj prostoriji sa kravom, pokriven nekim ćebetom. I kad to vidiš, onda shvatiš da naši svakodnevni problemi nisu vredni tog stresa koji mi sami sebi namećemo. Ima tih ljudi u okolini Beograda, Vojvodini, svuda ih ima. E kad to vidiš, onda imaš želju da se priključiš i pomogneš“, kaže Kešelj.

Foto: Youtube.com

Neke od enklava su usred albanskih naselja, pa Albanci Srbima kradu stoku, truju krave i slično. Uz humanitarni rad, potpredsednik Zvezde se bavi i privatnim biznisom sa borovnicama, za koji za sada kaže da je samo hobi.

„To moje selo sa majčine strane prazno je, ništa se ne dešava i onda kao hajde da probamo da zasadimo i da vidimo hoće li tu da živne. Porodica nam održava to tamo i oni su uz mog ujaka tamo sto posto, ja sam povremeno. Nisam ja uložio ne znam koliki novac i ne znam kolike hektare, ali dok ne baciš kamenčić u vodu, ne znaš koliko će prstenova da napravi. Tako smo zasadili hektar, pa onda još jedan i da vidimo kako će dalje. Borovnica je isplativa biljka, ali nema mnogo starih zasada. Zvao sam i Tripka (Uroš Tripković) za savete i on meni kaže: vidi Marko, ti dođeš tu jednom u dva meseca, ja imam kućicu ovde. Dođem, prespavam, ujutru orezujem, time se bavim i posvetio sam se. Ja ću sačekati da mi još malo posedi kosa, da više zavolim boravak u prirodi pa ćemo onda da vidimo“.

Dok se to ne desi ostaće posvećen sadašnjoj funkciji, pa drugog januara 2021. godine svoj 33. rođendan dočekuje kao zadovoljan čovek i funkcioner kluba. Na pitanje kako sada gleda igrače sa kojima je do juče igrao, tvrdi da su oni esencija košarke.

„Što se tiče funkcije u upravi, to mi je prazan list, tu ja učim. Ne mogu više da se vratim na svlačionicu, svakodnevno treniranje i sve to jer sada ima drugih i drugačijih problema. Mi treba da budemo servis igračima i ja mislim da su oni svetinja i tako ih posmatram“, zaključio je Kešelj. u razgovoru za Nova.rs.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar