Ljudi danas imaju drugačije lobanje nego pre 100 godina: Naučnici otkrili iznenađujuće promene

Ljudi koji su živeli pre jednog veka imali su izduženije lobanje u smeru od čela ka potiljku.

Tokom poslednjih 100 godina, oblik glave kod Japanaca značajno se promenio: lobanje su postale okruglije, jagodične kosti uže, gornja vilica šira, a nos tanji i izraženiji. Iako se promene u drugim delovima sveta mogu razlikovati, ukupni trend je verovatno globalan, smatra Šiori Usui iz Nacionalnog istraživačkog instituta policijskih nauka u Čibi, u Japanu.

„Logično je da se slične morfološke promene dešavaju širom sveta, kako se način života globalno modernizuje“, kaže ona.

Naučnici često koriste mere sa ljudskih ostataka iz 19. i ranog 20. veka kao referencu za „savremenog“ čoveka, objašnjava Usui. Međutim, poznato je da su ljudi danas u proseku viši i krupniji nego pre jednog veka, uglavnom zbog boljih uslova života, ishrane i zdravlja. Usui i njen tim pretpostavili su da isti faktori mogu uticati i na oblik glave.

Kako bi to proverili, istraživači su sproveli CT snimanja lobanja 34 muškarca i 22 žene koji su preminuli prirodnom smrću između 1900. i 1920. godine. Njihova tela bila su donirana Medicinskom fakultetu Univerziteta u Kjotu za potrebe disekcije, a kasnije su postala deo muzejskih zbirki skeleta.

Tim je zatim prikupio i snimke 29 muškaraca i 27 žena koji su preminuli između 2022. i 2024. godine. Njihova tela bila su podvrgnuta postmortalnom snimanju, sve češćoj praksi u Japanu koja je omogućila stvaranje velike „virtuelne kolekcije skeleta“, navodi Usui.

Istraživači su koristili 161 referentnu tačku na trodimenzionalnim prikazima lobanje kako bi precizno izmerili njen oblik i uočili suptilne, ali dosledne promene tokom vremena. Najupadljivije je to što su ljudi postali brahikefalni, što znači da su lobanje izgubile nekadašnji ovalni oblik – nekada su bile duže od napred ka nazad i uže sa strane, dok su danas kraće i šire.

Iako se to uklapa u ranija zapažanja zasnovana na proučavanju živih ljudi, CT snimci su otkrili i niz drugih razlika koje su iznenadile istraživače, kaže Usui. Pored promena u obliku jagodica, nosa i gornje vilice, čelo je postalo kraće – počinje više na licu – i blago udubljenije. Takođe, koštane izbočine iza ušiju, poznate kao mastoidni nastavci, postale su veće i izraženije.

Ove promene su suviše novijeg datuma da bi bile rezultat genetske evolucije, smatra Usui. Verovatnije je da su posledica načina života, poput boljeg zdravlja i ishrane u detinjstvu, kao i konzumiranja mekše hrane koja zahteva manje žvakanja.

Tim je takođe utvrdio da su razlike između muškaraca i žena danas izraženije nego pre 100 godina. Muške lobanje imaju izraženije nadočne lukove, veće mastoidne nastavke i naglašeniji prednji deo lica u odnosu na ženske.

„Ovo je za nas bio upečatljiv i neočekivan rezultat“, kaže Usui. „Očekivali smo da će se, zbog sve sličnijeg načina života muškaraca i žena, fizičke razlike smanjivati. Međutim, analiza je pokazala suprotno – polni dimorfizam se zapravo povećao.“

Jedno istraživanje iz SAD iz 2024. godine nagovestilo je slične promene u obliku lica kroz vreme, dodaje ona. Ipak, starija američka studija iz 2000. godine ukazivala je na suprotan trend – prelazak ka ovalnijem obliku lobanje u poslednjih 100 godina. Razlog za to mogu biti tehnološka ograničenja ranijih istraživanja, ali i demografske promene usled velikih migracija u SAD.

„Nadamo se da će biti sprovedeno više globalnih studija kako bismo razumeli na koji način su se različite populacije prilagodile ubrzanoj modernizaciji okruženja“, kaže Usui.

Za Frančeska Kapela sa Univerziteta u Palermu, ova studija pokazuje da čak ni relativno novije ljudske populacije nisu „fiksirane“ u određenom fizičkom obliku, već se i dalje menjaju.

„To otvara važna pitanja o odnosu genetike i okruženja – posebno kod osobina koje su se tradicionalno smatrale stabilnim, poput biomorfologije kostiju“, ističe on.

Rezultati takođe sugerišu da bi naučnici trebalo da razmotre ažuriranje standarda za identifikaciju ljudskih ostataka, kaže Kimberli Plomp sa Univerziteta Filipina u Dilimanu.

„Ako su se lobanje savremenih ljudi, a verovatno i druge kosti, značajno promenile u tako kratkom periodu, to može značiti da metode koje koristimo više nisu onoliko precizne koliko smo mislili. To je od suštinskog značaja za biološku i forenzičku antropologiju“, zaključuje ona.