Zidine, ljudi i vera koja opstaje: Moj put nade na Kosovo i Metohiju

Piše: Aleksandra Kožul

Uteha i isceljenje ne pitaju za naciju

Dok hodaš ka crkvi, imaš osećaj da si ušao u "živo nebo", mesto gde vreme kao da miruje i stoji.

Najdublji mir donose mošti Svetog kralja Stefana Dečanskog, ktitora i osnivača manastira. Pred njim se sedam vekova brišu razlike među ljudima, u ovaj manastir dolaze mnogi, bez obzira na naciju, tražeći utehu ili isceljenje.

Ali ono što Dečane čini vizuelno neponovljivim je njegov raskošni živopis. Sa preko hiljadu kompozicija, to je najbogatija riznica vizantijskog slikarstva koja je preživela do danas.

Posebno zadivljuje činjenica da su freske ostale gotovo netaknute, sa bojama koje i posle više od šest vekova deluju živo, kao da su juče naslikane.

Meni je najdraža ona retka, neobična freska Isusa Hrista koji drži mač. Dok sam stajala pred njom, nekako sam shvatila da taj mač ne seče kožu, već zablude.

Isusov pogled, strog a spokojan, ne ostavlja prostor za izgovore. U tom susretu oba elementa, i čelik u ruci i svetlost na licu, stapaju se u jedno, u podsetnik da je istina oštra, ali da jedino ona istinski oslobađa.

Još jedan tihi sloj ove lepote krije se u samoj arhitekturi. Spolja klesan od mermera u toplim tonovima, manastir svojom romaničkom otmenošću podseća na primorske katedrale, ali unutra čuva čisto pravoslavno srce.

Taj sklad različitih stilova daje Dečanima jedinstven izgled među našim zadužbinama, to je kuća u kojoj se Istok i Zapad ne sukobljavaju, već grle. Kroz tu lepotu vodio nas je jeromonah, otac Petar.

Pričao nam je o Svetom Kralju, istoriji i freskama s takvom radošću da nam je tu ljubav i poštovanje prema Dečanima zauvek uselio u srca.

Njegove reči su učinile da istorija i umetnost ožive, ostavljajući u meni neizbrisiv trag te neopisive dečanske blagodeti.

Sudbina zna svoje vreme

Još u povratku sa te prve posete sam znala da ću se vratiti. Ta želja, sada shvatam, nije bila samo trenutni zanos, već nešto što me je stalno intrigiralo.

Međutim, kad god bih pokušala da organizujem put ili zakažem smeštaj, nešto bi se isprečilo. Nizale su se teške situacije, operacije, bolesti u porodici, strah prijatelja od putovanja, unutrašnje borbe najbližih, čija su sećanja još uvek zarobljena u traumama izbegličkih kolona iz Krajine i za koje Kosmet nije samo geografija, već bolan podsetnik na život u enklavama, bodljikave žice i KFOR.

Uprkos svim preprekama, nastavila sam da tragam za mogućnošću odlaska. Nisam odustajala, jer odavno verujem da se vrata velikih i važnih iskustava otvaraju upravo onda kada im je vreme. I onda se, jednog vikenda, dok sam sa prijateljicama planirala neka sasvim druga putovanja, taj prostor iznenada otvorio. Samo sam im rekla “Odoh ja u Dečane, makar sama”, ali me je moja drugarica Marija mirno i sigurno pogledala i kratko rekla “Idem sa tobom”.

I tako smo krenule, same, mojim kolima. Gotovo svi su bili u čudu, a neki su nas iskreno molili da odustanemo. Danima pred put nizala su se ista pitanja: „Gde ćete same?“, „Kako ćete se snaći?“, „Šta ćete reći na administrativnom prelazu?“.

Ali uprkos svemu tome, u meni su postojali samo mir i neka neobjašnjiva sigurnost. Danas znam da je to bila to čista vera. Ona stabilnost da, kada kreneš otvorenog srca, loše stvari jednostavno ne mogu da se dese.

Tokom celog puta imala sam osećaj spokojstva, strah nije postojao. Vozila sam kroz predele gde se navigacija gubila, signal nestajao, ali taj unutrašnji kompas nije pravio greške. Postojao je samo taj duboki osećaj da, kada ideš u goste takvim svetinjama, nisi sama. Kao da putuješ pod nekom nevidljivom zaštitom. Samo poverenje, mir i vera.

Svetinje koje odišu istorijom

Prvo smo obišle Pećku Patrijaršiju. Čim zakoračiš unutra, doslovno se oseti to vekovno trajanje, kao da svaki kamen izdiše istoriju koja je mnogo veća od nas. Imale smo tu neverovatnu sreću da u tom trenutku nije bilo nijedne grupe turista. Bilo je to vreme rezervisano samo za nas dve. Ta prazna porta nam je omogućila da sve doživimo onako kako treba, bez žamora i žurbe.

U toj samoći, mir Patrijaršije postao je još snažniji, kao da se sav taj prostor otvorio samo da nas primi. Put nas je dalje vodio ka manastiru Visoki Dečani, gde smo usred kamenog mira prisustvovale večernjoj službi. A onda, dogodilo se nešto što nismo očekivale i što nas je potpuno očaralo.

Bio je to onaj poseban, gotovo opipljiv trenutak uzvišenosti kada smo pristupile kivotu. Celivanje moštiju Svetog Kralja nije bio samo čin poklonjenja, već trenutak u kojem se vreme zaustavlja, a čovek se oseti neobično malim, a opet beskrajno blagoslovenim.

Osećaj koji vas tamo obuzme ne može se opisati drugačije nego kao duboko utočište. Sveti Kralj i dalje bdi nad svojom kućom, ali i nad svima nama, bez obzira na veru, ime ili uverenja. Pod njegovim svodovima ima mesta za svakog ko traži mir, podsećajući nas da smo pred večnošću i istinom svi isti.

Sutradan, na liturgiji, slušala sam božanstvenu besedu o Mariji Magdaleni, ženi koja je prva izgovorila one najvažnije reči „Hristos vaskrse“. Dok su mi te reči odzvanjale, doživela sam je kao stub snage u trenucima kada su druge izjedali sumnja i strah.

Ona je bila ta koja je hrabrila, svedočeći da je milost uvek prisutna, i baš tada sam duboko osetila zašto je Isus njoj i ženama uvek govorio „Radujte se“, dok je muškarcima govorio „Ne bojte se“. Ta poruka o ženskoj postojanosti i snazi koja čuva svet onda kada sve deluje izgubljeno, snažno je odjeknula u meni.

Kroz tu besedu sam prepoznala svaku ženu koja u tišini i sa neverovatnim poverenjem nosi svoj životni teret. Za mene, te reči su bile slavljenje ljubavi koja pobeđuje strah, one snage koja se ne dokazuje silom, već mirom koji zadržimo u sebi čak i kada je najteže.

Odanost koja prevazilazi strah

Put nas je vodio dalje, dublje u srce Metohije.

U Prizrenu smo obišle manastir Svetih Arhangela i Dušanov grad, hram Svetog Đorđa i Bogosloviju.

Ipak, moja davnašnja želja bila je posetim Crkva Bogorodice Ljeviške.

I to je priča za sebe. Ta zadužbina kralja Milutina, toliko puta paljena i rušena, i dalje ponosito stoji.

Njene freske, onako ranjene i oštećene, kao da te gledaju pravo u dušu. Iako ne govore rečima koje možemo da razumemo, one svedoče o svemu što su preživele.

U jednom trenutku, dok sam stajala unutra, pod tim visokim svodovima koji još uvek mirišu na paljevinu i večnost, emocije su me potpuno preplavile. Zaplakala sam, pogođena težinom koju to mesto nosi.

To nisu bile suze tuge, već suze pred nečim toliko velikim i svetim što odbija da nestane, uprkos svemu što mu je čovek radio. U tom mraku Ljeviške, shvatila sam da su te rane na zidovima zapravo naši najsvetliji ordeni.

U Velikoj Hoči i Orahovcu videle smo drugo lice opstanka. Posetile smo Vinicu Petrović i razgovarale sa porodicom koja generacijama živi od zemlje i vina, a kojoj je, bez ikakvog pravog razloga i objašnjenja, oteto 40.000 litara vina i 6.000 litara rakije.

Slušati o takvoj nepravdi je teško, ali videti njihovu jednostavnost i dostojanstvo dok stoje na svom pragu, natera te da se zapitaš nad svakim svojim problemom. Ti ljudi ne mrdaju odatle, uprkos svemu.

Sve je to ujedno i bolno i uzvišeno, ispunjavajuće na neki neobjašnjiv način. Baš kao što iz crnila zapaljenih zidova Bogorodice Ljeviške i dalje izviru svetle oči naših fresaka, verujem da će se tako roditi i neko bolje sutra za sve nas.

Što bi rekli naši domaćini: „Gospod je veliki.“ I zaista, u toj tišini Metohije, te reči dobijaju pun smisao. Odzvanjaju kao onaj biblijski poziv: „Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se!“

Kuća duša

Iz te tišine prizrenskih ruševina i dubine Ljeviške, vratili smo se pod okrilje dečanskih zidina, gde nas je čekao poslednji blagoslov pred povratak. Ispratili su nas Arhimandrit Sava, iguman dečanski, i jeromonah otac Petar.

Njihova dobrota, blagost, a pre svega mudrost, ne mogu se opisati običnim rečima. Oni ne govore mnogo, a kažu vam sve. Razgovor sa njima nije samo razmena reči, već razmena mira koji vam se polako, neosetno, useljava pod kožu.

Tek kada kreneš nazad, shvatiš da taj mir nije ostao tamo u manastiru, nego je ostao u tebi, kao tihi dar koji nosiš kući, dokaz da si, dotičući njihove reči, zapravo dotakao samu suštinu Dečana.

Beskrajno sam im zahvalna na blagoslovu i prilici da razgovaramo. „Dođite opet, ovo je i vaša kuća, kuća svih nas“, rekli su nam na polasku. I stvarno smo se tako osećale. Da ćemo se sigurno opet vratiti našoj kući.

Poslednja stanica nam je bila Gračanica, još jedna zadužbina Kralja Milutina. Toplo, kameno svedočanstvo naše postojanosti u ravnici. Gledajući njene kupole, osetila sam da se krug zatvorio.

Sve one strepnje s početka puta ostale su negde daleko, nevažne pred ovom tišinom. Krenule smo sa verom, a vraćale se sa potvrdom da svetlost uvek nađe put do onoga ko se ne boji da krene ka njoj.

Tamo gde strah prestaje

Obišla sam mnoga sveta mesta, od hramova po Indiji, Nepalu i Baliju, do starih staza u Turskoj, Grčkoj i Hrvatskoj. Ali na ovom putu sam shvatila jednu stvar: nije bitno ko smo, u šta verujemo ili kako gledamo na svet.

Postoje mesta koja jednostavno obrišu sve te razlike među nama i vrate nas na ono najčistije što nosimo u sebi. Naše svetinje na Kosmetu, a posebno Visoki Dečani, imaju tu neku tihu snagu.

One te ne pitaju ni za ime, ni za veru, ni kojim putem hodaš. Tamo osetiš mir koji ne možeš lako da objasniš, mir koji podjednako dotiče i onog ko veruje u Isusa, Muhameda, Šivu ili Budu, kao i onog ko još uvek traži svoje odgovore.

Kao da ti zidovi pamte vekove molitvi i svima šapuću isto: nismo sami i svetlo postoji, čak i kad ga ne vidimo. Shvatila sam da nije greh pasti, nego odustati.

Čoveku je dato da pada, ali i da ustane i produži dalje, bez mržnje. To je suština, da ti u srcu ostane ljubav prema svima, jer smo u njoj svi jedno.

Ovaj put za mene je takođe i bio dokaz da se istorija i danas živi kroz te ljude tamo.

Uprkos svim teškim prizorima i ranama koje se vide, u meni je ostala nada i onaj osećaj da ljubav i poverenje uvek nađu svoj put.

Zapravo, ovo je bio podsetnik da svetlost uvek nađe onoga ko se ne plaši da krene ka njoj. Zato ta mesta ne treba samo videti već ih treba doživeti, srcem.

Znam i razumem da mnogi oklevaju, da ih koči strah ili neka neizvesnost, ali čim se pređe administrativna linija, taj strah nestaje i zamenjuje ga neki čudan spokoj. Zato bih volela da ohrabrim svakoga ko razmišlja o ovom putu. Krenite, ne bojite se, već se radujte. Tamo ćete, pored istorije i starih zidova, sigurno naći naći i deo sebe koji ste možda negde usput izgubili.