Ovo je nuklearna „grobnica“ smeštena duboko pod zemljom: Evo gde bi bio zakopan radioaktivni otpad koji traje milion godina

Na ulazu stoje uniformisani čuvari sa oružjem za pojasom i posmatraju dok se probijate napred. Pred vama se pruža pustoš zarđale metalne konstrukcije, napušteni dimnjaci i zastarela oprema. Krećete ka ruševinama velike, oronule zgrade od crvene cigle. U zaštitnom odelu i teškim čizmama sa čeličnim ojačanjem, hodanje je otežano. Ruke su vam u duplim rukavicama, lice zaštićeno maskom sa filterom. Nijedan deo kože nije otkriven.

Unutra, svetlost lampe otkriva mašine i rezervoare prekrivene rđom. Na zidu upozorenje sa simbolom radijacije podseća na opasnost. Osim sopstvenog disanja, čuje se samo pucketanje Gajgerovog brojača.

Ovako izgleda ulazak u hemijsko postrojenje Pridnjiprovski u Ukrajini za nuklearne istraživače, među kojima je i Tom Skot sa Univerziteta u Bristolu. Nekada veliko sovjetsko postrojenje za preradu uranijuma i torijuma, danas je napušteno i prepuno radioaktivnog otpada nastalog između 1948. i 1991. godine.

Kada je Sovjetski Savez nestao, kompleks je ostavljen da propada. „Zgrade su zastrašujuće i pune opasnosti. Osim fizičkih, tu su i radiološki rizici“, kaže Skot za "Science Focus".

Kada je boravak ljudi previše rizičan, na teren izlaze roboti. U ovom slučaju, to je bio robot-pas „Spot“, opremljen senzorima za detekciju radijacije. Sa zaštitnim gumama na šapama, ulazio je u objekte i pravio trodimenzionalne mape prostora, locirajući zračenje.

Skotov tim bavi se „nuklearnom arheologijom“ pronalaženjem i analizom starog radioaktivnog otpada. Međutim, pronalazak je tek početak. Pravi izazov je bezbedno skladištenje.

Danas se visoko radioaktivni otpad čuva u nadzemnim, zaštićenim objektima, ali oni ne traju zauvek i moraju se povremeno zameniti. Problem postaje još veći jer svet prelazi na nuklearnu energiju kao alternativu fosilnim gorivima, što znači da će otpada biti sve više.

Već sada nuklearna energija obezbeđuje oko devet odsto svetske električne energije, a količine otpada rastu. Samo Velika Britanija bi do 2125. mogla imati skoro pet miliona kubnih metara radioaktivnog otpada dovoljno da se napuni oko 1.900 olimpijskih bazena.

Zbog toga naučnici traže dugoročna rešenja. Najrealističnije je skladištenje otpada duboko pod zemljom, na dubinama između 200 i 1.000 metara, u takozvanim geološkim odlagalištima. Ta mesta bi na kraju bila trajno zatvorena kako bi se sprečio bilo kakav kontakt sa ljudima.

Ova „nuklearna grobnica“ oslanja se na višeslojnu zaštitu – posebne kontejnere i stabilne stene koje sprečavaju curenje radijacije. Veći deo radioaktivnog materijala oslabiće tokom prvih hiljadu godina, ali deo ostaje opasan i stotinama hiljada godina.

Pre odlaganja, visoko radioaktivni otpad se pretvara u staklo i zatvara u metalne kontejnere, dok se drugi tipovi otpada pakuju u čelik ili beton. Naučnici istražuju i nove materijale otpornije na koroziju, poput legura titanijuma i nikla.

Jedan od najvećih izazova je izbor lokacije. Potrebno je pronaći stabilne geološke strukture koje mogu izdržati i prirodne katastrofe i klimatske promene tokom stotina hiljada godina. Čak se razmatraju i uticaji budućih ledenih doba.

Postoje i konkretni projekti. Finska je nadomak otvaranja prvog takvog skladišta, dok je Švedska započela izgradnju. U SAD je plan za odlagalište u Nevadi obustavljen zbog političkih i geoloških zabrinutosti.

Pored skladištenja, naučnici rade i na „zaključavanju“ radioaktivnih materijala u posebne keramičke strukture koje mogu trajati milionima godina.

Ali čak i kada se otpad bezbedno zakopa, ostaje pitanje kako upozoriti buduće generacije. Simboli i jezici se menjaju, pa ne postoji garancija da će ljudi za hiljade godina razumeti upozorenja.

Zbog toga se razmatraju različite ideje od fizičkih oznaka i spomenika, do neobičnih rešenja poput genetski modifikovanih životinja koje bi reagovale na radijaciju.

Ipak, neki stručnjaci smatraju da je možda najbolje ne ostavljati nikakve tragove, kako se ne bi privukla radoznalost budućih „tragača za blagom“.

Kako god bilo, jedno je sigurno: nuklearni otpad je problem koji će čovečanstvo morati da rešava vekovima. „Ne smemo dozvoliti da buduće generacije zaborave gde se nalazi“, upozorava Skot.