O trenerskoj karijeri Radomira Antića manje-više sve je poznato, ali postoje neki sitni detalji kojih se Nova.rs prisetila, i upravo su oni bili ključ uspeha velikog i neponovljivog stručnjaka.
Prisetili smo se i pojedinih njegovih izjava u kojima je reč „atmosfera“ imala posebnu težinu.
S druge strane, retko ko zna šta je bio razlog da Antić, koji je igrao u odbrani, na poziciji desnog beka i koji je bio šampion s Partizanom, upiše samo jedan meč za Jugoslaviju i to svega desetak minuta kao rezerva.
Klub u kojem je ponikao bila je Sloboda iz Užica za koju je igrao od od 1967. do 1968. godine, pre nego što je otišao u Partizan. Upravo je u Humskoj proveo najviše vremena, od 1968. do 1976. godine odigrao je 181 meč uz devet postignutih golova, a titulu prvaka Jugoslavije s crno-belima je uzeo 1976. godine.
PROČITAJTE JOŠ
Bio je tada Antić u punoj snazi i ozbiljan kandidat za nacionalni tim, koji je vodio legendarni Miljan Miljanić Čiča, ali ga nije poveo na Svetsko prvenstvo u Zapadnoj Nemačkoj 1974. godine.
Udahnuo je i prvi dah totalnog fudbala koji je stigao od Rinusa Mihelsa, trenera Ajaksa početkom sedamdesetih, kada su „kopljanici“ triput pokorili Evropu.
Brojevi su bili samo cifra na leđima, svi su mogli da igraju sve, ali žestoka konkurencija učinila je Radomir odigra svega jedan meč za Jugoslaviju.
Prvenstvo na njegovoj poziciji imao je u to vreme neprikosnoveni Džemal Hadžiabdić, čuveni desni bek mostarskog Veleža, kasnije Svonsija. Priliku su još dobijali i Petar Krivokuća iz Crvene zvezde, kasnije Nikica Cukrov iz splitskoj Hajduka.
I tada, kada je Antić dobio priliku da uđe u igru, bila je to prinudna izmena. Vladimira Petrovića Pižona zamenio je Franjo Vladić, leva polutka Veleža iz Mostara, a umesto njega zbog povrede je u 80. minutu ušao u igru defanzivac Partizana.
Taj prijateljski susret s Mađarskom (1:1), bio je prvi i poslednji ples Radomira Antića u nacionalnom timu.
Ipak, Antić nije bio čovek koji se tek tako predavao. Bio je rođeni pobednik, pa je karijeru u reprezentaciji izgradio kao selektor. I to izuzetno uspešan. Čuvao je slavu za trenerske dane!
Odveo je Srbiju na Mundijal u Južnoj Africi 2010. godine, vratio kult reprezentaciji i učinio da ga nacija zavoli. Nacija, koju je prethodno ujedinio, koja živi za fudbal.
Koliko god sledeća rečenica apsurdno zvučala, ona je istinita. Faktor iznenađenja u kome se sve zna bio je Antićev recept za uspeh.
U Atletiko Madridu s kojim je osvojio duplu krunu 1995/96. Antiću su ključni igrači bili, do tada za Špance, anonimni Milinko Pantić, kao i Hose Luis Perez, poznatiji kao Kaminero.
Opšte poznata je priča da je Mister jedva namolio kontroverznog predsednika „jorgandžija“ Hezusa Hila da dovede Pantića iz Partizana.
Čak je iz svog džepa hteo da plati kao deo transfera 75 miliona španskih pezeta, današnjih oko 450.000 evra. Izmislio je Milinka Pantića, a tri godine kasnije vezista je postao legenda kluba. Postavljena je i njegova bista ispreed stadiona Atletika. Sve zahvaljujući neponovljivom Misteru.
„Više volim dobru atmosferu, nego dobrog igrača“, doslovce glasi Antićeva rečenica, koju je sto puta izgovorio što pred saradnicima, što pred novinarima.
Jedini čovek koji je vodio tri najveća španska kluba – Real, Barselonu i Atletiko Madrid, kao i reprezentaciju Srbije, bio je toliko uspešan zbog tog njegovog faktora iznenađenja u kome se sve zna.
„Za mene je fudbal igra iznenađenja. Ali u toj igri iznenađenja, moraju da postoje konstantne stvari i konstantna pravila. To znači da morate da iznenadite protivnika nekom vašom idejom. Kod mene se uvek znalo ko šta radi. Ni jedan aut, nije bezveze bačen. Znalo se tačno ko baca, kako ga baca, ko pokriva i ko prima loptu“, otkrio je svojevremeno Radomir.
Koliki je Antić bio detaljista i perfekcionista, potvrđuju njegove sledeće reči.
„Insistiram uvek i na rasporedu živog zida. Kada stoje trojica, kada četvorica, kada petorica. Zna se tačno redosled, zbog visine da se olakša posao golmanu. Korneri su takođe, kao i slobodni udarci posebna priča. Leva, desna korna, slobodan udarac iz opasne i iz udaljene zone. Sve mora da se zna“, bile su Antićeve reči.
Faktori iznenađenja u Atletiku već smo rekli da su bili Pantić i Kaminero. Posebna priča je tek ona sa Srbijom.
Ko je pratio kvalifikacije za Mundijal u Južnoj Africi siguno se seća ko su bili heroji – faktori iznenađenja, Antićeve nepobedive Srbije.
Kumovi! Miloš Krasić i Milan Jovanović.
„Orlovi“ su preko krila dobijali sve ključne bitke na putu do kapitulacije proviničke odbrane, golmana i mreže.
Antić je dao apsolutnu slobodu Krasiću i Jovanoviću, koji su igrali u životnoj formi, te su upravo te 2010. godine ostvarili transfere života. Prvi u Juventus, drugi u Liverpul.
Kada nisu davali golove, asistirali su. Neumorno centrirajući na glavu Nikoli Žigiću, ili traživši u šesnaestercu završni pas do Marka Pantelića.
Ipak, ovoga puta je faktor iznenađenja na vreme pročitan od strane protivnika.
Dok je Srbija stigla do Južne Afrike, kada je nacija očekivala bar plasman u nokaut fazu takmičenja, baš kao i selektor i igrači, svi su znali da „orlovima“ moraju da skrešu krila.
To je značilo da zaustave Jovanovića i Krasića. Epilog je svima dobro, poznat. Završili smo kao poslednji u grupi iza Nemačke, Gane i Australije.
To nikako ne umanjuje Antićevu fudbalsku veličinu. Živeo je fudbal, imao ga je u „malom prstu“, a faktor iznenađenja u kom se sve zna, bio je njegov recept za uspeh.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
