Ljubazna žena nam je objašnjavala kuda da idemo kako bismo stigli do stadiona, a iza nje je stajala starija koleginica čiji pogled je, onako "busplusovski", govorio: "Prvo da vidim vaše karte, pa možete gde hoćete".
Taman dok u glavi preračunate da ste vožnju u dinarima platili slično kao i u Beogradu, već ste prozujali nekih pet, šest kilometara od obale Dunava do cilja.
PROČITAJTE JOŠ:
Izlazite iz „rupe“, a iznad glave vam piše ime i prezime „Ferenc Puškaš“. Znate da ste stigli na pravo mesto.
Samo da pazite da vas ne ubije trolejbus dok gledate desno u natpis „Hotel Arena“. Sve živo u okolini nosi tu reč.
Te „Arena plaza“, ili „Arena mol“, te hotel, stanica… I onda kad preživite prelazak ulice na mestu gde ne vidite pešački prelaz (klasični Srbi), onda vam postane jasno i zašto svuda piše „arena“.
Ispred vas se nađe siva grdosija koja vam se isprva uopšte ne učini toliko velikom, opasana okolo ukrasnom betonskom ogradom.
Tek kad se približite i prođete kroz otvorenu kapiju, postane vam jasno koliko ste sitni u poređenju sa zdanjem građenim od 2017. do 2019. godine tu u 14. distriktu Budimpešte.
Koštala je „tričavih“ 533 miliona evra. Viktoru Orbanu svašta može da se spočitava kada se sa strane posmatra njegova vladavina, ali ovde grešku nije napravio.
Štaviše, zadao je domaći zadatak svom „drugaru“ Aleksandru Vučiću koji već pet godina priča o nacionalnom stadionu u Srbiji.
Te Surčin, te Ostružnica, ovo, ono, pa onda malo i pompezne najave da ćemo se kandidovati za neko od velikih takmičenja poput Mundijala 2030.
Svega je bilo u prethodnih pet godina. Prikazivali su se i planovi gde se drveće vidi kako viri sa oboda Nacionalnog stadiona Srbije, pa slike u programu uživo.
Bilo je svega sem stadiona. Dok se kod nas o tom stadionu razmišlja, ovamo u Budimpešti već uveliko prže Red Hot Čili Pepersi na terenu „Puškaš arene“.
Samo tu srpska novinarska noga neće još neko vreme kročiti. Na jednom od ulaza, prolazite kroz velika staklena vrata gde vam najpre portirka, a onda i čovek iz obezbeđenja otprilike poručuju da – sve i da ste Vučić i Orban lično, ne možete da prođete do tribina i terena.
Čuš tek novinar, koga to briga. Sajt, prijava, pa onda ulaz. Kad već neće da nas puste, ‘ajde onda bar negde da popijemo kafu…
Eno tamo kafić, evo ga i restoran, ali oba zatvorena. Kažu nam ljudi: „Rade samo kad su događaji“.
Jednostavno, takva je politika kuće. Prvo se prijaviš, brale, onlajn, ako nema fudbalske utakmice, koncerta ili drugog dešavanja, pa onda možeš da obiđeš mesto koje sa svih strana izgleda impozantno.
Kod nas se pisalo da će prvo biti izdvojeno 150 miliona evra, pa je to onda raslo i išlo do pola milijarde evra. Slično je u praksi išlo i u Budimpešti, pošto je krajnja cena bila nekih pet puta veća od prvobitne.
Samo ne daj Bože da tako nešto nas zadesi, nećemo jedan fudbalski hram za 200 godina isplatiti.
A u glavnom gradu Mađarske za spomenute pare dobijete stadion koji deluje visoko kao desetospratnica, oko kog je sve čisto i podšišano, gde sa nekoliko strana možete da se slikate pored natpisa „Puškaš arena“ dok u pozadini vidite delo arhitekte Đerđa Skardelija.
Roditelji sa decom mogu da se koriste nekolicinom zabavnih parkova i sprava za klince, oni koji „znaju fudbal“ imaju sto za tekbol, a pored su i košarkaški tereni.
Tu blizu je i zgrada koja svedoči da Budimpešta ima šmek stare metropole, pa pored nje stadion izgleda kao neki NLO, a zanimljivo je da jedino uzdužne „šare“ koje idu ka krovu pomalo podsećaju na taj staromodni „vajb“. Malo.
Direktno ispred arene je zgrada na kojoj piše „Puškaš“, a zatim i atletska staza i red spomenika iza kojih pogled puca ka koncertnoj dvorani i uz koju je „skriven“ Olimpijski muzej.
Ako planirate da obilazite čitavo zdanje na kom je tokom otvaranja 15. novembra 2019. i meču Mađarske i Urugvaja stalo rekordnih 65.114 ljudi, biće vam potrebno bar sat vremena.
Da obiđete stadion treba vam bar desetak minuta, a ako usput zateknete otvoren kafić ili rešite da obiđete i omanji Olimpijski muzej, onda je to bar dvočasovno iskustvo.
Dodajte tome možda i neku utakmicu, ode ceo dan samo u 14. distriktu Budimpešte. Na jednoj od klupica ispred stadiona mladi par se zaneo u svojoj zaljubljenosti, na stazi nedaleko odatle više ljudi je trčalo i treniralo, na klupici tridesetak metara dalje neki momak je pričao telefonom, dok je stazom mlada žena gurala kolica i dete u njima.
Iako spolja deluje podalje od „salonaca“ u centru, unutra mesto deluje zanimljivo, jedni ljudi prolaze tuda, drugi posećuju i obilaze, ima života.
I pritom, Mađarska, koja je odavno prežalila onaj poraz na otvaranju od Urugvaja i golove Kavanija i Rodrigeza, te utešni pogodak Adama Salaja, sada već ima čime da se pohvali i ima mogućnost da se kandiduje za bar neku utakmicu velikih takmičenja.
A to je domaći zadatak kom se za sada u Srbiji ne nazire ni kraj, ni rešenje, samo prodaja magle i izgovori.
BONUS VIDEO: Bakljada ultrasa Ferencvaroša pre meča sa Zvezdom
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare