Lalatović za Nova.rs: Vidić bi bio luđi od mene kao trener

Fudbal 26. nov. 202021:32 > 21:57
Podeli:

U intervjuu za Nova.rs, Nenad Lalatović opisao je prijateljstvo sa Nemanjom Vidićem i gde bi voleo da ga vidi u budućnosti, iako ni sam još ne zna konkretne planove svog petostrukog kuma i velikog prijatelja.

Veliki deo priče sa Lalatovićem ste već mogli da pročitate na našem portalu, a za kraj smo ostavili možda i najaktuelniju temu u srpskom fudbalu, Nemanju Vidića.

PROČITAJTE JOŠ

Legendarni igrač Mančester junajteda je „prodrmao“ srpski fudbal otvorenim pismom, posle kog Lalatović na konferenciji za medije nije želeo previše da govori.

Ipak, tek u intervjuu za Nova.rs je detaljnije opisao i kumstvo sa Vidićem, ali i naveo gde bi voleo da ga vidi u budućnosti. Pored toga, bilo je reči i o ponudama iz inostranstva, ali i planu Lalatovića da za 10 godina preuzme nacionalni tim Srbije.

Na početku, „dotakli smo se“ saradnje sa Ivicom Tončevim u Radničkog iz Niša.

„Saradnja sa Tončevim je bila fenomenalna, mogu ljudi da ga vole ili ne vole. To je čovek kod koga znaš ko je gazda u klubu. Dok sam tih godinu dana bio u Radničkom, sve je ispoštovao što smo dogovorili, kako prema meni, tako i prema igračima. Čovek koji ima autoritet, jako voli svoj klub. Digao je Radnički. Bio je lojalan, ispoštovao je mene i igrače, traži rezultat, ne daje puno, odmah da znamo. Tončev ti neće dati ni centa da te počasti, ako ti nije obećao. Kaže, leeele, leeele, nisam ti obećaaao, neemam pare. Ja kažem, gazda, dobro! Malo sam pitao da poguraš igrače. Ne! Neću! Razumem, nema potrebe, ali, kad ti obeća, ispoštuje. On je narodni čovek, priča narodnim jezikom, koji svi razumeju“, rekao je Lalatović.

Foto:Nenad Mihajlovic/Starsport

Usput, slikovito je napravio paralelu i sa radom sa igračima, kroz anegdotu sa jednog trenerskog okupljanja pred dobijanje licence.

„Dođem ja na licencu, pričaju neki treneri latinski. Ništa ne razumem. O čemu oni pričaju, kojoj taktici? Ima li neko da nije razumeo? Ja se javim. Šta je sad, opet ti Lalatoviću. Ja kažem, nisam ništa razumeo. Šta ti da razumeš, kad ćeš ti biti trener? Ja kažem ovako: Sve ove trenere ću pobeđivati kada postanem trener. Ali, pričaj jezikom da te narod razume, da te fudbaler razume. Fudbaler nije edukovan fakultetom. To što on priča da bi vaš šarmirao, to ne prolazi na pijaci, ulici, kod igrača koji ima osam razreda osnovne škole. Moraš da mu pričaš da te razume. Zato ja pričam tim jezikom, nemoj da pričaš da bi kupio tri uticajna čoveka, a mora normalan narod da te voli“, rekao je Lalatović.

Kad smo kod toga, da li se dešavalo da se sretnete sa navijačima Partizana koji ipak imaju neke simpatije za Vas?

„U poslednjih šest meseci, bar 15 puta je neko prišao samo da znaš, super si, ja te vređam na utakmici isto, ali te poštujem. Ti si ginuo za svaki klub koji si vodio, ne volim kad pobediš Partizan. Tvoj temperament ne volimo. Ja im kažem „da, ali da imate trenera poput mene, vi biste ga obožavali“. Voleli biste svi potajno da imate nekog kao što sam ja. Bilo je slikanja, to su sve normalni partizanovci koji mi prilaze, nisam nikad imao neku lošu situaciju. Ja nikad njih nisam psovao i vređao, ponižavali su me, gađali, psovali, svašta pričali za porodicu i mene. Ja im to oprostim posle utakmice. Nikad nisam rekao ružnu reč, osim na proslavi Kupa, nisam više mogao da trpim uvrede prema bivšoj ženi koju su nazivali k.., to je jako ružno. Sin je plakao zbog toga, bio je na utakmici, to ne mogu da im oprostim. Vređali su moju ćerku od devet godina. Tako su pogrdne reči da mi je i Bajatović rekao „mi nismo mogli da verujemo šta oni pričaju“. Zbog toga sam u revoltu počeo to da pevam, navijači su prvi počeli „J… Grobare Lalate“, i jednostavno je izašlo iz mene jer nisam mogao ta poniženja da trpim, išlo je preko svake mere. Ovako, Partizan ne mrzim, kad igraju evropsku, verujte, navijam za njih. Moji veliki prijatelji su Sale Ilić, Vlada Ivić, Vukić, da ne nabrajam… Stanoja volim, Miloševića, Batu Mirkovića, Krstajića. Pa ja te ljude volim. Ne volim Partizan, ali ne mrzim, treba li da mi skinetu glavu jer sam ja Nenad Lalatović i imam ovakav temperament? Takav sam, sve što radim, radim iz emocije. Napravim gaf koji ne treba, ali to sam ja“, iskreno će Lalatović.

Foto: Srđan Stevanović/Starsport

Uz prijateljstvo sa pomenutim partizanovcima, Lalatović izdvaja i Ljubišu Tumbakovića.

„Toliko mi je žao što nisu pobedili Škote, Tumba mi je u tri najbolja naša trenera, s Dorćola je, beogradski mangup sa stilom. Imao je sjajne rezultate sa Partizanom, vole ga igrači. Sve što želim svom ocu, želim i Tumbi.“

Kako vidite kuma Nemanju Vidića u budućnosti, kao trenera ili funkcionera?

„Vida je za mene petostruki kum, ja sam ga oženio, krstio sam kumića Luku, on je krstio moje troje dece. Čovek je kapiten Zvezde, Spartaka iz Moskve, Mančester junajteda, naše reprezentacije. Da li će se baviti trenerskim poslom, ne znam. On apsolutno će ostati u fudbalu, to je samo moje lično mišljenje. Šta je njegovo opredeljenje, ja to ne znam. Ne želim da iznosim javno, samo smatram da šta god bude radio, radiće to dobro. To je jako pošten momak, zna šta hoće, nema nijednu mrlju, porodičan je, u braku, ima tri sina, posvećen je apsolutno svojoj porodici. Šta god odluči, on je moj najbolji prijatelj, mi smo kao dva rođena brata, uvek ću biti na njegovoj strani i ima moju podršku. Šta god da bude. Šta će odlučiti, ne znam, mislim da mu je vreme, ako želi, da se vrati u fudbal. Da li će to biti srpski, ili engleski, ne znam. Dosta je vremena prošlo, on ako želi da se bavi trenerskim poslom, on može da nađe klub „dok pucneš prstima“. Zato što je Nemanja Vidić. Moja je želja da se on vrati, i meni će biti lakše. Mislim da se neće vratiti u srpski fudbal. Kad bi se vratio, može da bude selektor, može da bude i nešto drugo, ali šta god da odluči, ja ću ga podržati. Nikakve druge stvari neću komentarisati, svako ima pravo na svoje mišljenje. Ali, što se njega tiče, tu mane nema, on je Nemanja Vidić i ja ga jako volim.“

Kako je došlo do toga da „klikne“ između vas i postanete nerazdvojni.

„Došao je u svlačionicu, i posle treninga vidim ja dan neki „mali“ ide i ne ferma nikog. Nije bio plašljiv. Nismo imali uslove i novac. Moraš da nemaš, da si željan da uspeš. Danas deca imaju ajpede, najbolje telefone… Nisu željni da uspeju. E kad nemaš, želiš da zaradiš i dođeš do toga. Ja sam živeo u 40 kvadrata i želeo sam da pomognem porodici, to je moj san. Ja sam video da sam jedini izlaz ja. Morao sam da radim kao zver. Tako i Nemanja. Prepoznali smo se tako, nije imao auto kad je došao, išao je peške, ja stanem i kažem mu „upadaj“, počeli smo da pričamo, dopao mi se. Došao je iz Užica, nikog nije znao, ‘ajde na Dorćol, u kafić, ovo su moji drugari… Tako se upoznavao sa ljudima, vezali smo se i zvali su nas blizanci. File (Zoran Filipović), trener, kaže, „vas dvojica spavate u istom krevetu, ne mogu da verujem, svuda ste zajedno“. Bio sam kapiten i zaslužio je da igra, bilo je mečeva gde sam ja kao kapiten tima insistirao da on igra tu utakmicu kad nije bilo planirano da bude u sastavu, moja je ljubav prema njemu uvek bila velika, i obrnuto. Moj otac ga obožava, njegov otac mene“, kaže Lalatović.

Vidić je uvek delovao mirnije i ne deluje kao neko ko bi „eksplodirao“ kao Vi dok vodi meč. Da li Vam kaže nekad nešto posle burnih reakcija tokom mečeva?

„Kaže, ali možda bi bio gori da mu neko uvredi ženu i dete, verujte mi. Ja ga najbolje poznajem. On se suzdržava i lepo je što je tako. On ima fenomenalan stav, ali sam siguran da njemu vređate ženu i da mu vičete ko meni.. Dođe navijač u Kruševcu na konferenciju i kaže „j… ti ćerku“. U lice. Ja mislim da bi on sve polupao tamo, bio bi pet puta gori, da mu se to desi. Onda bi mnogi rekli „tako treba“. Ja sam kažnjen sa 100.000 i shvatio sam da sam budala. Dođe čovek i vređa moje dete i mene kazne. Ko je njega pustio, nema akreditaciju, istetoviran ceo. Zamisli da dođe u Liverpulu neko Klopu i vređa mu dete. To bi bio skandal najvećih razmera, a pošto je to rečeno meni, nema veze. Ja sam kažnjen što sam ustao i držao monolog. Šta treba, da dopuštam uvrede, da na sledeću konferenciju dođe neko da mi udari šamar? I ja budem kažnjen sa 1.000 evra. Onda sam shvatio da sam budala jedna, da treba da ćutim. Neka drugi pričaju. Platio sam 20.000 evra kazne, bolje da sam dao ocu, deci, nego Savezu“, naveo je Lalatović.

Foto: Nenad Lazić/Nova.rs

Da li je bilo ponuda iz inostranstva za Vaš nastavak trenerske karijere?

„Imao sam dve zvanične ponude i krivo mi je. Prihvatio sam, stiglo je na mejl, dve zvanične ponude. Advokati su pogledali, a jedna stavka je da ako je korona, moraš da radiš za 50 posto manje. I ja i štab. Ja sam prihvatio za sebe, ali ne mogu za štab. Trebalo je da potpišem na dve godine i bio sam zadovoljan, ali nisam zadovoljan da idem negde gde… Nije do para, nego poštovanja, mi smo stranci, može da me otera sutra, kaže „stavi ovoga“, a ja neću. Da radim i živim po tuđim pravilima ne mogu, radim po svojim, ja ne mogu da zaspim noću ako ću da stavim dete koje ne zaslužuje da igra. To bi me izjedalo. Sada mirno spavam, kad ima rezultata ima, kad nema, znam da sam radio pošteno. Kad ginem, ginem zbog svoje greške, ne zbog tuđe. Ali nadam se da će doći i do toga da odem u inostranstvo, da ja odmorim svoju glavu, ovde stalno radim pod nekim stresom. Ja svaki meč doživljavam emotivno, pretvaram se u drugog čoveka tada. Želim da pobedim, da budu ponosni na mene u porodici. Volim da pružim bolji život ljudima koje volim, ne dozvoljavam nikom da me uništi zato što sam Nenad Lalatović. Meni je porodica sve“, rekao je Lalatović.

Foto:Goran Srdanov/Nova.rs

Da li imate neka „sitna“ sujeverja, svi pamte da ste često mečeve vodili ne ispuštajući marker iz ruke, često ste u prsluku? Kako do toga dolazi i kada prestaje?

„Prsluk uvek nosim, zimi nikad ne nosim jaknu, nisam zimogrožljiv, decembarsko sam dete, vrućina mi strašno smeta. U Ukrajini sam igrao kad je minus, obučem štucne i šorc, svi me gledaju da li sam normalan. A meni prija, ja kažem, voda i vazduh osvežavaju čoveka. Kad ti je loše, izađi na vazduh, umij se. Kad je vruće, zagušljivo, ne mogu da podnesem i nervoza mi se stvara. Jednom ja u kancelariji, sastanak. Znam da me ne vole, ne mogu očima da me vide. Minus 20. Rade mi o glavi, ja otvorom sve da rashladim. I pingvinima je ‘ladno, a ja seo, majica na bretele i šorc. Ali prvo sam se istrljao da se zagrejem dok nisu došli. Sedim ja, a oni misle da sam lud. Pitaju da zatvore prozor. Kažem, znate li što je ovako hladno kod mene? Zbog ljudi poput vas. Sad zamislite da je ovde vruće, a znam da mi radite o glavi. Ako zaspim, moja glava ode. Čoveku kad je toplo spava, kad je hladno, drži oči otvorene. Dok god ste vi ovde, biće ovako hladno“, rekao je Lalatović.

Tek onda sledi najbolji deo.

„Kad su otišli, obukao sam i jaknu i sve da se zagrejem. Ja tačno znam kad, šta i kako. Flomaster sam počeo da nosim jer ne znam šta ću sa rukama, pa me on smirivao. Sada nosim brojanicu jednu, dao mi jedan čovek kog jako volim. Smiruje me, radim na temperamentu, ali ja sam takav. I zbog preuzimanja, igrači su navikli da čuju mene. Ja toliko gledam fudbal da znam kako će igrač da predribla. Moram da ga podsetim. Unutra, kontra noga. Učestvujem u igri, tu sam 90 minuta, zajedno smo 90 minuta. Ne mogu da sedim kao Kapelo i gledam utakmicu kao da sam u pozorištu“, priznaje trener Voše.

Foto: Nenad Mihajlovic/Starsport

„Fudbal je takav, energičan sport, umorim se posle utakmice i lepše zaspim. Četiri do pet puta nedeljno trčim po sat vremena, 10 kilometara. Imam ovde u Novom Sadu dva bazena, idem tri puta nedeljno da plivam. Vodim računa, trčim i plivam, idem u saunu, volim da vodim računa o sebi. Igram i fudbal, eto sad sam pao na ruku i tetive sam pokidao, ligamente na zglobu, moraću na operaciju, sat i po vremena će trajati i neće biti laka. Dali su mi sada ovu longetu i injekciju, pa ćemo videtu. Sigurno ću operisati ruku, ali fudbal u balonu će morati da pričeka, od sada idem na trčanje i razmišljam samo o fudbalu i poslu“, dodaje Lalatović.

Poznato je da mnogi igrači tokom aktivne karijere vole da odu u balon na fudbal, što je često kažnjivo. Da li Vi to pratite kod svojih igrača?

„Ne pratim, nisam od trenera da kažnjavam, 21. vek je, sve je dostupno. Brže se živi… Sad da igrač uzme koka kolu, nećeš je piti ispred mene na večeri, ali pij je posle. Cigara. Nemoj je kriti ispred mene u ruci, izgorećeš. Puši, znam da pušiš. Dođe igrač i priča sa mnom pokušavajući da prikrije, a smrdi na cigare. Daj, pričaj, znam da pušiš, nije problem. Što bih se bavio glupostima, on će pušiti šta god da ja kažem.“

Foto: Nenad Lazić/Nova.rs

Ima li zamerki za društvene mreže i telefone? Vi kao mlad igrač niste to imali i nije sve bilo dostupno.

„Ja i sad ne volim telefon, nemam Fejsbuk i Instagram. Šta treba, da postavim ruku, pa ključ kola, pa se pućim, pa da li jedeš gambore ili pljeskavicu… Šta me briga ko koliko lajkova ima? Nije mi normalno da privatnost pokazuješ svima. Mobilni ako zvoni nekom za vreme ručka, kažem „javi se sine“. Možda ti se žena porodila, možda se nešto loše desilo, možda je ocu ili majci pozlilo. Nemoj sad zbog mene da se ustručavaš, ja to dopuštam.“

Za kraj, Lalatović je otkrio i svoje planove za nastavak karijere – ispostavilo se da je napravio „desetogodišnji plan“.

„Voleo bih da odem u inostranstvo i da ostanem 10 godina. Ne zato što je loše. Ovde je prelepo. Ovde sam već dugo, ali mislim da bih bio rasterećeniji, i da te psuju, ne razumeš. U inostranstvu bi mogao da uživaš, dovedeš porodicu, nemaš stres svakodnevan kakav imaš ovde. I onda želim da se vratim sa 50-52 godine i da budem selektor A reprezentacije. Ali sa 50 i nešto. Ne vidim razlog da mi temperament bude prepreka za angažman, bolji CV u srpskom fudbalu i ligi nema nijedan trener. Ja kao predstavnik kluba idem da pravim klubu pare i rezultat. Treba da sedim i kažem kad me neko opsuje „ju, to nije lepo, zašto to radite“. Da se oznojim i brišem čelo maramicom, takvi ne prolaze. Ovakvi prolaze kao ja“, zaključio je Lalatović.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar