Nenad Lalatović, trener Vojvodine, u velikom intervjuu za Nova.rs, govorio je brojnim karijernim momentima od Proletera preko Crvene zvezde do novosadskog velikana, u kom je ove godine osvoji Kup Srbije. Posebno se osvrnuo na anegdotu o nepristojnoj ponudi koju je - odbio.
Temperamentni Dorćolac izneo je i brojne pikanterije, momente o kojima do sada nije govorio, naročito kada je u pitanju rastanak od Nikole Lazetića, sa kojim je od velikog prijateljstva došao do velikog raskola u novosadskom klubu.
Ipak, na početku razgovora, tema je bila utakmica od prethodnog vikenda. Vojvodina je igrala upravo protiv Crvene zvezde i izgubila sa 2:0, a Lalatović je imao šta da zameri svojim defanzivcima.
PROČITAJTE JOŠ
„Odigrali smo dobru utakmicu, Zvezda nije bila bolji protivnik, imala je dva udarca ka golu i dala je dva gola, krivo mi je zbog moja dva igrača kod prvog gola, u svlačionici smo se dogovarali. Da bi se dobila Zvezda, morate da imate koncentraciju svih 90 minuta. Kanga ide Gajiću iza leđa, jedan je trebalo da preuzme Kangu, a drugi da izađe na Gajića. Ukopali su se u mestu. Ima trenera koji traže da se igra zonska odbrana, ja nisam pristalica toga da se čuva prostor. Uvek im kažem, ne kažem da sam bolji trener od drugog, ali imam svoju filozofiju. Smatram da prostor ne daje gol, nego igrač, onda treba da se vrši pritisak na igrača. Oni i dalje vuku to jer su navikli da igraju zonu. Nismo izvršili pritisak na njega, i kao za maler, znam da će navijači Partizana opet biti ljuti na mene, ali šta da radim. Gajić šutira, pogađa lopta mog igrača i ulazi u gol. A u 3. minutu imamo stopostotnu šansu gde Borjan pokazuje da je stvarno najbolji golman u Srbiji. Da smo poveli, ko zna u kom bi pravcu otišla utakmica. I Đuričin bezveze uklizava kad ide lopta u gol aut. Ali bila je sporna situacija i na Čoviću, možda je mogao da bude penal i tu. Ali da ne pričam sad o tome, Zvezda je pobedila, čestitam im na svemu tome. Šta da radim, imali smo veliku želju, kako ja, tako i igrači, Zvezda nas nije nadigrala, imala je više sreće“, rekao je Lalatović.
DRINČIĆ NAJBOLJI VEZISTA KOG SAM TRENIRAO
Njegov tim posebnim čini Nikola Drinčić – mnogi bi u njegovim godinama odavno kopačke držali na klinu, a nekadašnji lider Partizana već dugo igra standardno i bez ikakvih povreda i problema.
„Drinčić i ja smo počeli saradnju u Čukaričkom i stvarno se radi o velikom profesionalcu. Takve igrače volim, igrao je u velikim klubovima, Partizanu, Spartaku iz Moskve, Krasnodaru, navikao je da igra napadački, da izlazi u taj pritisak. Kada sam bio trener Čukaričkog, igrao je fenomenalno, kad je došao novi trener, nisu nastavili saradnju, Drinčić se posvađao sa njim, on nije navikao da igra u zoni, da se brani i igra na kontru. Jednostavno, mislim da mu odgovaram kao trener, i on meni sa kvalitetima, fudbalskim opredeljenjem. Uvek se igra visok presing, napadački, lakše je oduzeti loptu na 20 metara od protivničkog gola i postići gol, nego uzeti loptu na 80 metara. To su velike distance. Ne propušta treninge, najveći je profesionalac kog sam trenirao, mogu da kažem i da je to najbolji vezni kog sam trenirao u karijeri, malo je igrača poput njega“, dodao je Lalatović.
Posle jedne pobede nad Partizanom, Lalatović je zagrlio Drinčića i poručio „da ste njega imali, možda biste me pobedili“.
„Meni je to neverovatno. Partizan ima dobre skaute, dovodili su Asana, Sumu, Sadika, imaju dobru omladinsku školu, ljude koji dobro vide fudbal. Neshvatljivo mi je da jure zadnje vezne, a imaju slobodnog momka koji nema obeštećenje, nema ništa. Nisu ga vratili i mislim da je Drinčić sad u Partizanu, oni bi bili bolji za 30-40 posto. Jer on bi pravio i druge zadnje vezne igrače. On voli Partizan, veliki je partizanovac. Zamislite da je pre četiri godine došao tamo, mislim da bi Partizan imao mnogo bolje rezultate“.
GEMOVIĆ BIO U ZATVORU JER JE ŠTITIO TRUDNU ŽENU
Posebna priča je dovođenje Miodraga Gemovića iz zatvora u tim Vojvodine, što je rizik koji bi malo koji trener preuzeo.
„Gemović je tada bio na izležavanju kazne u zatvoru, mislim u Šapcu. Igrao je protiv mene kada je bio u Mačvi, čini mi se. Moj bek nije mogao da ga sačuva, upao mi je u „oko“, ja sam tražio da ga dovedemo. Rekli su „ne možemo šefe da ga potpišemo, on je u zatvoru“. Pitam zašto, kažu mi da je udario jednog momka koji mu je zadirkivao trudnu ženu. I neka ga je udario, štitio je svoju porodicu i suprugu koja je bila trudna. Odgovarao je za to, bio u zatvoru par meseci. Pitao sam da li postoji ikakva mogućnost da ga dovedemo i da potpiše, da ga ne uzme neki drugi klub. Preko advokata i svega, poslali smo mu ugovor tamo i on je potpisao i došao. Jedan je od boljih krilnih igrača u Srbiji. Imao sam podršku od svih u upravi, on je stvarno kvalitetan igrač. Meni se taj gest još više i dopao, jer sam video da je štitio svoju trudnu ženu, vidi se po tome da je jedan kvalitetan momak koji štiti svoju porodicu“, kaže Lalatović.
Ta situacija pokazala je koliko prati scenu i da ima igrača koji mogu da se dobro pokažu ako im se pruži prava prilika.
„Dugo sam u srpskom fudbalu, dosta igrača poznajem i igrao sam protiv svih njih. Najviše volim da vidim igrača na kom je nivou protiv mene, ko igra napadački i agresivno. Takav igrač mi upadne u oko, odem da ga pogledam bar još dva puta. Naravno, savetujem se sa štabom, kupim informacije od drugih trenera, ali najviše verujem sebi i svom oku. Volim da vidim brzinu, motoriku, ako mi se sve dopadne onda gledam da ga dovedem. Naravno, ako klub ima sredstva da plati. Nažalost, ne možemo da se pohvalimo da imamo velika sredstva da dovedemo sve što želimo. Smatram da smo mogli u grupnu fazu Lige Evrope da smo imali veći budžet za pojačanja. Mi smo pokazali Standardu iz Liježa da možemo da pariramo sa igračima iz domaće lige. Malo je nedostajalo da ih izbacimo, a imaju budžet 30 puta veći od nas. Ja verujem u naše igrače, ali voleo bih da kad bih doveo kvalitetnog stranca, kao što imaju Zvezda i Partizan, oni prave razliku u srpskom fudbalu“, priznaje Lalatović.
Aktuelan je i Mirko Ivanić, kog je trener Voše želeo zimus, kada nije bio ni blizu trenutne forme.
„Ja sam rekao i tvrdim i sada, jedan od najboljih igrača koje sam trenirao. Trenirao sam ga u Proleteru kad je imao 17 godina, i to dve godine. Onda je ušao u prvi tim, počeo da igra standardno, opet sam ga trenirao ovde u Vojvodini. Samo mora da igra iza špica i da mu se da sloboda. Kod gospodina Milojevića je igrao krilo, a on ne može da prati beka i da se vraća, zbog Marina su trpeli, on je svetska klasa i velika igrač. Ivanić je ispaštao, ja sam rekao „ljudi, dajte ga meni odmah“. Ja ću ga uzeti i vratiti na nivo. Ipak, on se u Zvezdi vratio i sad je veliko pojačanje. I tada kada sam ga hvalio, bilo je komentara „ništa ne zna i ništa ne vidi“, rekoh „polako“. Samo ga stavite na tu poziciju i naravno, trener mora da mu veruje. Kad mu veruje, on vraća višestruko. Kad vidi da mu trener ne veruje, igra slabije, znam ga, tri godine sam ga trenirao. Stanković mu veruje, uz Kataija je on sada najbolji igrač Superlige i Zvezde“, poručio je Lalatović.
LUKA JOVIĆ ME JE KOŠTAO „GLAVE“
Svojevremeno, pružio je šansu i Luki Joviću, koji je podbacio u derbiju – nešto slično sada je doživeo Strahinja Eraković.
„Eraković je budućnost srpskog fubala i Zvezde, ja više volim da pogreši mlad nego stariji. Ja sam Luku Jovića stavio da igra prvi derbi sa 16 godina, to me koštalo glave. Dve stopostotne šanse je promašio u prvom poluvremenu, jedna sa pet metara kada je povratnu poslao preko gola. Da je dao gol, možda bismo tada osvojili titulu. Erakoviću treba dati šansu, pretalentovan je. Da sam trener, stavio bih ga, veliki je potencijal i uz to, ne može Zvezda da zaradi na Kangi, već na njemu, i treba ga forsirati“, naveo je Lalatović.
Ipak, on priznaje da nije bilo teško vratiti Jovića „na noge“ posle promašaja u derbiju.
„Nije bilo teško, bio je dečak, lakše je njemu da se vrati nego nekom od 25 godina. Ali nije mi bilo žao, znao sam da će biti zver od igrača, sad je pokazao i protiv Rusa kako igra. Takav je tip igrača, ali medijski su ga pojeli u Realu, napravili ogroman pritisak, trebalo je da puste, pokažu da veruju u njega, neka i promaši, onda će da vraća. Greška mu je što nije otišao u Bajern, bio je odličan u Nemačkoj, samo bi prešao u veći klub, bio rezerva Levandovskom ili bi igrao u paru sa njim. Liga mu je odgovarala, i trener je bio njegov Kovač… I Bajern je veliki klub kao Real. Tamo u Realu ima mnogo klanova, oni igraju za sebe“.
LEŽIM NA LEŽALJCI I POSLE ZVEZDE – BORAC, KAO POSLE REALA – SELTA
Mnogi srpski treneri posle Zvezde ili Partizana ne žele da se oprobaju u drugim klubovima u unutrašnjosti. Lalatović je izabrao Čačak i nije pogrešio.
„Imao sam tada 35-36 godina, posle Zvezde, zove Borac Čačak. I razmišljam, šta sad da radim… Nikad niko to nije uradio, da posle Zvezde i Partizana ode tamo. Ležim na ležaljci i razmišljam, čekaj Nenade, to je kao da si u Španiji i da si bio trener Reala. To je španski pandan Zvezdi. I da te zove Selta Vigo, da li bi otišao? Naravno da bih. Pa to je Borac Čačak u Srbiji, ja živim u Srbiji. Rekao sam da prihvatam, a ljudi su bili u neverici. Nemoj tamo, „poginućeš“, gde posle Zvezde u Čačak, tamo nema plata. A ja sam baš hteo u klub gde nema plata i koji je poslednji na tabeli, da svima pokažem koliko vredim i da sam najbolji. To što sam uradio sa Zvezdom smatram velikim uspehom, i dođem u Čačak i dovedem pet igrača iz druge lige. Kažem Slobi Iliću, daj svima po 500 evra platu, igraće za taj novac. Kad oni potpišu, ja ću onda doći. Tako je i bilo, posle 17 kola, mi smo 2. na tabeli. I onda je bila priča o Zvezdi, „ipak je on dobar, trebalo je da ga istrpimo“, klasično srpski. Kod nas vole da te tuku, da pogineš, pa kad pogineš i onda se dižeš, onda te opet hvale. Ali ja sam se stvarno zainatio i verujem u ono što radim, volim ono što radim. Biti sa Borcem posle 17 kola drugi u Srbiji, nije mala stvar. To je kod mene išlo postepeno, tako je najbolje u životu za svakog, i u karijeri. Eto, Savo Milošević je bio trener Partizana. On je moj veliki prijatelj i jako mi je žao što je dobio otkaz u Partizanu, mislim da je veliki partizanovac, ono što se desilo na utakmici (šutirao mikrofon, prim. aut.), svi mi u afektu reagujemo nekad, imao je veliki pritisak. On, Krstajić, Tomić, Deki kad dođe do toga da ode, pa nije sramota da odu u neki manji klub ako žele da se bave trenerskim poslom. To su treneri koji vrlo brzo dobiju veliki klub, odmah ili posle šest meseci. I onda, „ne treba mi više da radimo“, koga posle Partizana? U Zvezdu ne možeš, uzmi neki drugi klub, pa radi. Ako voliš posao. Ako voliš samo Partizan ili Zvezdu, i ne želiš da radiš nigde drugde, onda ne treba da se baviš trenerskim poslom. Ne treba da se pravi duga pauza, Savo pravi dugu pauzu, ja ga poštujem i cenim, dobar je čovek i ja bih voleo da on preuzme neki drugi klub u Srbiji i da nastavi i napreduje kao trener“, dodaje Lalatović.
Otišli ste iz Borca nekoliko dana pre meča u Kupu kada su Čačani pobedili Zvezdu sa 5:1. Da li Vam je žao što niste vodili ekipu tada u istorijskoj utakmici?
„Kako mi nije žao, ali to je bio trenutak kada sam otišao i kad sam rekao „dajte igračima bar po 200 evra, i ja ostajem“. Oni nisu imali da im daju bar po 200 evra, igračima sam pozajmljivao, desilo se da mi igrač traži 50 dinara. Ja ga gledam, za šta 50 dinara? Idem kući da vidim roditelje, treba mi za kartu, neku voznu ili autobusku. Nisu imali ni za to. Naravno, molio sam ih da daju bar po 200 evra igračima i nije bilo toga, onda sam prihvatio ponudu Vojvodine. Žao mi je samo što nisam vodio Borac protiv Zvezde kada su pobedili u Kupu sa 5:1″.
ZAŠTO HRVATSKI FUDBALERI NE BI IGRALI KOD NAS I OBRNUTO?
Napravili ste i malu revoluciju u Srbiji. Dešavalo se već često da srpski igrači sreću potraže u Hrvatskoj, ali ne i obrnuto. Nedavno ste doveli Slavka Bralića, hrvatskog štopera, kako je došlo do toga da ga uopšte skautirate?
„Mislim da treba da se stane na put tome da to bude problem, zašto ne bi hrvatski igrači dolazili kod nas i obrnuto, to je pre bila politika i možda će se neko ljutiti na mene, ali ja nisam zaražen mržnjom, mogu da se družim sa svima, i kad sam igrao u inostranstvu, družio sam se sa muslimanima, Albancima, Hrvatima, Darijo Srna mi je jedan od najboljih prijatelja iz inostranstva, Hrgović… Nemam ništa protiv, niti mrzim Hrvate, niti oni treba da mrze nas, treba naći zajednički jezik bar kad je sport u pitanju. Popričao sam sa tada već mojim bivšim sportskim direktorom Markom Jovanovićem, „imam dobrog igrača za tebe, znam koje igrače voliš“. Moram da pohvalim Marka, on je među 2-3 najbolja sportska direktora. Moja želja je da bude sportski direktor ovde, nije došlo do toga, uprava kluba želi da odluči. Onda ja kažem, naravno, ja sam trener, ali sam rekao da direktor mora da bude neko ko može da dovede igrača, i da ga proda. Kao Matijašević u Čukaričkom. On ima kontakte, Marko Jovanović isto to ima. Neko igra dobro, čuješ se sa nekim iz Olimpijakosa, Rusije. Onda, ne prihvatamo menadžera da dođe u klub pa da ja menadžeru dajem procenat. Ima sportskog direktora koji prima svoju platu i ima svoje kontakte. Onda mogu menadžeri da priđu i onda mi prodajemo igrača. A onda se dovede sportski direktor koji ne može da proda ni koka kolu na 40 stepeni. A mnogo si žedan, ali nećeš da kupiš od njega, neće niko ni koka kolu da kupi. I sad ja treba da dovedem takvog sportskog direktora, a klub treba da živi od nečeg. Dao sam predlog za dva sposobna direktora, ali mi je gospodin Đukić zamerio i rekao da se ne mešam u sve to, apsolutno je u pravu i to prihvatam. Neću da se mešam, Vojvodina je moja druga kuća i moj posao je teren i slažem se sa time. Što se Bralića tiče, Marko mi ga je preporučio, ja sam ga pogledao i volim uvek uživo da pogledam. Kaže mi „veruj mi, znam da će ti se dopasti“. Pogledao sam tri njegove utakmice, dopao mi se, otišao sam u upravu, tad je predsednik bio gospodin Gajić. U pet minuta smo se dogovorili. Eto, on je sad standardan igrač i igra bez greške. Jako mi je simpatičan i jedan je od omiljenih mojih igrača ovde“, naveo je šef stručnog štaba Novosađana.
Pamti se i raskol, iz perioda kada je Nikola Lazetić bio sportski direktor Vojvodine.
„Laza više nije u klubu, i jako mi je žao, ali moram da kažem. Laza je moj drugar, neko koga sam ja jako voleo i poštovao. Lazu sam prihvatio kada je došao ovde sa Kosova, nije imao nikoga, prihvatio sam ga kao rođenog brata. Situacija je bila takva da je njemu ovo bio prvi posao. Rekao sam mu „Lazo, ja ću tebi pomoći, nemoj da budeš sujetan i da tražiš da te poštuju kao mene, jer treba ti vreme“. On je mislio da kao sportski direktor preko noći nešto uradi, da se postavi kao veliki autoritet. Laza ima autoritet, ali sa mnom je drugar, ne treba meni da pokazuješ autoritet. Mogao je da dođe na teren obučen u civilu, uvažavao sam ga, prekinem trening da ga pozdravim i dam mu na važnosti. Ali u jednom trenutku, došlo je do toga da mi kaže „zašto ti ne igra ovaj, zašto igra ovaj, stavi ovog“. Rekao sam mu „Lazo, nemoj da se ljutiš na mene, ja to ne dozvoljavam. Sad si mi rekao to, i nećemo da se svađamo“. Ja dok sam tu, ne zanima me da li mu je menadžer ovaj ili onaj. Šta si ti nekome obećao, to je tvoja stvar. Onda su me zvali neki menadžeri, rekao sam „sad si zvao moj broj i nikad više“. Zovi onog ko ti je obećao. Onda mi je Laza malo zamerio, došlo je do nesuglasica, nisam dozvolio da se meša u tim. Išlo je toliko daleko da sretnemo oca nekog, „jao bilo bi dobro da igra ovaj“.
I onda kažem „Lazo, zašto to radiš, ti si moj prijatelj, brat. Sve ćemo se dogovoriti, ali oni u ovom trenutku ne zaslužuju da igraju. Ne mogu protiv sebe“. Onda je na sve moguće načine pokušavao da me smeni, hteo da je dovede trenere koji će da slušaju njega, i još neke ljude koji će da ga slušaju. Laza zaslužuje da se sluša, jer on zna, vidi fudbal i ima taj kvalitet. Ali mora da poradi na svojoj sujeti, mora da poradi na tome kako se ophodi prema zaposlenima. Moraš da se nasmeješ, potapšeš, da daš lepu reč jer neki ljudi koji ovde u klubu rade sklapaju kraj sa krajem. Kad dođeš, niko nije došao Bogom dan. Došao si kao jedan normalan momak, jesi sportski direktor, ali popričaj sa tim ljudima, pitaj „kako ste“. Nije imao tog šlifa i nije umeo, posvađali smo se tada i kada sam video da želi da me smeni, a ja drugi na tabeli, rekao sam „Lazo, ti želiš moje troje dece da ostaviš na ulici“, hipotetički. Ja ti to nikad neću oprostiti. Bio si mi prijatelj, brat, od danas, ili ti ili ja. Ko je potrebniji klubu, taj ostaje. Pogodilo me je to jako, ne ljutim se, ali ne mogu da pređem preko ovog, radi mi iza leđa. Smatram da mu je mesto u srpskom fudbalu, ali mora sebe da promeni“.
Mnogi treneri nemaju želju da tako stanu u gard i izbore se za svoju poziciju u klubu, već čekaju „vrtešku“ po Srbiji?
„Ja ne ćutim nikom, ne zato što sam nešto hrabar, nego sam pravičan. Ako imaš sina pekara i biznismena, sin pekara je talentovan, biznismenov nije. A kažu mora da igra njegov. Mnogi treneri će staviti njegovog sina, ja neću, staviću sina pekara koji je pet puta talentovaniji. Zašto? Ja sinu biznismena dajem lažnu nadu, umesto da ide u školu i da možda bude biznismen dobar kao otac, a pretalentovani sin pekara ne sme da igra jer njegov otac nije moćan i uticajan? Ja ću staviti njega, a onda će svi iz uprave da mi zamere što igra on. Sin biznismena će igrati fudbal do 18. godine. Kad uđe u prvi tim, publika će da te tera, ne možeš da igraš. Ali ja sam njegovo detinjstvo uništio, nije se edukovao nije se školovao, obrazovao za slučaj da ne može da napravi fudbalsku karijeru. Tako sam uništio dve porodice, pekaru jer nije igrao a dobar je, ovom drugom sam dao lažnu nadu, a znao sam da nema kvalitet. Onda se ljute, „njegov otac daje ovo i ono“, baš me briga šta njegov otac daje. Tu sam takav, neko prihvati, neko ne, ali uvek radim za dobrobit dece i onih koji se bave ovim sportom. Nudili su mi stanove, mnogo toga, nisam to prihvatio i zato mogu ovako da pričam. Odbijao sam sve.“.
„200.000 EVRA DA IGRAJU MOJA DVA IGRAČA“
Lalatović je ispričao i anegdotu o nepristojnoj ponudi koju je odbio.
„Desilo se da dođe čovek i stavi na sto novac. Gledam, šta je to? Ovo je za tebe. Unutra, 200.000 evra. Kaže, to je da budeš „moj trener“. „A što ja to da radim“, sad se već sprdam. Kaže, pa moja dva igrača moraju da igraju u tvom timu. Ja ću ove da prodam, a nove kad dovedem, samo ih ti guraj, ti si zmaj, mašina, ti ćeš to da napraviš meni. Ja ga gledam, vraćam kovertu nazad. Prvo treba da te bude sramota, nisam ja tvoj potrčko, pogrešno si me protumačio, da ću da uzmem pare i da budem potrčko. Da si mi doneo 2 miliona, odbio bih. Tvoji igrači će igrati samo ako zasluže. Gledao me i onako drsko: Ti si siguran? Sad sam sigurniji, apsolutno neću. Posle toga, sedeo sam u kafiću i čitao novine, u gradu u kom sam tada radio. Vidim, staje jedan Rendž Rover. Čitam novine, držim naočari, lepo vreme bilo. Bacim pogled levo, vidim dvojicu istetoviranih, ruke iz teretane, dva minuta gledaju mene. Meni nije svejedno, dva minuta kao čitam novine, ali moje oko je levo. Onda sam ih samo preko ramena pogledao i vratio se novinama. Da li su hteli da me zaplaše, ne znam ni ja šta. Nemam čega da se plašim, nisam ukrao, ništa loše nisam uradio, ogovarao, ne prepričavam, ne iznosim. Kažu, Lalatoviću, rekao si „ovoga mi krsta“. Pa čekajte, polako, sve što ja znam, znate i vi. Pa kad ste vi veliki mangupi, vi pričajte. Ja sam toliko kazni već platio zbog ovog mog dugačkog jezika. Imate vi priliku, pričajte, pitajte, to sve znate, ako toga ima. Od svih trenera, svi pitaju mene šta mislim o Vidiću. Šta imam ja da pričam o tome? Pitajte Stankovića, druge trenere. Ja sam jedini trener koji je najviše brbljao i ništa mi to dobro donelo nije. Donelo mi je da ljudi prepoznaju da govorim istinu ako ja odlučim da pričam. Verujte mi da je to istina, nikad nisam slagao. Ali ja uvek budem u problemu, hoće da me suspenduju, svi se povuku i puste mene samog. Ja sam znao sam da sazovem konferenciju i štitim sebe sam ovde. Bio sam trener Vojvodine kad su hteli da me sklone zbog jezika“.
HTELI SU DA ME SKLONE NA GODINU DANA
Onda je na red došla i priča o kontroverznom isključenju, kada niko nije stao iza trenera, ali se Lalatović sam izborio za sebe.
„Sudija me isključuje, ja kažem „pa što si nam poništio gol“, a ovaj priča u bubicu „isključi ga napolje“. Zašto, šta je uradio? Izbaci ga napolje. I dolazi četvrti sudija i kaže moraš da izađeš. Ja izađem, onda sam čitao izjavu: Kako sam ga psovao… Na kraju, hteli su na godinu dana da me sklone iz fudbala. Tad je bila to poslednja opomena. Ja kažem, ništa nisam rekao, kunem vam se u majku. Na kraju, svi su se povukli, a ja sam ovde sazvao konferenciju. Puštao snimak, čitao sa usana. Sam, bez igde ikoga, svi su se povukli i pustili mene da „poginem“. Rekoh, čekaj, moj otac se nervira, brat, deca trpe stres. I ja sam se opametio, mogu da kažem nešto u afektu, ali neću ići do kraja. Ne zato što se bojim, ne postoji čovek u srpskom fudbalu kog se bojim. Niko nije veće ime ood mene, nema veći autoritet. Ali neću da se se suprotstavljam jer sam shvatio da od toga nema ništa. Mogu samo da kažu „vidi budalu“. Svi treneri klimaju glavom, zaposleni klimaju. Kad sam video da samo ja pričam, povukao sam se. Otac mi je rekao „sine, nemoj glavom kroz zid, samo se priča o tebi“. To što ti radiš, nema nijedan drugi trener u Srbiji, treba da se priča o pozitivnim stvarima. Imam najviše pobeda od svih trenera u istoriji Vojvodine. Pravim rezultate, igrače, osvojio sam trofej protiv Partizana koji ima bolji tim. Oni su se već spremili da slave, ali nije kome je namenjeno, već kome je suđeno. Ali su oni bili toliko ubeđeni da će nas pobediti, zato smo mi pobedili. Shvatio sam da sve toliko ide u drugu stranu da se priča samo o negativnim stvarima. Ja bih voleo da su svi treneri kao ja, fudbal bi nam bio mnogo bolji. Ja hoću da zaštitim svoje kolege, ali kad oni neće, zašto bih ja stalno skakao pred rudu. Kažu, hajde, sad kaži šta si rekao „ovoga mi krsta“. Neću da kažem, ne želim i nemam šta“, zaključio je Lalatović.
U drugom delu intervjua u četvrtak, čekaju vas anegdote sa Ivicom Tončevim, kumstvo sa Nemanjom Vidićem, sujeverja, disciplina igrača i ponude iz inostranstva koje su zbog korone pale u drugi plan.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare