Foto: Aleksandra Petrović/Nova.rs

Zdravstveni radnici su u prvim redovima borbe protiv korone, zovemo ih superherojima, tražimo njihovu pažnju, a u svemu tome, ponekad zaboravimo da su ispod svih tih slojeva zaštite, zapravo ljudi. Ljudi koji epidemiju osećaju još teže i strašnije nego bilo ko drugi, koji trpe veći pritisak, padaju pod većom odgovornošću, nose se sa još većim stresom... I kojima je takođe, možda, potrebna psihološka pomoć da nadvladaju situaciju.

Inicijativu je pokrenula Sandra Bijelac, psihoonkolog i psihoterapeut, koja je još u martu ponudila pomoć svima koji se u novonastaloj situaciji bore s paničnim napadima, jakim anksioznim smetnjama, koji se u ovo doba korone osećaju uplašeno, zbunjeno, izgubljeno… Sada, njen poziv usmeren je prvenstveno na zdravstvene radnike, a na njen post na Tviteru odazvao se veliki broj njenih kolega.

Prema rečima Sandre Bijelac, ne treba zaboraviti na to da su zdravstveni radnici na prvom mestu ljudi i nose se s istim problemima, s panikom i anksioznošću, sa strahovima za svoj i život svojih najbližih, sa stresom i nemoći koju svi osećamo u ovoj situaciji. Međutim, u njihovom slučaju pritisak je još veći.

Između ostalog, jer su oni od početka pandemije licem u lice s tom bolešću. Jer se na njih sručilo i nezadovoljstvo građanstva zdravstvenim sistemom, „veliki bes usmerio se na zdravstvene radnike, i otežao im već ogroman teret posla kojim se bave“. Tu je i veliki teret odgovornosti koju su dobili u situaciji koju ne mogu da kontrolišu. I konstantna neizvesnost, napetost. I zastrašujuća mogućnost da će možda morati da donose odluku ko će da živi, a ko ne, a, podseća Bijelac – za to niko nije spreman.

Pročitajte još:

„Nisu svi zdravstveni radnici jednako pripremljeni za smrt. Specifične strukture ljudi se bave hirurgijom i palijativnom medicinom, na primer, dok na primer sestra koja radi na oftamologiji se tokom čitave karijere ne susretne sa smrću. A sad su svi angažovani na isti način u borbi protiv kovida, a koviod nam je doneo veliki broj iznenadnih i neočekivanih smrti. U jednom trenutku razgovaraš s čovekom, za dva sata je na respiratoru, za 24 sata je mrtav“, ističe Bijelac u razgovoru za Nova.rs.

Pritom, sve ovo predugo traje, tako da su psihološke posledice očekivane. S kakvim problemima se javljaju terapeutima?

„Iste večeri kad sam postavila svoj broj telefona na Tviter dobila sam nekoliko poruka od ljudi koji nemaju psihičkih problema, ali imaju telesne simptome koje ranije nisu imali, a koji nisu povezani s nekim bolestima. Skok pritiska, pad šećera, kožne promene, nesanice…“, otkriva nam, a kao jedan od razloga prepoznaje poremećen ritam života koji im je donela borba s virusom.

Pročitajte još:

„Mislim da će se sve to na psihu odraziti kasnije, kad dođe smirivanje situacije. Postoje tri faze stresa, prvu karakteriše spremnost za borbu, druga je faza otpora, kad funkcionišete, a ne osećate; treća je faza iscrpljenosti ili izgaranja, faza potpune apatije. Mislim da su naši zdravstveni radnici još u tom adrenalinskom šoku ili u drugoj fazi… Ja radim na onkologiji, tako da vidim koliko su povezani, lekari, sestre, oni su svi povezani poput porodice i ta solidarnost je nešto što sada održava ceo sistem funkcionalnim. Ne znam šta će biti kad ovo prođe“, podvlači Bijelac, a ukazuje i na znakove koji bi mogli da sugerišu da zdravstveni radnici „pucaju“.

„Moguće je da će početi da se dešavaju incidenti u zdravstvenim ustanovama, da će doći do pojačane agresije, konflikata između pacijenata i zdravstvenih radnika… Mi smo naučeni da tolerišemo frustraciju mnogo više nego drugi i kad zdravstvenom radniku počnu da se dešavaju incidentne situacije, to je znak da je u sindromu izgaranja i u normalnim okolnostima trebalo bi ga povući“, navodi.

***

Bonus video:

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Ostavi prvi komentar