Celog života najviše se plašim rata. Mrzim ratove. Uvek sam zamišljala rat kao nešto najgore, najjezivije što može da zadesi čovečanstvo. Zamislite da ubijate drugo ljudsko biće zbog nečijih ideala ili da ste vi ti prvi koji napadaju druge ljude i decu, bacate bombe, pucate iz neke puške kao u nekoj igrici, jer vaš državnik ima neke svoje ideje. Ne znam, ne razumem se u ratove, ali samo znam da ih mrzim, prezirem i ne razumem. Možda je to baš zato što sam rođena u vreme rata 1991. godine, u porodici mešovitog braka, a možda i zato što volim na svet da gledam kroz svoje ružičaste naočare i bez imalo prezira komuniciram sa svim ljudima. Jer iz moje perspektive, život je lep i takav treba i da bude.
Međutim, u mojoj 28. godini života dešava se rat. Rat protiv nečega što niko ne može da vidi, ne može da baci bombu na neprijatelja pa da ga ubije, ne može da ga upuca iz bilo kakve puške… Ma niko mu ništa ne može. I moj lepi život, prestaje da bude tako lep. Dolaze informacije iz različitih delova sveta, hiljade i hiljade umrlih, milioni onih koji se bore za život, svi se zatvaramo u kuće i krijemo se od nečega što niko ni ne vidi. Život kakav smo poznavali je nestao za samo mesec dana. Ne znam kada ću sledeći put da vidim brata koji živi u Austriji, prijatelje koji žive u različitim državama, kada ću opet zagrliti roditelje, kada ću uopšte opet otputovati negde.
Pročitajte još:
U julu sam se i ja zarazila koronavirusom, realno bilo je pitanja vremena kada će se to desiti. Kada sam dobila temperaturu i izvadila krv, već sam znala da imam tu čuvenu koronu. Bila sam OK sa tim da imam ovaj virus. Nije me hvatala panika, čak ni kada mi je temperatura porasla na preko 38.5, ja sam znala da ću za dve nedelje ponovo potrčati.
Ipak, počela je da me hvata panika za sve ljude koje sam videla i srela poslednja dva dana pre prvih simptoma. Bilo me je strah za moje roditelje, sa kojima se mesecima viđam samo u dvorištu, posebno me je bio strah za mog tatu koji ima kancer i ne želim ni da pomislim da l bi bilo, šta bi bilo i ko bi mi bio kriv. U tom momentu u Srbiji je bila i moja tetka, koja je preživela kancer, videla sam i moju komšinicu koja ima 75 godina i koju volim kao rod rođeni. Bilo me je strah za sve kolege, posebno za one koji imaju više od 60 godina i svaki dan idemo zajedno na posao… Nisam paničila zbog sebe, ali zbog mnogo drugih ljudi jesam… I te kako.
Na kraju sam zarazila „samo“ svog dečka, ljubimo se pa je bilo i logično zar ne?! Sva sreća, oboje smo mladi, zdravi, bavimo se aktivno sportom, pa smo izgurali dve nedelje bez nekih većih posledica. Ili smo barem tako mislili…
Nakon preležanog virusa u konsultaciji s lekarom odmah sam počela da treniram i tek tada mi je bilo jasno da ovo nije bio samo običan virus. Puna dva meseca nakon preležanog kovida moja pluća i srce su pokušavali da dođu k sebi, da se saberu i oduzmu. Uzimanje daha tokom trčanja bilo je kao borba s vetrenjačama, a puls mi je skakao i na 180 iako sam trčala tempom bakute. Miris mi se dan danas nije vratio u normalu, to i nije tako loše u određenim situacijama kao npr. kada kupite sa ulice veliku nuždu vašeg psa, ali uživanje u parfemima, kremama ili hrani uopšte više nije isto. Nedeljama sam imala glavobolje i vrtoglavice, imam ih i dan-danas, pa me je ta agonija praćena mučninom terala na različite misli, od posledica koronavirusa, preko trudnoće, pa sve do narušenog nervnog sistema. Jutarnji umor traje predugo, ranije sam i pre 7 lagano mogla da iskočim iz kreveta, sada moram da navijam 10 alarma i psa koji me tera da izađem iz kreveta.
Niko se ne grli, retko ko se ljubi, svi se ponašaju čudno…. Događaji se odlažu, putovanja su retka, nema maratona, nema proslava… Sve je kao u nekoj želatinastoj masi i jedva se pomera ili stoji u mestu… Ljudi su nervozni, besni, ostali su bez najmilijih, ostali su bez posla, ne znaju kako će preživeti zimu. Za tren oka, čovečanstvo se vratilo decenijama unazad. Stopa nezaposlenosti pa samim tim i gladi u svetu se povećava, države zatvaraju granice, na primorju se riba kako bi imali šta da jedu kada dođe zima … I sve to u čuvenom brzom 21. veku.
Pročitajte još:
Jedva čekam da se napravi ta čuvena vakcina, testirana i proverena. Ne verujem u teorije zavera, verujem u nauku. Videli smo, a neki i osetili na sopstvenoj koži kako izgleda svet bez vakcine i kako „najsmešniji virus u istoriji čovečanstva“ može da naškodi čitavom čovečanstvu. Možda virus neće direktno vas da ugrozi, ali da li ste ikada probali da uđete u kožu državljana neke siromašne zemlje Afrike? Nekog sela u Aziji? Šta mislite, koliko je ovaj virus njih pogodio, koji već godinama svakako umiru od gladi? Možda sada umiru samo brže i brutalnije. Zamislite koliko će tek sada malih Afrikanaca biti gladno, koliko će još slika mršave dece obići svet, a mi ćemo sedeti u svom toplom domu skrivajući se od nečega što ni ne vidimo, a kada osetimo, onda ozbiljno osetimo.
Jedva čekam vakcinu i da svet krene ponovo da se vrti. Da ne razmišljam da li će nečiji kašalj biti potencijalna pretnja za mene, za moje srce, za moja pluća, za moje bližnje; da mogu sve bliske ljude da grlim i ljubim uvek kada ih vidim; da mogu da otputujem; da ne brinem; da ne moram da proveravam organe iako se osećam dobro; da znam da nikada više neću izgubiti zdrav razum zbog zabrinutosti; da znam da nikada više neću ugroziti zdravlje druge osobe… Da znam da mogu ponovo da stavim moje ružičaste naočare i da zovem život lepim.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare