Izgleda kao na razglednicama, ali tek kad sam ušla u Maču Pikču otkrila sam zašto je zapravo "svetsko čudo"

Jer, nije fora u tim zelenim terasama - puna ih je Sveta dolina. Ni u umeću gradnje kamenih zidova koji istrajavaju vekovima. Ima i većih gradova u kojima su zapravo živeli... Čudesnost je u mestu na kojem je izgrađen i to možeš da osetiš samo kad prestaneš da se oduševljavaš nekim drugim stvarima.

Iskreno, nakon svega što sam videla po tom delu Južne Amerike, već sam bila sklona da pomislim da je Maču Pikču fotogenična priča za turiste, a da "pravu stvar" treba tražiti na manje izvikanim mestima. Svakako nisam planirala da propustim.

Bili smo smešteni u gradiću Aguas Calientes - Machupicchu Pueblo, koji valjda postoji samo da bi tu odsedali putnici. Hoteli su raspoređeni oko pruge, ima mali trg i strmu uličicu u kojoj je uveče žurka, a najbolji momenat je pravi mali vodopad koji se sliva kroz grad i sve vreme čuješ žubor vode.

Taman da napuniš baterije za obilazak glavne atrakcije - jer trebaće ti.

Do Maču Pikčua može da se dođe peške, treba ti oko dva sata i dušu ispustiš pentrajući se kroz džunglu. Možeš i autobusom, u tom slučaju te čeka pola sata tumbanja po cik-cak uzbrdici. Doveze te do ulaza koji izgleda relativno uobičajeno za turistička mesta - gomila ljudi u redu za karte, WC i klupice za čekanje.

Međutim, čim sam kročila na tu kamenu stazu iščekujući onaj prizor s visine, kao da sam ostala sama. Posle samo par minuta, kad se samo otvorio pogled na ovo mesto - postajalo je jasno zašto je tako posebno.

Ne (samo) zbog pogleda, mada jeste neverovatan. To jesu te kamene zidine okružene savršeno zelenom travom i oblacima, zaista se osećaš kao da upadaš na naslovnicu National geographica. A onda i uđeš u taj izgubljeni svet.

Koračala sam tim "ulicama" i hvatala tuđe vodiče sa zanimljivostima, gotovo da sam mogla da zamislim život, od ogromnog kamena koji je navodno bio žrtvenik, preko hrama Sunca i opservatorije, pa impresivnih kanala za navodnjavanje, do iznenađujuće skromne carske palate i "ženske kuće". Trudila sam se da zamislim.

Okruženje je spektakl. Tog dana svetlost je bila savršena i sve vreme sam mogla da vidim dugu kako povezuje padine planina.

A onda sam samo zastala na najnižoj terasi. Pogled je padao na izuvijanu Urubambu, svetu reku; iznad su se vrhovi gubili u oblacima; iza mene su se protezale zidine pune priča, a jato lastavica me je u trenutku okružilo i uverilo - to mesto jeste svetsko čudo, neverovatnije od svega što sam videla na ovom putovanju.

Sigurna sam da su Inke svu tu lepotu imale u vidu kad su odabrale mesto i procenile da vredi mučenja, dovlačenja kamenih blokova, izgradnje celog sistema kako bi baš tu podigli naselje.

A sad čujem žele turistima još da olakšaju, da ih "poštede" putovanja i učine im Maču Pikču još dostupnijim, makar ugrozili tu lepotu.

Naime, u blizini, na periferiji Činčera, istorijskog andskog grada, gradi se aerodrom koji bi navodno trebalo da bude otvoren krajem 2027, a projektovan je da primi zapanjujućih osam miliona putnika godišnje, što znači da bi broj posetilaca na lokaciji mogao da poraste i do 200 posto.

Peruansko Ministarstvo saobraćaja i komunikacija kaže da će to poboljšati ekonomske uslove za milion lokalnih stanovnika, ali, lokalne zajednice, arheolozi, čuvari prirode upozoravaju da bi potencijalno moglo da ima jako štetan kulturni i ekološki uticaj.

Prvo, zato što ovo Maču Pikču već funkcioniše nategnuto sa dnevnim ograničenjem broja posetilaca kojima je dozvoljen ulazak (a koji je dvostruko viši od ograničenja koje preporučuje UNESKO), kako bi se zaštitile ruševine. Osim toga, avioni bi preletali nisko iznad Svete doline i to bi moglo da ugrozi ostalo nasleđe Inka, a u nastavku su i potencijalni problemi sa snabdevanjem vodom u naseljima, te preopterećenja sistema za upravljanje otpadom.

Nisam sigurna da vredi i potpuno mi je jasno što se diže toliko buke.

Ako želite da čitate i o nekim drugim egzotičnim destinacijama koje sam obišla - do detalja i bez šminke - zapratite Putničarenje na Instagramu.