Vlada živi u najsrećnijoj zemlji Evrope: U Beogradu svoj stan izdajem za 450 evra, ovde garsonjeru plaćam 160

Vladimira Markovića upoznali smo u Salcburgu, u najstarijem restoranu u Evropi, gde kostimirani muzičari izvode Mocartova dela. Naime, načuli smo da je jedan član kvinteta iz Beograda, i dobar deo večeri pokušavali da pogodimo koji je od njih "taj naš". Violista nam je privukao pažnju jer se najviše smejao i delovalo je da se, uprkos tom strogom, svečanom ugođaju, najbolje zeza na sceni... Kad je koncert završen, došao je da se pozdravi - jeste, bio je violista."Ja sam počeo da studiram u Beogradu, Muzičku akademiju, ali još onda sam video da tu od muzike "neću 'leba da se najedem". I onda sam ovde došao i položio prijemni na Mocart Univerzitetu, završio fakultet, posle sam bio u Berlinu na postdiplomi, u Švedskoj na magistraturi tri godine... Ali ovde sam dobio najviše poslova i najbliže mi je Srbiji, tako da sam ostao", kaže nam Vlada, koji u Salcburgu živi već 20 godina.

Čini se da nije loše izabrao. Austrija je upravo proglašena za najsrećniju zemlju Evrope u 2023."Nije toliko dobar život ovde, nego je meni sticajem okolnosti tako ispalo. Pošto ovde imam najviše posla i najviše slobodnog vremena, to je onaj balans kojem se teži. A što si stariji, to slobodno vreme itekako znači", objašnjava.Vladimir u Salcburgu živi od muzike. Radi kao profesor u dve škole u Nemačkoj, ima svoj gudački kvartet, više različitih projekata koji nisu vezani za klasiku, a na Mozart Dinner Concert večerima nastupa 4-5 puta mesečno. Inače, otkriva nam da niko iz postave koja je te večeri nastupala, uključujući vokalne soliste - nije Austrijanac.Kaže i da ima mnogo "naših" po Austriji, mada se više bave nekim poslovima van svetlosti reflektora."Podzemnim rabotama - kanalizacija, održavanje, vodovod, instalacije.  To je baš dobro plaćeno ovde. Osim toga rade i kao vozači taksija, autobusa, u ugostiteljstvu. Bauštela, kako ovde kažu, to je sve bivša Juga. Ima naših i previše po Austriji, mada ja nisam baš mnogo u kontaktu s njima", priznaje.Sa svojim beogradskim prijateljima jeste.Mnogi su uspešni muzičari, pa često i sarađuju, sreću se na turnejama... U Beograd dolazi relativno često, kaže, otprilike na mesec i po dana."Imamo direktan let odavde triput nedeljno, karta je van sezone 130 evra povratna, u sezoni 200", upućen je. Na pitanje gde je život skuplji, odgovara ličnim primerom."Pa, ja svoj stan u Beogradu izdajem za 450 evra, a ovde živim u iznajmljenoj garsonjeri za 160 evra mesečno, gotovo u centru grada. Doduše, tu sam već dugo i nisu mi podizali kiriju", kaže Vladimir, ali dodaje i da to baš i nije pravilo.Plus, naravno, cena života značajno raste ako želiš da živiš, a ne "preživljavaš".

Vlada nam otkriva da noćni život tamo zna da bude luđi nego u Beogradu i čak i tokom radnih dana se protegne do jutarnjih sati; zna gde izlazi koja ekipa, gde su lokalci, a gde samo turisti; preporučuje nam pivnicu u kojoj se služi najbolje pivo u gradu, a nije ni preskupo;  usmerava gde se dobro jede..."Imaš dobre hrane, van grada. Ne idem nikad na domaću, na balkansku hranu. Ne znam da li je do mesa ili do čega je, ali ne mogu nikako da naprave kao dole", konstatuje.I dok u njemu već prepoznajemo iskusnog vodiča kroz onaj "neturistički" deo Salcburga, pitamo se koliko je zapravo vremena potrebno da se tamo osetiš "domaće"."Kad sam došao, uopšte nisam znao nemački. Ali kao muzičaru je lakše jer ti ne treba odmah jezik, sedneš pa brojiš taktove... Onda naučiš psovke da možeš da se sporazumevaš (smeh). A onda posle nekog vremena shvatiš da ti u realnom životu i ne treba nemački pošto svi pričaju na našem - na kasi, u taksiju ili gde god, uvek ima neko naš."