Božić je najradosniji pravoslavni praznik kojim se obeležava rođenje Isusa Hirsta. U Srbiji ga od davnina prate mnogi običaji. Neki od njih su vremenom izbledeli i danas ih ima samo u tragovima, ali pogled u prošlost svakako nam donosi zanimljive priče koje se kriju iza njih.
Unošenje badnjaka i slame u kuću, položajnik koji kao prvi gost dolazi na božićno jutro, lomnjenje česnice… Brojni običaji prate Badnji dan i Božić. A odakle oni i šta zapravo simbolišu?
Božić je jedan od praznika koji predstavlja simboizu običaja iz starih religija i hrišćanstva. Jedan od njih je unošenje badnjaka u kuću uoči Božića. Kako navodi Jovan Deretić u svojoj Kulturnoj istoriji Srba, verovalo se da je badnjak sveto porodično drvo, otelovljenje duha drveća. Ritual povezan sa badnjakom i spaljivanjem trebalo je da porodici obezbedi blagostanje.
A kako je zapisao Vuk Karadžić, badnjak je obično sirova cerova grana, koja se seče u šumi uoči Božića, pred zoru, a onda uveče na Badnji dan loži na vatri. Banjak domaćin uveče kad padne mrak unosi u kuću.
Domaćica tada na Badnje veče unese slamu u kuću, koja se dovodi u vezu s Hristom jer je u slami rođen, i posipa je po kuću. Deca tada idu za njom i pijuču, dok ona po slami stavlja poneki orah. Svi ti rituali zapravo su tu kako bi porodici obezbedili blagostanje u narednom periodu.
A kako navodi etnomuzikolog Zlata Marjanović, Badnji dan je u narodu većinom posvećen poštovanju kulta predaka. To poštovanje se ogleda u posno pripremljenim jelima, ali i baš u unošenju badnjaka koji je jedan od atributa starog božanstva i ima mitski i sveti karakter. Domaćin tada postaje posrednik između ovog i onog sveta, a položajnik je inkarnacija nekog mitskog pretka ili božanstva.
Marjanović napominje i da su na Badnji dan prisutna verovanja u kult sunca, odnosno želja da se pospeši rađanje novog božanstva, što se vidi u kosom odsecanju badnjaka koje se obavlja tako da badnjak pada na istočnu stranu sveta.
Iz vatre na kojoj gori badnjak najavljuje se novi dan, Božić, nakon koga sledi odmotavanje jednog novog ciklusa. S druge strane, sunce ne sme „dotaći“ badnjak, pa se po njega ide rano ujutro, pre svanuća, a unosi se u kuću po mraku, nakon zalaska sunca.
I etnolog Vesna Marjanović kaže da je Badnji dan posvećen i mrtvima. Verovalo se da su tada sa porodicom i duše predaka, te se na neki način obavljala komunikacija između živih i mrtvih, a onostrano i ovostrano bili su povezani hranom i trpezom oko koje bi se okupila porodica.
Na božićno jutro običaj, koji se održao i danas u mnogim selima, podrazumeva da položajnik, prvi gost u kući, pozdravi ukućane rečima “Hristos se rodi”. Onda grančicom badnjaka džara vatru uz reči: “Koliko varnica, toliko zdravlja, koliko varnica, toliko sreće i veselja, koliko varnica, toliko parica.” Te reči će, veruje se, porodici doneti zdravlja i boljitak.
Naime, položajnik simbolički predstavlja mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. On je čovek koji na Božić i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću, te treba da bude zdrav i krepak.
Na Božić, pre izlaska sunca, stari je običaj da domaćica mesi pogaču, česnicu. U nju sakrije jednu paricu, a za onog ko je nađe veruje se da će ga sreća pratiti te godine i da će imati blagostanja.
Pročitajte još:
Domaćin i svi ukućani na Božić oblače najsvečanije odelo i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Posle službe u crkvi se prima nafora, a ljudi se pozdravljaju rečima: „Hristos se rodi!“ i otpozdravljaju: „Vaistinu se rodi!“
U kući se za Božić sprema bogata trpeza, na kojoj je i božićna pšenica, po pravilu posejana na Svetog Nikolu, takođe za blagostanje porodice. A kada ručak počne, kako piše Vuk Karadžić u svom Srpskom rječniku, najpre se jedu sir i pečenica, a negde i varenik, odnosno rakija.
Vuk za pečenicu kaže da je to obično prase, može biti i ovca, a kod siromaha i ćurka. Podseća i da pečenicu još s jeseni treba hraniti i spremati jer – ne traži se pečenica uoči Božića. Uglavnom se kolje i peče dan ili dva pred Božić, a potom onako hladna jede sve do Malog Božića, tj. Srpske nove godine.
Stari običaj nalaže i da se prvi dan Božića ne ide u tuđe kuće. Ide se u crkvu i to je prilika da se pomire svi koji su bili u svađi.
U nekim krajevima je i verovanje da na taj dan treba početi pomalo od svakog posla kako bi nam u narednoj godini sve išlo od ruke, ali i da ne treba spavati da ne bismo bili lenji.
Vesna Marjanović ističe i da je nekada bio običaj da žena pred Božić započne neki ručni rad da bi bila uspešna u narednoj godini. Umesto toga, danas studenti simbolično otvore knjigu i pročitaju bar jednu rečenicu. Majka obično poželi nešto lepo za dete, pre svega zdravlje, što pokazuje i kroz poklon koji mu daruje. Nekada je najstarija žena u velikoj porodici vodila računa o kuhinji, o deci, o snajama, a najstariji muškarac bi organizovao spoljne poslove. Neudate žene su pomagale u kući. Danas, ako je porodica složna, ćerka takođe pomaže majci, a ako je porodica razbijena, ljudi se povezuju i van porodičnih krugova jer se oseća potreba za prisnošću i toplim ambijentom.
Budući da u Novom zavetu ne stoji kada se tačno rodio Isus, prvi hrišćani nisu slavili Božić. U prvom periodu istorije hrišćanske crkve Božić i Bogojavljenje su proslavljani u isti dan, a praznik je nazvan Epifanija. Božić je počeo da se slavi u Rimu u 4. veku. Do danas nije najjasnije zašto se Božić slavi baš 25. decembra, odnosno 7. januara. Preovlađujuće mišljenje je da je Božić počeo da se slavi tog datuma zato što se u tada još uvek većinski paganskom Rimu tog dana slavilo rođenje boga Sunca, Sola Inviktusa, pa je Crkva, želeći da potisne taj paganski praznik, tada počela da slavi rođenje Isusa Hrista koji je Božansko Sunce sa visine.
BONUS VIDEO: Verovanja kod našeg naroda
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar