Stara fotografija otkrila priču o podvigu baba Mire u ratu: Ni svojoj porodici nije govorila o tome, a spasila je ceo bataljon

U senci brojnih istorijskih činjenica i ratnih izveštaja o junaštvu i žrtvi junaka Mojkovačke bitke ostale su zaboravljene i neispričane priče o ženskoj hrabrosti s početka januara 1916. godine. Ženska skromnost, ili društvena navika da se ženska žrtva podrazumeva i često “ne piše istim perom” kao muška hrabrost, možda su razlog zbog kojeg stradanja i požrtvovanost mnogih Crnogorki nisu dobili zasluženo mesto u istorijskom pamćenju, pišu Vijesti i donose priču o Miri Rakočević, o čijem herojstvu su potomci tek nedavno saznali - sa stare fotografije.

Tada mlada Donjomoračanka, u noći između 6. i 7. januara 1916. godine, do Razvršja u mojkovačkoj opštini, gde su trajale krvave borbe crnogorske vojske sa neuporedivo moćnijom austrougarskom vojskom, prenela je četiri sanduka municije na leđima. Probila se do boraca Donjomoračkog bataljona po mrazu, prteći sneg, “pod kišom neprijateljskih kuršuma” i time “spasila bataljon da se održi na položaju”.

Njen podvig nije pominjan čak ni u porodičnim razgovorima, a potomci kažu da o tom božićnom jutru nikada nije pričala.

U kolašinskom kraju, međutim, mnogo se i po dobru zna o njenom mužu Krstu, za koga su pisci rodoslova zapisali da je bio dobar vojnik u ratovima od 1912. do 1916. godine, a pre svega po tome što je dvaput biran za predsednika tadašnje opštine Prekobrđe.

S druge strane, slično kao i mnoge ženske sudbine i junaštva, Mirin život Donjomoračani i Kolašinci gledali su kroz prizmu uloge uzorne supruge i požrtvovane majke pet sinova i tri kćerke, posvećene porodici i tradicionalnom načinu života.

O Mirinom gotovo zaboravljenom podvigu njeni potomci saznali su nedavno, prelistavajući stare porodične albume. Posveta na fotografiji, koju je Miri poklonio Mihailo Rakočević, prema istorijskim podacima zamenik komandanta Donjomoračkog bataljona tokom Mojkovačke bitke, jedino je svedočanstvo, ali i priznanje hrabroj ženi.

“G. Miri K. Rakočević, u spomen i u znak blagodarnosti što je donela četiri sanduka municije, dva sata daljine, i predala u šanac Donjomoračkog bataljona, pod kišom neprijateljskih kuršuma, na Razvršju u 4.30 časova, na dan pravoslavnog Božića 1916. godine, i time spasila bataljon da se održi na položaju”, napisao je Rakočević.

Posvetu je pisao, kako stoji na poleđini fotografije, 12. februara 1940. godine u Beogradu, kada je imao čin kapetana. Prema istorijskim izvorima, tokom Mojkovačke bitke bio je poručnik.

Podvig otkriven nakon više od veka

Mirina unuka Ljubinka Zeković za “Vijesti” kaže da o životu svog dede Krsta zna iz porodičnog predanja i raznih rodoslova, ali da o podvigu babe Mire tokom Mojkovačke bitke donedavno nije čula.

“Prelistavajući stare albume i u želji da što više saznamo o njenom životu, saznala sam i za taj ‘detalj’, koji me učinio ponosnom, ali istovremeno i tužnom. Niko nije spominjao to što je učinila. Ona se time, koliko se sećam, nikad nije pohvalila. Umrla je krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Sve je nekako ostalo u senci onoga što je njen muž postigao u životu. Verujem da su žene imale važan doprinos tokom Mojkovačke bitke i da bi se moglo mnogo sličnih priča ispričati o ženskom junaštvu u toj bici, a svaka od njih zaslužuje sećanje”, ističe Zeković.

Mira je, najverovatnije, municiju svojim rođacima i komšijama iz Donjomoračkog bataljona donijela iz Štitarice, gde je, kako tvrde lokalni hroničari, držana municija tokom Mojkovačke bitke. “Dva sata daljine”, kako stoji u posveti koju je napisao Rakočević, dodatno to potvrđuje.

No, Donjomoračanka je, najverovatnije, prethodno peške, po januarskom mrazu, došla iz više desetina kilometara udaljenog rodnog kolašinskog sela Prekobrđe do Mojkovca.

“Ženska komora”

Lokalni hroničar Branislav Jeknić je pre nekoliko godina, zajedno sa kustoskinjom Zavičajnog muzeja Draginjom Kujović, postavio izložbu fotografija o ulozi žena u Mojkovačkoj bici. Cilj im je bio da pokažu koliko je “ženska komora” iz kolašinskih sela bila važna podrška junacima na Mojkovačkom prevoju.

“Zaslužile su i sećanje i priznanje. I pre Mojkovačke bitke, zahvaljujući ženama, crnogorski ratnici snabdevani su hranom, obućom i odećom na frontu. Suprugama, sestrama, ćerkama nije bilo bitno koliko će kilometara preći pešice, koliko je put naporan. Često su i po velikom nevremenu stizale na borbene linije”, kazao je on prilikom otvaranja izložbe.

O ženskom doprinosu crnogorskim vojnim uspjesima pisali su Aleksandar Drašković i Vasilija Vukotić Vrbica, ćerka slavnog serdara Janka Vukotića.

“Zamislite sliku vojske koja ratuje na smrt i život, na Karađorđevom šancu na planini Javor, udaljenom od Podgorice blizu 250 kilometara, sa preslabim, pohabanim naoružanjem, pod neprekidnim udarima kiše, magle, vetra i granata austrougarskih kuršuma. I da ta vojska, ti pokisli, promrzli, bosonogi i pocepani ratnici, čekaju da im dođe tain i preobuka, na plećima skorele i sašivene majke ili žene koja je ostavila buljuk nejake dece u Kučima, Rovcima, Zagaraču, Pješivcima, da bi u koloni sa mnogim sapatnicama stigla na bojište, posle pet ili šest dana potucanja po bespućima”, zapisao je Drašković.

U sećanjima na Mojkovačku epopeju Vukotić-Vrbica je zapisala da su mnoge na frontovima ostavile ono “zbog čega su postojale i što su ljubile više od sebe”.