Mala Minja Matić iz Kragujevca, za koju su se ujedinili ljudi iz cele Srbije, ali i regiona i za samo četiri meseca prikupili 2,4 miliona dolara, stigla je u Ameriku gde će primiti najskuplji lek na svetu zolgensma.
Minjina priča postala je poznata svakome ko je bar jednom „ušao“ na internet, a vest o prikupljenom novcu postala je još jedan simbol zajedništva i ujedinjenja u borbi za život svakog bolesnog deteta, kome lečenje zavisi od astronomskog iznosa novca. Međutim, početak borbe nije bio lak, ali se rođaci i prijatelje Minjinih roditelja nisu predali, već su odlučno krenuli u akciju da što pre prikupe potreban novac. I uspelo im je, pokrenuli su zajednicu.
Kragujevački portal „Glas Šumadije“ predstavio je Minjinu armiju u tekstu „Heroji zajednice“ koji prenosimo.
Autor: Zoran Mišić, „Glas Šumadije“
Od 12. avgusta prošle godine kada je Minja Matić dobila svoj broj u Fondaciji ‘’Budi human” prvo je Srbija, a potom su i okolne zemlje saznale za njenu bolest i pomoć koja joj je neophodna. Ali sve je počelo mnogo ranije.
„Teško je sada se i svega tačno prisetiti šta smo kao porodica do tada prošli“, počinje priču Ana Sretenović, Minjina tetka (očeva sestra) koja je bila jedan od inicijatora i organizatora čitave akcije, dodajući da je cela porodica bila u šoku, kada su im lekari saopštili da Minja boluje od spinalne mišićne atrofije.
„Nismo znali tačno ni šta to znači, kakvi su simptomi, posledice… Krenuli smo svi po internetu da čitamo o spinalnoj mišićnoj atrofiji, jer niko od nas, pre toga, nije ni znao da ta bolest uopšte i postoji“, iskrena je Ana Sretenović.
Ono što su pronašli na internetu, uplašilo ih je, ali ne i obeshrabrilo.
„Prvo čega se sećam što sam pročitala je da bebe sa tom bolešću žive najviše dve godine. Iskreno, svi smo bili pogubljeni, ali smo bili rešeni da Minji pomognemo na sve moguće načine“, kaže ona.
Kada su saznali da postoji lek, ali i da uz njega stoji i to da je najskuplji na svetu, čitava porodica, pre svega Minjini roditelji Živka i Ivan, razmišljali su šta da rade i kako i na koji način da prikupe toliko veliku sumu novca od, kako se tada činilo, nedostižnih 2,4 milona dolara.
„Da li je to moguće? Kako neko uopšte može da skupi tolike pare? Ta pitanja mučila su njih i sve nas. Razmišljali smo da prodamo svi u porodici sve što imamo. Džabe, jer i kada bi to uradili prikupljeni novac ne bi bio dovoljan da pokrije ni delić potrebne sume za lečenje i terapiju“, priseća se Ana Sretenović.
Prelomili su, skupili hrabrost i krenuli u organizovano sakupljanje novca za lečenje ćerke. Roditelji su 12. avgusta otišli za Beograd gde su u Fondaciji „Budi human” dobili broj za Minju. Već sutradan organizovan je skup u porodičnoj kući u obližnjem Cvetojevcu na kome su se okupili rodbina i prijatelji da naprave plan, kako da ostvare taj cilj koji je u tom trenutku delovao (pre)daleko.
Prvu Humanitarnu žurku za pomoć Minji organizovali su u Zastavinoj bašti. Odazvali su im se zaista brojni kragujevački pevači i bendovi (ne nabrajaju ih pojedinačno da nekog ne bi zaboravili, ali su svima zahvalni) i sakupljeno je prvih pola miliona dinara. Anin suprug i Minjin teča Marko Sretenović ne zaboravlja da su zahvalni Marku Obradoviću Soniju koji ime je prvi izašao u susret što se tiče štampanja flajera i davanja prostora za humanitarnu žurku.
Međutim, korona „pojačava“ i otpada svaka mogućnost organizovanja koncerata ili sličnih masovnih okupljanja.
„Tada dolazimo na ideju organizovanja humanitarnih bazara, ali kako? Nismo imali ništa što bi na tim bazarima ponudili“, nastavlja priču Ana.
Ipak, prvi su napravili u septembru u Velikom parku. Sve su sami pravili, mame, tetke, strine… pravile su i mesile kolače.
„Mi mlađi sakupljali smo igračke, knjige, balone, rukotvorine i slične stvari“, kaže Ana, dodajući da su odmah, istog meseca organizovali i drugi na istoj lokaciji. Za nijansu im je bilo lakše, jer su već imali donacije u stvarima, slatkišima… Svako je pomagao kako je i koliko mogao. Jedna gospođa je u parku plela kikice i „riblje kosti“ devojčicama „za Minju“.
Kragujevački mediji su počeli da pišu o prikupljanju pomoći za Minju, a onda je ekipa njenih rođaka i prijatelja krenula na Beograd i medije sa nacionalnom frekvencijom. Nizale su se reportaže i novinski članci, sa kojima se povećavala njihova nada da će uspeti da prikupe potreban novac.
Minjini pomagači nastavljaju sa humanitarnim bazarima. Na početku samo članovi porodice, a potom se ekipa proširila i na brojne prijatelje i sve one ljude koji su hteli da pomognu. Jedna od njih je Marina Milićević, koja se prvo priključuje na onima koji su se već održavali, a potom njihovu organizaciju preuzima i na sebe. Po njenoj evidenciji samo u Kragujevcu, održano je čak 26 bazara za pomoć Minji.
Na Fejsu su žene i devojke koje Minju nisu poznavale, ali su je mnogo zavolele napravile grupu i kreću da organizuju prikupljanje pomoći po čitavoj Srbiji. Svako preuzima da ih organizuje u svom gradu.
„Bazari svakodnevno kreću po Srbiji. Napravili smo fotografiju – mapu Srbije na kojoj su obeleženi gradovi koji su radili bazare za Minju. Da to prosto bude „izazov“ za one gradove u kojima još nije održan“, navodi tetka Ana, dodajući da su u mnogima od njih (nemoguće ih je sve pobrojati ali fotografija jasno pokazuje) bazari održani više puta.
U njihovom realizovanju značajno je porodici Matić pomogla i prijateljica Marina Ašanin uključena u ovu akciju „od prvog dana, do poslednjeg bazara“.
„Išla sam gde god sam i kad sam mogla. Bilo da su održavani kod nas u Kragujevcu ili u drugim gradovima. Stajala za stolovima, prodavala, mesila, spremala, tražila sponzore poput onih koji su donirali cveće, zimnicu…“, navodi Marina.
Muški deo ekipe bio je kompletna logistika. Teča Marko Sretenović, Petar Ašanin, Jovica Matić… bili su samo deo tima koji je nosio i prevozio stvari za bazare, nameštao i postavljao stolove, tezge i punktove za prodaju… Takođe, nisu prestajali sa lepljenjem plakata, bilborda i deljenjem flajera… Tako su stigli i do Zlatibora, Užica, Čačka, Kraljeva, Vrnjačke Banje, Trstenika, Kruševca, Niša, Leskovca, Jagodine, Valjeva…
„Samo sednemo u auto i krenemo tog dana, za taj deo Srbije“, skromni su Sretenović i Ašanin.
Minjina tetka ističe da im se kragujevačka Komunalna policija „uvek našla i izašla u susret prilikom organizovanja svih manifestacija“, ali muški deo ekipe napominje da je u ostatku Srbije umeo da naleti i na neprijatne situacije, iako je reč o humanitarnoj akciji.
Srećom nije ih bilo mnogo. Marko Sretenović navodi da su ih jednom prilikom pozvali komunalci iz Čačka i obavestili da su plakate za pomoć Minji izlepili na nedozvoljenim mestima. Skinuli su ih, a Komunalna policija iz Čačka im je štampala novi tiraž i izlepila na odobrenim lokacijama.
Petar Ašanin se (pri)seća i jednog događaja sa bazara u Kuršumliji.
„Parkirali smo se na ulici samo da iznesemo stvari. Kada smo krenuli da se preparkiramo policajac je već počeo da piše kaznu. Molili smo ga, objašnjavali da je reč o humanitarnoj akciji, ali je on bio neumoljiv, ispisao nam je kaznu i otišao. To je videla jedna žena rodom iz Topole, a koja je udata u Kuršumliji i koja je znala je o čemu je reč. Otrčala je do tamošnje policije i objasnila nadležnima o čemu se radi. Policajci u njihovom MUP-u, u toj smeni, ne samo da su nam se izvinjavali za postupak svog kolege, već su na licu mesta sakupili pare i otplatili nam tu kaznu i ostatak novca donirali u kutiju za Minju“, navodi Petar ovaj slučaj koji je na kraju dobro ispao.
Nisu se ni tu zaustavili. Akcija se u oktobru širi i na Republiku Srpsku, gde Minja dobija takođe broj humanitarne fondacije, a organizuju se i bazari kao u Srbiji.
„Kada je akcija u Srbiji u jednom trenutku stala i nastalo zatišje, što je i logično – bilo je i druge dece kojima je potrebna pomoć, ljudi su se „zasitili“ i „zamorili“, tu je „uskočila“ Republika Srpska. Pomoć iz Srpske nam je bila presudna u tom trenutku zatišja. Novac koji je u Srpskoj sakupljen zaista je bio veliki. Bilo je bazara po tamošnjim gradovima na kojima je skupljeno za jedan dan i po više od 10.000 evra. Samo na jednom bazaru u Bjeljini donirano je više od dva miliona dinara“, ističu Minjne „dobre vile“ Ana i dve Marine.
U toku akcije sakupljanja novca mnogo su im pomogle humanitarne licitacije na Fejsu. Ana Sretenović ističe Ratka Radovića, reditelja na RTS-u koji je inicirao humanitarne licitacije dresova poznatih sportista. Radovićeva supruga Ana, kao prvi na licitaciji je ponudila dres Milana Borjana, golmana Crvene zvezde koji je dostigao cenu od 150.000 dinara.
Potom se sam Borjan lično uključio (Minjini roditelji su se i upoznali i sprijateljili sa njim) u akciju i mnogo im pomogao, ali ni u jednom trenutku nije hteo da se javno i medijski eksponira. On je organizovao da svoje dresove za licitaciju doniraju ostali igrači Zvezde. Potom se u akciju uključio i Partizan čiji su igrači ne samo donirali dresove, već i organizovali humanitarne bazare po Beogradu. Akciju su podržali asovi poput Nemanje Matića, Aleksandra Kolarova, Luke Milivojevića, Duška Tošića… brojni fudbaleri, košarkaši, svi ostali sportisti (koje nemoguće sve ovde poimence navesti).
Sem sportista u akciju pomoći Minji priključile su druge javne i poznate ličnosti. Prva „humanitarna kafa“ organizovana je sa glumcem Branislavom Lečićem, a potom su se nastavile i sa mnogim drugima. Aktivno se uključuje i Minjina sugrađanka Marija Šerifović. Prvo svojim vlogom na kome govori o Minji i apeluje na javnost da joj pomogne i poziva ljude da šalju SMS poruke. Nije se na tome zaustavila već je organizovala onlajn humanitarni koncert na kome su slate SMS poruke u toku emitovanja. Takođe Marija Šerifović je lično pozivala kompanije, donore, sponzore da uplate pomoć.
Pročitajte još:
Marina Ašanin, sumira da je od avgusta do decembra preko Fondacije Budi human za Minju stiglo gotovo 700.000 poruka. Muški deo ekipe, Petar i Marko, ne zaboravljaju da spomenu ni Gorana Jovanovića vlasnika Korman puta, koji je organizovao turnir u malom fudbalu i humanitarnu žurku za Minju na kojoj su njegovi prijatelji, poslovni partneri, sportisti, muzičari doniranirali preko 10.000 evra.
„Nema firme u Kragujevcu, kojoj smo se obratili za bilo koju vrstu pomoći, a da su nas odbili. Svi su bili fer i korektni. Samo su nas pitali, koliko vam i šta treba“, ističu njih dvojica ne krijući da im je drago što su Kragujevčani tako reagovali.
Prikupljanje pomoći, organizovano je u kragujevačkim osnovnim i srednjim šokolama, kao i na Univerzitetu. Minjini pomagači dodaju, da su na primer, samo na Ekonomskom fakultetu profesori uplatili 200.000 dinara. Pomogli su i ugostitelji i to, u danima nimalo lakim za njih, zbog korone.
Vlasnici kafića su tokom jedne od humanitarnih večeri za Minju, uplatili sve svoje čitave pazare. Takođe, određenih dana u kragujevačkim lokalima, kafa se plaćala SMS porukama za njeno lečenje, pojašnjavaju oni.
Zadovoljno ističu da je akcija uspela, a taj uspeh propratili su svi mediji 9. decembra, kada je prikupljeno 2,4 miliona dolara za neophodnu terapiju i lečenje.
Čitav ovaj tim koji je prvo bio sastavljen od rođaka, najbližih prijatelja i drugara, proširio se na ceo Kragujevac i čitavu Srbiju. Potom su im se priključili i pomogli ljudi iz Republike Srpske, Hrvatske, Crne Gore, Austrije, Amerike, Kanade, Švedske…
„Sve u svemu, za nas je Minja pravi heroj. A mi smo bili tu, da pomognem da ona, zajedno sa svojom mamom i tatom, dođe do cilja“ više nego skromno kažu ovi heroji iz Kragujevca, koji su osnovali „Družinu velikog srca“.
Njihov nesebični trud i zalaganje, omogućili su Minji Matić da otputuje sa roditeljima u Ameriku na lečenje i terapiju. Nama samo preostaje da joj poželimo brz oporavak i ozdravljenje.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare