Ako biste bilo koga u Srbiji pitali da u svom ovom mraku 2020. godine nađe svetlu tačku, nešto veliko, lepo što nam se desilo - odgovor bi verovatno bio jedinstven. I u sebi nosio i suzu i nadu, ali i veliki ponos jer smo pokazali da smo nacija sposobna za čuda. Da, mislimo na Sofiju. Na Minju. Na Aniku. Na Lanu. Na Olivera. Na svu onu bolesnu decu koja su zahvaljujući humanim ljudima Srbije uspela da odu na lečenje, uprkos tome što žive u zemlji u kojoj su prinuđena da mole strance za pomoć; u kojoj zdravstveni sistem puca; u kojoj se vređa zdrav razum na svim nivoima; u kojoj vlada nemaština; na kraju, u zemlji koju je pandemija koronavirusa potpuno ukanalila i rešenje situacije se ni ne nazire.
Godina koja će ostati upamćena po borbi s koronavirusom koji je paralisao svet u Srbiji je podvukla još gomilu drugih problema i usudiću se da kažem da cela situacija deluje mnogo više van kontrole nego u nekim uređenim zemljama. Prvenstveno zato što su kod nas ljudi potpuno izgubili poverenje u sistem. Pa, kako i ne bi?
Nadležni su nam se od starta kezili u lice uveravajući nas da se suočavamo s „najsmešnijim virusom“ i preporučujući nam putovanja i šoping. Onda su ljudi krenuli da se razboljevaju. Onda su krenuli da umiru. A i dalje niko nije znao ništa o tom „smešnom“ virusu. Zdravstveni sistem, nespreman za ovakav test, skočio je u odbranu svim snagama. Trudili smo se da ne mislimo na sve one srpske medicinske radnike koji godinama odlaze iz zemlje, aplaudirali smo onima koji su ostali i borili se… Nažalost, neki i do smrti. Nas su zatvarali. Penzionere ponižavali svodeći ih na izlazak do prodavnice jednom nedeljno u četiri ujutru. A bilo je proleće…
Ne moram uopšte dalje da sumiram ovu godinu u Srbiji. Svi smo postali svesniji nego ikad gde živimo. I shvatili da smo prepušteni sami sebi.
I u toj situaciji videli smo one koji imaju još manje kontrole nad sopstvenim životima. Susreli smo se s pričama dece koja se, paralelno sa ovim ludilom korone, bore za život s bolestima protiv kojih sama nemaju nikakvu šansu.
Pročitajte još:
Mnogi od nas su tad prvi put čuli za spinalnu mišićnu atrofiju, ali sad već cela Srbija zna da je u pitanju genetska bolest koja dovodi do gubitka osnovnih životnih funkcija, te da nada leži u eksperimentalnom leku koji košta preko dva miliona evra. Prosečna osoba u Srbiji ne može ni da zamisli tolike pare, a kamoli da ih prikupi.
A onda smo svi zamislili.
Krenule su humane akcije, licitacije, marketi, bazari, koncerti, izazovi… Svako se uključio kako je mogao – prodavale su se kuće i paštete, mirišljavi papirići iz detinjstva i fensi motori, rukotvorine i umetnine… Glumci su slali poruke glasovima crtanih junaka, muzičari pravili humanitarne koncerte, sportisti prodavali svoje dresove, domaćice delile tajne recepte za specijalitete, klinci prodavali crteže…
I desilo se. Prva dobra vest, da je mala Sofija Markuljević uspela da prikupi taj nerealno visok iznos, osnažila nas je još više. Uskoro su na isti način prikupljeni milionski iznosi i za Lanu Jovanović, Minju Matić i Aniku Manić, a godinu počinjemo lepim vestima o Oliveru Palu Gajodiju. Ti slučajevi su najjače odjeknuli i bili najveći izazovi zbog cene terapije, međutim još mnogo njih je na ovaj način uspelo da dobije sredstva za lečenje.
Sada, kada sabiramo ovu nesrećnu 2020. možemo da sagledamo koliko je velika stvar urađena. Uprkos bolesti i siromaštvu, u inat političarima i državi u kojoj su deca prinuđena da se leče SMS-om, distancirani i poraženi – bili smo udruženiji i moćniji nego ikad.
„Svest ljudi se probudila, humanost se nikad dosad nije širila u ovolikoj meri“, kaže i Aleksandra Čubra iz Fondacije „Budi human“. „Fondacija postoji šest godina i od osnivanja je poslato oko 11 miliona poruka, s tim što je u ovoj godini prikupljeno je više nego u svih pet prethodnih godina. Od početka ove godine primljeno je više od 5,2 miliona poruka, uplaćeno više od 2,1 milijarde dinara i više od pet miliona evra“.
Da, u godini kad je svet stao; u godini kad su milioni ostali bez prihoda; u godini koja je samo nanosila neizvesnost i strahove, Srbi su SMS porukama od 200 dinara i akcijama dobre volje uspeli da spasu život. Paralelno, da spasu i sebe – jer tako nam je potrebno bilo da nadvladamo mrak i dokažemo da dobro ipak može da pobedi. Da se podsetimo da smo nacija sposobna za čuda i u najtežim trenucima.
„Kada nekome pomognemo osećamo se lepo i ispunjeno. Ako ništa drugo, budite humani iz sebičnih razloga. Uopšte nije bitno. Vama će biti lepo ali i onima kojima ćete pomoći. Ne možemo pomoći svima, ali ako svako od nas pomogne nekome, biće dovoljno“, zaključuje Čubra.
Znamo da je istina. Na sajtu Budi human još previše bolesne dece i odraslih moli za pomoć. Ipak, sad znaju da mogu da računaju na dobrotu.
***
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar